Miona Marković je u glumu ušla sa jasnom vizijom sebe na sceni, a deset godina kasnije kaže da prvi put bez stida može samouvereno da izgovori: Ja sam glumica. U međuvremenu je menjala žanrove i epohe, igrala istorijske ličnosti i savremene žene, prelazila sa filmskog seta na pozorišnu scenu i svaki put iznova učila nešto o poslu kojim se bavi, ali i o sebi. Danas, sebe opisuje kao intuitivnu, telesnu glumicu, onu kojoj telo prvo kaže da li veruje onome što radi. Povodom novog filma Čuvar ikone Svetog Đorđa, u kojem igra inspektorku Sonju, za Harpers Bazaar priča o tome kako je gradila svoj lik, zašto joj je ponekad draži film, a ponekad pozorište, kako je izgledalo odrastati uz snažno umetničko nasleđe i šta se dogodi kada posle godina tumačenja tuđih priča poželite da ispričate svoju.
U filmu „Čuvar ikone Svetog Đorđa” igrate inspektorku Sonju. Šta vas je kod nje privuklo i u kom trenutku ste shvatili ko je i kakva je ona zapravo?
Privukla me prvo njena uniforma. Do sada nisam imala priliku da igram inspektorku i to je jedna od onih uloga koju želiš da probaš, ali naravno to je samo njena profesija i nikako nismo želele, rediteljka Jelena Bajić Jočić i ja, da upadnemo u zamku tipizacije koju često ova profesija nameće podsvesno na filmu. Pažljivo smo birale detalje koje će istaći Sonju Krgu kao osobu, a ne samo kao inspektorku. Moje shvatanje nje se menjalo od čitanja scenarija, pa onda kroz samo snimanje, gde smo je iz kadra u kadar gradili, ali najbolje sam je shvatila tek kad sam odgledala film i to mi je dokaz da je film uspešan, jer je dao jednu novu dimenziju kao celina i mom liku.
Da li vam je bilo važnije da pronađete njenu profesionalnu snagu ili trenutak u kojem ta snaga počinje da se ukršta sa empatijom?
Bilo mi je važnije da pronađem način na koji se ona profesionalno ponaša od njenog omekšavanja usred emotivne povezanosti sa slučajem. To je zbog toga što je za mene empatija prvo i osnovno s čim radim sa kojim god likom da se susretnem, a još kada vidite Radoša Bajića, uverljivog u ulozi Stanoja Reljića, sama emocija dolazi organski, dok mi je život jedne inspektorke vrlo dalek.
Kada dobijete scenario, da li prvo tražite ono što je u liku slično vama ili ono što vam je potpuno strano?
Kod nas je takva situacija da retko kad dobijaš sijaset uloga. Uloge koje mi dolaze nisu one koje lično biram, već su one koje mi drugi namenjuju, ali ono što jeste zanimljivo je razlog zašto baš mene zovu za određene role. Tu sam zaista imala dosta sreće da su to bili potpuno različiti žanrovi, epohe i vrlo raznoliki likovi. Što se tiče prvog utiska scenarija, uglavnom mi intuitivno dolaze rešenja i ideje na prvo čitanje. Nije da nužno posmatram šta je u njima slično meni ili potpuno različito, već se trudim da uhvatim neke detalje koji mi približavaju samu osobu u koju treba da se preselim. Taj proces je uvek zanimljiv jer nikad ne znaš na koju stranu će te odvesti.
U „Sedef magli”, recimo, igrali ste istorijsku ličnost o kojoj je ostalo veoma malo tragova. Koliko vam je kao glumici zapravo zanimljivije kada o liku ne znate sve, kada morate da ga pronađete upravo tamo gde istorija ćuti?
Kada igrate istorijsku ličnost trudite se da istoriju malo stavite sa strane jer biblija za glumca je zapravo sam scenario. Kako je prikazana istorijska ličnost ne mora nužno biti vezano za nju u stvarnosti, već priča koju pričamo. Zato je to fikcija, ona možda podseća na stvarnost, ali je i dalje fikcija. Međutim, svakako je mnogo veći teret kada igrate nekoga ko je publici poznat odranije, jer svako neslaganje sa stvarnošću nailazi na osudu, zato mi je bilo lakše da igram Lenu Knićanin, o kojoj se malo zna.
Šta danas više provocira vašu glumačku radoznalost i šta vam nedostaje kada ste predugo na filmu, odnosno u pozorištu?
Kada više snimam, nedostaje mi pozorište i obrnuto. Mislim da je kombinacija ta dva najlepša. Jesu različiti mediji i tehnički postoje razlike, ali suština je ista – da li verujemo glumcu? Ili što bismo mi u branši rekli da li prebacuje rampu?, iako je izraz rampa više vezan za pozorište. Nekada mislim da sam više filmska glumica, nekada pozorišna, ali to moje mišljenje se zapravo menja u skladu sa projektom na kojem radim. Kada sam sa divnom filmskom ekipom, sa kojom osećam da stvaramo nešto lepo, više volim film, a onda počnu neke divne probe u pozorištu i opet promenim mišljenje koji me medij uzbuđuje više. Naravno i obrnuto, kada sam u groznoj energiji seta, maštam da sam drugde.
„Nemam više toliku potrebu da se dokazujem, u svakom smislu, i kao glumica i kao čovek”
Odrasli ste u porodici u kojoj su umetnost, književnost i kultura bili deo svakodnevice i u kojoj već postoje veoma snažna imena i autorski tragovi. Kako ste gradili osećaj da je ono što radite zaista vaše i da li ste ikada osećali potrebu da se svesno udaljite od tog nasleđa kako biste pronašli sopstveni glas?
To šta se u meni podsvesno dešavalo to i dalje otkrivam. Kao mala, nisam bila svesna toga da su određeni članovi moje porodice vrlo uspešni u svojim karijerama. Ono što znam je da sam vrlo rano, sa 12 godina, imala jasnu viziju sebe kao glumice i to sam morala da ostvarim. Volim i danas da kažem da sam jedina glumica u familiji – u tom smislu jedina imam taj put, ali isto tako vrlo sam svesna koje sam sve prednosti imala na samom početku svoje karijere, gde sam dobijala veću pažnju samo zato što pripadam nekoj porodici. Isto tako to nosi i drugu stranu medalje, a to je da moj put ljudi vrednuju tek kasnije, iako je on odavno otpočeo.
Posle deset godina profesionalnog rada, šta danas prepoznajete kao ono što vas najviše određuje kao glumicu? I da li je do te spoznaje došlo kroz uloge koje ste želeli da igrate ili kroz one koje su vas iznenadile i odvele u pravcu koji možda niste očekivali?
Smatram da ću uvek iznova upoznavati sebe kao glumicu, jer to je posao koji sa svakom novom ulogom kreće od nule. Nikada neću odigrati dve iste žene i sa svakom svojom ulogom upoznajem se i sa sobom i sa svojim glumačkim manama, kao i vrlinama. Posle deset godina karijere mogu reći da sebe smatram intuitivnom telesnom glumicom, kod mene je alarm uvek telo, ono mi daje signale da li verujem u ono što radim na sceni ili pred kamerom, ne pristupam mnogo intelektualizaciji lika i konteksta, to više prepuštam reditelju, volim da se bavim malim osećajima i da puštam intuiciju da me vodi u građenju lika.
Pored glume, rekli ste da vas sve više zanima i autorstvo. Pišete, ali ono što nastaje još uvek čuvate za sebe. Šta se promeni ili probudi u umetniku u trenutku kada više ne želi samo da tumači tuđe priče, već oseti potrebu da sam kaže šta je važno da bude ispričano?
Mislim da to dolazi s godinama. Prvo treba utabati stazu i osvojiti teren ja sam glumica, nakon toga gladni kreativnosti, kada prestane da nam bude uzbudljivo da učestvujemo u tuđim idejama, mislim da glumci koji su sad već sebi priznali da su glumci počinju da istražuju šta bi to oni voleli da igraju. Koju priču bi voleli da ispričaju. Tako se rađa ideja o autorstvu. U januaru ove godine, za svoj trideseti rođendan, donela sam važnu odluku i uskoro će izaći projekat koji tinja u meni već osam godina.
Kada pogledate prvih deset godina svoje karijere, šta danas najjasnije vidite kao svoju najveću promenu, ne samo kao glumice, već i kao osobe?
Ako gledam karijerno, rekla bih da se u ovih deset godina desilo iskustvo zbog kojeg sa sigurnošću mogu da kažem da jesam glumica bez da me je stid. Kao osoba, u ovih deset godina iz devojke prerasla sam u mladu ženu koja malo bolje poznaje sebe i svet oko sebe.
Postoji li nešto što ste na početku karijere pokušavali sebi ili drugima da dokažete, a danas više nemate potrebu da dokazujete?
Nemam potrebu da se smanjujem da bi neko u prostoriji bio ljubazniji prema meni. Nemam više toliku potrebu da se dokazujem, u svakom smislu, i kao glumica i kao čovek. Svesna sam da koliko ljudi, toliko ćudi, ne mogu svi da te vole – moja najveća lekcija.
Raygovarala: Milica Prelević
Fotografija: Boško Karanović za Story
