Iza svake predsrasude i etikete krije se čitav jedan svet koji često ne umemo ili ne želimo dublje da upoznamo. Upravo način na koji društvo pamti Marilyn Monroe govori dovoljno o našoj potrebi da žene svedemo na simbole, a ljude na etikete. Povodom predstave Posle pada, u kojoj oživljava lik inspirisan čuvenom glumicom, kao i uloge u američkoj seriji The Ark, razgovarali smo s Tamarom Aleksić o ženama koje su istorija i društvo pretovorili u simbol, umetnosti kao prostoru slobode, porodičnom nasleđu i životu koji je, uprkos svim izazovima, uspela da izgradi po sopstvenoj meri.
U predstavi Posle pada, autora Arthura Millera, čija je premijera bila u Madlenianumu, igrate lik inspirisan Marilyn Monroe, žene čiji je život odavno postao neka vrsta javnog mita. Šta ste prvo poželeli da pronađete iza slike Marilyn Monroe, koju svi već toliko dobro znamo?
Divno i teško pitanje. Mislim da je Marilyn primer kako možemo sve da znamo o nekom, a ne znamo ništa. Neko čiji život je bio toliko javan da je svima poznata i rešena enigma, stavljana u neku fioku, bez daljeg udubljivanja ko je zapravo bila ta žena i kakav je njen život bio. Postala je odličan primer potrebe društva za objektivizacijom. A ona je bila mnogo više od toga. I tu leži njena tragedija. Mogli bismo ceo intervju da radimo o njoj i ne bi bilo dovoljno. Spomenimo samo kako se borila za prava i karijeru Elle Fitzgerald, kako se borila za ljudska prava, građanska prava i rasnu jednakost, protiv eksploatacije žena u filmskoj industriji, borbu za slobodu govora, kako je tog istog Millera podržala tokom antikomunističkog lova na veštice. Toliko stvari je radila što je moglo da ugrozi ne samo njenu karijeru već život, a opet je to činila jer je smatrala da je to ispravno. A društvo bira i dalje da je vidi kao seks simbol, glupavu plavušu, skandaloznog, promiskuitetnog i glamuroznog života, koja je imala problema sa zavisnostima. A i za sve to postoje obrazloženja, ali nedovoljno vremena da se neko upita – zašto je to tako.
Miller u ovoj drami kroz sećanje i odnose sa ženama zapravo preispituje i samog sebe – svoje izbore, odgovornost, ljubav, krivicu. Koliko vam je bilo važno da svoj lik ne posmatrate samo kao ženu koju je oblikovao muškarac koji o njoj govori, već da joj pronađete sopstveni unutrašnji život, čak i tamo gde ga tekst možda ne izgovara direktno.
To nam je bila glavna začkoljica ovog komada, koji maestralno režira Petar Jovanović. Nijedna žena nije u svojstvu samo predstavljanja lika, iako originalno napisano da je samo to. Inače, u komadu nijedna njegova žena, posebno Marilyn, nisu nimalo laskavo napisane, što je s jedne strane razumljivo, jer je njegovo sećanje u pitanju, a s druge nije dostojno žena njegovog života koje su, svaka na svoj način, bile neverovatne ličnosti. Petar je tu, zajedno sa celom ekipom, uspeo da postavi da glavno pitanje u našoj predstavi bude pitanje odgovornosti. Tako da će publika imati priliku da vidi jednu autopsihoterapiju čoveka koji i te kako shvata gde nije postupao čestito i gde je grešio i koliko su njegove greške uticale na druge. Naravno, ništa od toga ne bi bilo moguće bez Bojana Žirovića koji tumači Millera, kako to, iskreno mogu da kažem, niko drugi ne bi mogao. I neverovatnih žena Vanje Ejdus, Vanje Milačić, Ljubinke Klarić i Suzane Lukić, koje su tim sećanjima i nacrtima žena u Millerovom komadu dale ne samo život, već i na neki način pravdu za žene koje su inspirisale Millera. Njegovu prvu ženu, ljubavnicu, majku, drugu i treću ženu. Mislim da smo se izborile i da se borimo svi, što je jako veliki zadatak, da im damo trodimenzionalnost u delu kome to originalno nije bilo najbitnije, da se vide i njihove tragedije, iako ne i sve neverovatnosti koje su te žene posedovale.
Jednom ste rekli da je glumac na neki način advokat svog lika i da mora da ga razume čak i kada ne opravdava njegove postupke. Da li je upravo to ono što vas najviše privlači u glumi?
Apsolutno. Mislim da gluma ima tu moć da te oplemeni i natera da razumeš svoje likove i kroz njih uči, što je ne samo primenjivo nego poželjno da radiš u svakodnevnom životu. Da razumeš ljude, osećaš empatiju, ali ne pravdaš. Nažalost, Marilyn može da bude tragičan primer svima koliko ljudi ne daju drugima šansu i kako je mnogo lakše ne udubljivati se. Kolokvijalno rečeno kako je lako staviti nekog u neku fioku’ sa nalepljenim banalnim etiketama. Mi smo sami krivi što banalizujemo jedni druge i od trodimenzionalnih bića, sa svojim strahovima, emocijama, željama, ljubavima, jedni druge pretvaramo u objekte. I to se radi svima, ali nekako tradicionalno najviše ženama.
Paralelno sa pozorištem, u seriji The Ark igrate Vesnu Ilić. Reč je o američkoj seriji koja se već godinama proizvodi i snima u Srbiji, uz veliki međunarodni i domaći tim. Kako izgleda rad na jednom takvom projektu?
Jako sam zahvalna pre svega Jonathanu Glassneru, Dinu Devlinu i celoj ekipi kreatora i izvršnom producentu Jonathanu Englishu. Ovo je jedna od serija koju su snimali ovde i imala sam tu čast da se prvo upoznamo na snimanju serije The Outpost, a zatim da se naša saradnja nastavi kroz dalje projekte, pa smo sad stigli i do Arka i Vesne Ilić. Okupili su neverovatnu ekipu, kako glumačku tako i onu iza kamere. Ves mi je posebno mila, što je prilično kontroverzna i publika zanimljivo reaguje na nju. Ali na njoj, pre svega, hvala Glassneru što ju je tako osmislio i što su je poverili meni.
Šta vam je bilo najzanimljivije u igranju jedne takve žene?
Sve. Imale smo i te kako svojih nesuglasica, da tako kažem, oko nekih stvari se i dalje ne slažemo, ali smo našle zajednički jezik. Svakako je neizmerno zabavno igrati je i imam poštovanja za njenu odlučnost, borbenost i nepokolebljivost.
Vaša baka vam je, kada ste kao devojčica rekli da želite da budete glumica, rekla da je gluma muški posao i sela sa vama da razgovara o tome da li zaista znate u šta ulazite. Šta mislite danas da je ona tada zapravo pokušavala da vam kaže i šta ste iz tog razgovora razumeli, možda tek kasnije?
Da je uvek u pravu. Bila i ostala. Baka Nada je u svakoj priči imala poentu i neke tek s godinama shvatam, a neke su odmah bile jasne. U vreme kada je ona radila na televiziji kao sekretarica režije to zanimanje je bilo maltene novo. Bila je na snimanjima, televizijama širom Jugoslavije i čak edukovala nove sekretarice režije. Sećam se jedne anegdote gde je bila na terenu i imali su uživo snimanje. U toj situaciji sekretarica režije sluša reditelja i preko mikrofona govori kamermanima koja kamera šta snima. Kroz smeh mi je rekla kako je čula snimatelja kako vrlo ozbiljno kaže: „Sad treba i ovu ženu da slušamo šta nam naređuje”. Ona je imala taj dar da sve gleda kroz humor, ali i te kako da poentira sa:„ I tako sam morala da učim buduće sekretarice režije, naučim muške da slušaju, i da sve funkcioniše. Dakle, jedan kraći kurs i posla i feminizma”. Mislila sam to je tako bilo tada, dosta se promenio svet. Jeste, ali nedovoljno. I u poslovnom i u životnom smislu. Pogledajte samo vesti. Kod nas, širom sveta, svejedno. Pogledajte koliko ljudi zna šta feminizam znači, na primer. Da je to stvar mržnje i nadmoći, a ne borbe za uklanjanje nasilja, diskriminacije, rušenje stereotipa, borba za jednaka prava..
Kada govorite o baki, majci i ženama koje su vas odgajale u svetu umetnosti i medija, vidi se jedna zanimljiva linija – svaka od njih je na svoj način morala da pronađe prostor za sebe. Šta ste od njih nasledili kada je reč o slobodi, ambiciji i težnji da svoj život oblikujete prema sopstvenim pravilima, a šta ste morali da naučite sami?
Od njih sam naučila sve najvažnije lekcije. Pre svega da je sloboda pravo i da nju niko ne sme niti može da mi oduzme ili ugrozi. Da moram da budem jaka i da se borim za svoja uverenja, za ljude koje volim, ali i za ljude koji to ne mogu sami. To ništa od toga ne radim za sebe, da bih se ja osećala bolje i superiornije, nego zato što je to ispravno i treba da bude normalno. I da se takvim ljudima okružujem. Tu bih dodala još dva učitelja života koji su doprineli i doprinose tim lekcijama podjednako kao moja mama i baka, a to su moj tata i moja sestra Anja. Iako mlađa, mislim da sam ja više učila od nje nego ona od mene.
Kada smo već kod slobode, često se govori o slobodi umetnika. Gde za vas počinje sloboda glumca – u trenutku kada dobije ulogu, kada pronađe sopstveno tumačenje ili tek onda kada ima dovoljno iskustva da kaže Ovo ne osećam kao svoje?
Mislim da je lična glumačka sloboda kada si dovoljno zreo da znaš šta možeš, a šta ne. Ali, da znaš da se izboriš za nešto što niko drugi ne vidi da možeš, ali ti osećaš da je to to. To dolazi sa zrelošću, ali i radom na sebi. Nema više ambicija, dokazivanja, inata, grča, već si samo slobodan i rasterećen. A u oživljavanju osobe, mislim da je to trenutak kada nađeš zajednički jezik sa svojim likom. Tada može sve, jer ti znaš kako ta osoba diše, samim tim lako ćeš je videti u najrazličitijim okolnostima i situacijama. To je divno definisao jednom veliki Jovan Bulajić: „Dobar glumac onaj koji ima mnogo da kaže i to kaže sjajno. Ali veliki glumac je onaj koji kroz pogled govori sve, pa čak nešto što niko drugi nije znao da ima da se kaže.”
Kroz godine ste igrali veoma različite žene, od istorijskih ličnosti do savremenih junakinja, i često ste govorili o potrebi da ih ne svedete na jednu osobinu ili etiketu. Da li mislite da je ženama u umetnosti i dalje potrebno više prostora da budu kontradiktorne, da budu i jake i slabe, sebične i velikodušne, racionalne i iracionalne, bez potrebe da ih odmah objasnimo ili moralizujemo?
Da. Samo da. Apsolutno da. Dajmo primer: ako se promoviše film, serija, predstava sa žena nije u svojstvu muškarca znači da je to nešto retko. Dakle, mora toga više da bude dok ne bude ono što treba – normalno.
Ako se vratimo na onu šestogodišnju devojčicu koju je baka odvela u Puž na audiciju za hor, a koja je ubrzo završila na sceni kao Vodena vila, da li je tada već postojalo nešto u vama što je znalo da ste pronašli svoje mesto ili je odluka da gluma bude vaš život došla kasnije?
Znala sam da sam pronašla svoje mesto, ali ne zbog glume nego ljudi. Odrasla sam na ogromnoj količini crtaća (kako Diznijevih, tako japanskih, tako Looney Tunes), filmova, knjiga i stripova. Znala sam da tu čaroliju, tu šašavost, tu ljubav, slobodu, emocije, taj kolektivni duh želim da imam i u odraslom životu. Da želim da budem deo čarolije koja je obeležila i oblikovala mene. Umetnost se ispostavila kao pravo mesto za to. Gluma kao opredeljenje je došla kasnije, vrlo stidljivo. I proteklih godina sam se pitala da li sam pogrešila. Mislim da nisam. Jer ja sad živim život o kome sam sanjala kad sam bila mala. Okružena sam ljudima koje volim, koji su beskompromisno moji, koji su puni ljubavi, šašavi, veseli, vole da se raduju i spremni da se bore za ono u šta veruju. Imam svoje prijatelje, neke koji su toliko bliski da su mi porodica, svoju neverovatnu porodicu, svoje buve kučeće, svog Marsupilamija, svoj mir. Imam tu sreću da radim sa ljudima koji su iskreni, puni najlepših emocija i topli. Radim sa decom i za decu. Svakodnevno sam okružena raznim psima, mačkama. Igram uloge koje su mi i izazovne i zabavne i koje me oplemenjuju. Sinhronizujem crtaće, koje i dalje gledam. Imam police i police knjiga i stripova koje volim. Prosto i jednostavno, živim jedan život šaren, blesav, veseo, radoznao, zabavan, povremeno izuzetno izazovan, ali pun ljubavi i emocija.
Kada biste mogli da birate ne samo uloge koje ćete igrati, već i način na koji će vas pamtiti kao umetnicu i ženu, šta biste voleli da ostane iza vas?
Da me pamte kao dobro ljudsko biće.
razgovarala MILICA PRELEVIĆ | fotografije DEJAN MILIĆEVIĆ
