Godine prijateljstva prethodile su njihovoj prvoj zajedničkoj pesmi pod nazivom „Priča posebna“. Iva Lorens i Zoi nisu je, međutim, požurivale. Njihova saradnja dogodila se tek onda kada je došao pravi trenutak, spontano, bez velikih očekivanja i, kako obe kažu, bez potrebe za kompromisom. Rezultat je brza, klupska i samouverena pop pesma, ali i mnogo više od toga – mali portret jednog prijateljstva u kojem nema rivalstva, već poverenja, divljenja i prostora da svaka bude ono što jeste.
Neke saradnje nastanu iz dobrog poslovnog trenutka, a neke iz međusobnog poverenja. Vaša je očigledno ova druga. Kako ste došle na ideju da dugogodišnje prijateljstvo prvi put dobije i svoj zvuk?
IVA: Mislim da smo to oduvek imale u planu samo je problem što mi kad smo zajedno previše se dobro zabavljamo da bi sele mirno u studio. Tako da je pesma zapravo nastala kada smo bile odvojene, jer je Zoi odlučila da se vrati za Novi Sad i da mi nedostaje.
ZOI: Slažem se, oduvek je bilo u planu da radimo nešto zajedno, ali nismo htele da forsiramo, iako se godinama družimo i pričale smo o tome svojevremeno, ali potrajalo je.
Kako izgleda susret dve autorke koje imaju jasno izgrađen glas? Da li zajednička pesma nastaje kroz energiju ili kroz poverenje da će najbolja ideja uvek pobediti?
IVA: Meni je Zoi uvek imala prelepe visine, nekako je uvek imala neki poseban pečat, ja joj uvek kažem da ona prosto ima taj X faktor. Bilo mi je interesantno da se stalno vuče napred-nazad u pesmi i da se više ni ne zna ko je ko. Mislim da je tako i u prijateljstvu. Nismo nešto puno imale kompromisa na ovoj pesmi, uklopile smo se, mislim da je jednostavno bio i pravi momenat.
ZOI: Zapravo, mislim da ljudi ni ne znaju koliko je Iva genijalna, čak ni ja to nisam znala dok nismo krenule da radimo ovu pesmu, i dok nisam čula ostatak njenog narednog projekta. (Ne znam da li smem ovo da kažem). Zaista smo krenule nepretenciozno u ovo, ona je imala ideju, ja sam donela nešto svoje, i tako je nastala pesma. Daj Bože kada bi mi svaki projekat bio ovakav.
Kažete da delite sličan pogled na stvaranje. Kako biste ga opisale? Šta je to što vas umetnički povezuje čak i onda kada vam muzika možda zvuči drugačije?
IVA: Zoi i ja smo nekako ćutljive i volimo studio, iako to možda zvuči nemoguće, jer se bavimo javnim poslom. Mi zapravo najviše volimo da smo kod kuće i da pravimo muziku i da ta muzika priča umesto nas.
ZOI: Moram još jednom da ponovim ono što sam malopre rekla, ali zaista kad bih mogla svaki projekat da radim sa Ivom, bih. Slušamo sličnu muziku i radimo na sličan način, samo ono što nas razlikuje definitivno je to što je ona totalno tip A, a ja tip B ličnosti. Što naravno meni veoma ide u prilog, njoj nisam baš sigurna.
Pre nego što ste postale saradnice, bile ste prijateljice i podrška jedna drugoj. Postoji li nešto što vas je tokom godina navelo da preispitate sopstveni kreativni izraz zahvaljujući ovoj drugoj?
IVA: Meni da, volim što je Sara bez kompromisa i ima izuzetan talenat za vokalne melodije i vizuelne ideje. Sara se probudi i kaže danas hoću da naučim ovo ili ono i samo krene, tako i ja doživljavam njen kreativni proces, impulsivan, momentalan i hrabar. Iako ona možda tako ne misli, postoji nekoliko umetničkih i prijateljskih saveta koje sam pokupila od nje kroz godine.
ZOI: Ivina radna etika, samopouzdanje i znanje je sve čemu ja težim i volela bih da prisvojim. Ja sam definitivno osoba od momenta i kod mene je uglavnom sve sad ili nikada. Tako da i u momentima kada mi se odustaje ili kada blokiram, ona je zaista ogromna podrška i naučila me je da ne mora sada baš sve ili da nije kraj sveta ako nije baš onako sve kako sam zamislila.
Postoji li neka osobina koju ste kroz ovo prijateljstvo i saradnju „pozajmile” jedna od druge, umetnički ili privatno?
IVA: Da ne moram da se pojavim svuda i da svima dajem svoje vreme, ja se uvek osećam kao da nekome dođem nešto, Sara ima taj rock and roll stav, a ja sam kao neko Dizni dete koje radi, ako to ima smisla. Umetnički, ona me je ohrabrila da stalno nešto stvaram pošto je ona 24/7 u studiju.
ZOI: Mi se nadoponjujemo i balansiramo. Zanimljivo mi je dok slušam njene odgovore, jer nikada nismo ni pričale o ovim stvarima ovako zvanično. Ona je jako ozbiljna, vredna i ambiciozna i na sve to najlepša i najtalentovanija na svetu. Trudim se da ne pretvorim ovaj intervju u hvalospev, ali zaista je tako.
Obe pripadate generaciji umetnica koje ne žele da budu samo glas svojih pesama, već i autorke sopstvenog narativa. Koliko vam je danas važno da imate i kreativnu kontrolu nad onim što stvarate?
IVA: Ako nešto ne znam, a ima neko oko mene ko zna, ekstremno sam voljna da naučim. Najgore mi je kad sve vidim, i spot i pesmu i vokale i outfit, jer onda teže predajem tu kreativnu kontrolu, tako da se trudim da koliko god sama sebe inspirisala da me inspirišu i moji saradnici i da malo uđem u njihovu kožu. Mislim da danas svakako kao umetnik treba sve da znam barem malo.
ZOI: Jako mi je važno, ali takođe kada sam svesna da ako nešto nije moj fah, spremna sam da se prepustim saradniku jer znam da, nažalost, nisam uvek najpametnija, iako često mislim da jesam.
U vašim pesmama žene nisu ni žrtve ni fatalne heroine, već deluju vrlo samosvesno, hrabro. One nisu definisane odnosom koji imaju sa nekim drugim, već odnosom koji imaju sa sobom. Da li mislite da se promenio način na koji nova generacija umetnica govori o ljubavi, slobodi i ženstvenosti?
IVA: Mislim da su žene uvek bile takve i volim da pišem o ženama, jer razbijaju stereotip i stigmu, koja i dalje iz nekog razloga postoji. Kod žena uvek postoji taj šok faktor, ako urade nešto što rade muškarci stalno, nekako žene često dobiju taj sačuvaj bože komentar od društva.
ZOI: Mislim da je hrabro pisati istinu, iz kojeg god ugla je to pisano.Takođe, često pišem o nekom drugom, tačnije pričam neku tuđu priču. Čak mi je lakše ako mislim o nekoj drugoj ženi i njenim osećanjima nego o svojim.
Za novu pesmu kažete da nosi „girl’ s girl” energiju. Šta danas za vas znači ženska solidarnostu industriji koja često pokušava da žene predstavi kao konkurenciju?
IVA: Bilo kakva solidarnost znači, nemam neki osećaj da postoji konkurencija oko mene, mislim da ima prostora za sve. Biće vremena za svakoga da ima svoj momenat, mala smo mi industrija.
ZOI: Smešno je što mislim da Ivi nisam nikada ni rekla šta je mene inspirisalo dok smo radile ovu pesmu. Moj motiv je bio to što uvek stavljam ženska prijateljstva ispred svih odnosa, jer su prijatelji nekako ekstenzija tvoje porodice, tvoja izabrana porodica. Zato je ova priča posebna.
Danas se mnogo govori o osnaživanju žena, ali mnogo ređe o nežnosti i podršci među ženama. Da li mislite da je podrška postala novi oblik pobune u svetu koji nas decenijama uči da se međusobno poredimo?
IVA: Svet je toliko nametnuo sve, od toga šta je kul da misliš do toga šta je kul da oblačiš, da je sada čar u tome da naučiš sebe da te to ne interesuje i da ne padaš na marketinške fore ili trendove, pa i komentare. Okej je uplivati u nešto, ali mislim da što si stariji manje se porediš i više podržavaš ako si dovoljno radio na sebi, a raditi na sebi je jako privlačno, barem meni. It’s chic!
ZOI: Ja sam zaista isključena iz tog sveta jer sam okružena najdivnijim ženama. Na kraju dana, ako neće žena ženu da digne gore i da se drži zajedno ko će onda.
Vaši vizuelni identiteti jednako su promišljeni kao i muzika. Da li danas pesma može da postoji bez svog estetskog sveta ili je zvuk postao samo jedan deo mnogo šire umetničke priče?
IVA: Mislim da u ovom moru socijalnih mreža koje zahtevaju da sve bude vizuelno, više nije zanimljivo gledati taj svet. Meni je sad jako zanimljivo da samo slušam muziku, zapravo albume, možda i kupim iPod, Walkman, CD player. Muzika je tu da se sluša ne da se gleda i da bude trending sound.
ZOI: Sigurno da može, ali ja sam dosta vizuelni tip i čim čujem pesmu odmah zamišljam neku priču. Ne samo kada radim na nečem nego generalno dok slušam muziku, volim da se razmaštavam na taj način, tako da mi to svakako ide jedno uz drugo. Iako se ne bih okarakterisala kao neko ko ima promišljen vizuelni identitet jer ja zaista na dnevnoj bazi menjam i mišljenja i ukus i uživam u razigravanju na sve strane.
Od umetnika se često očekuje da budu prisutni neprekidno – na društvenim mrežama, u medijima, u javnosti. Kako u toj buci čuvate prostor za tišinu i introspekciju?
IVA: Da, nije li to nekako tužno da se ne podržava misterija i privatnost. Generalno, ne delim svoj privatni život, moja mama, sestra i najbolja drugarica od rođenja nemaju socijalne mreže, ostatak prijatelja je na private manje-više, u takvom sam okruženju i odrasla, da nije zanimljivo biti konstantno prisutan. Posao je posao i naša struka to zahteva da neke mere, ali to ne znači da mora sve da se deli, evo ja mislim da dosta ljudi ni ne zna da smo Sara i ja bliske. To je nešto naše.
ZOI: Sigurno da da, ali ja nekako ne mogu da se uklopim u to jer mi ne dolazi prirodno. Mislim da je zdravo uzimati pauze i vreme za sebe koje nam pruža da se opipamo i osluškujemo da bismo mogli da krenemo iznova u proces stvaranja.
Kada pogledate savremenu domaću pop scenu, imate li utisak da vaša generacija konačno dozvoljava ženama da budu različite, bez potrebe da se uklapaju u jedan model uspeha?
IVA: Nikad nisam mogla da poredim američku muzičku scenu sa domaćom, to je neuporedivo. Ako pričamo o Americi, pre bih rekla da su pop umetnice oduvek bile različite, super primer je Lady Mermalade pesma i spot, ali bih podvukla da više nije trend da neko maloletan bude uvučen u industriju, zato su Charli XCX i Sabrina Carpenter konačno dobile svoj momenat. A naša domaća publika je zanimljiva u smislu plivanja u nekoj prošlosti i nostalgiji, stalno se vraćamo unazad, ne nagrađuje se toliko kreativnost i eksperimentisanje. Ali ja volim što sve naše domaće pop dame guraju svoju priču bez razmišljanja šta će neko da kaže, jako su sigurne žene i to je prelepo gledati.
ZOI: Apsolutno, mislim da je Senidah stvarno nama i novoj generaciji utabala teren i pokrenula neki novi talas.
Šta biste volele da se promeni na muzičkoj sceni, a gde vidite sebe za deset godina?
IVA: Ovo pitanje je možda više za podkast, a ne za intervju. Bilo bi bilo super da se ide napred i eksperimentiše, ne da se držimo starih uspešnih formula. A sebe za deset godina vidim da se i dalje družim sa Sarom, ali da imamo jedno pet albuma svaka i da uživamo u življenju od muzike, vrlo jednostavno i ostvarljivo.
ZOI: Ne znam, iskreno, gde se vidim, nadam se da ću biti srećna i to isto želim i Ivi. A što se tiče menjanja scene, iskreno, ne razmišljam u tom pravcu, neka svi rade ono što vole i osećaju, mislim da za sve ima mesta.
Razgovarala: Milica Prelević
Foto: Goran Popovski
Stajling: Vladislava Joldžić
Kosa: Vasilisa Maljm
Šminka: Marija Stošić
