Nova predstava Teatra na Brdu – Ljudi odozgo počinje gotovo bezazleno: večerom dva para, naizgled opuštenim razgovorima koji zvuče poznato i odnosima koji spolja funkcionišu sasvim normalno. Ali upravo iza tog privida svakodnevice polako počinju da izbijaju pitanja intimnosti, rutine, praznine, prećutanih razočaranja i emotivne distance, koja se ne događa preko noći, već se gotovo neprimetno uvuče u jedan odnos.
U ovom komadu, Aleksandra Tomić igra ženu koja pokušava da sačuva kontrolu nad životom, dok u njoj sve kipi od besa zbog rutine i praznine u koju je upala u svom braku i životu. U razgovoru za Harper’s Bazaar, glumica govori o psihologiji odnosa, o ulogama koje su je oblikovale, kao i o majčinstvu, balansu, radosti i miru koji danas pronalazi u porodici.
Šta vam je bilo najzanimljivije dok ste čitali scenario za predstavu „Ljudi odozgo“, da li ste tekst zavoleli na prvo čitanje?
Prvi put sam se susrela s ovim tekstom kroz film Sentimental, koji mi je preporučio Dimitrije Vojnov. Već nakon prvog gledanja filma, čija me tema istinski zainteresovala, pomislila sam kako je to zapravo odličan pozorišni materijal. Kasnije sam otkrila da je originalno i nastao kao pozorišni komad, koji je premijerno izveden 2016. u Barseloni i koji se od tada, sa ogromnim uspehom, igra širom Evrope i sveta.
Na moju veliku radost, mi smo za Teatar na Brdu dobili prava na tekst za ovaj deo Evrope i evo, počeli smo da igramo predstavu pre nekih mesec dana. Sudeći po sjajnim reakcijama publike, izgleda da me osećaj nije prevario. Teme bliskosti, intimnosti, partnerskih odnosa, ljubavi i izbora koje pravimo tiču se mnogih i večno su aktuelne.
Kako ste gradili lik u ovom komadu, da li vam je bilo važno da je razumete ili ste je doživljavali i kao neku vrstu unutrašnjeg procesa?
Opštepoznata je ta glumačka pozicija da je potrebno da zavoliš lik koji tumačiš, ili bar da pronađeš način da ga razumeš. Meni je u tom procesu najzanimljivije, a ujedno i prilično izazovno, upravo to traganje po sebi i traženje mesta na kojem se ti i taj lik susrećete.
Nije uvek lako otvarati intimne teme, ali mislim da upravo iz tog suočavanja nastaju i najvažnije stvari, i za glumca i za publiku. Kroz rad na predstavi bavila sam se psihologijom Ane koju igram, ali i kontekstom u kojem je zatičemo, odnosima koji su svima bliski i prepoznatljivi, njihovom univerzalnošću.
Ana je topla i ranjiva žena srednjih godina, koja se trudi da ostane racionalna, smirena i društveno funkcionalna, dok u njoj sve kipi od besa zbog rutine i praznine u koju je upala u svom braku i životu. Veoma je uzbudljiva i za istraživanje i za igranje, a nadam se i publici za gledanje.
Predstava počinje kao večera, a završava se kao razotkrivanje. Da li mislite da ljudi u dugim odnosima zaista znaju sve jedni o drugima ili se najvažnije stvari nekada i prećutkuju?
Iskreno verujem da se ono najvažnije u partnerskim odnosima često prećutkuje. Posebno kod nas postoji tendencija da se teški, intimni ili neprijatni razgovori odlažu, izbegavaju ili zamene ironijom, rutinom i pretpostavkama.
Problem je, međutim, što neizgovoreno nikada zaista ne iščezne, već vremenom počinje da utiče na bliskost, poverenje i osećaj povezanosti. U našem komadu likovi se zapravo vole, ali ih upravo te prećutane emocije, potrebe i razočaranja postepeno udaljavaju jedno od drugog.
Često mislimo da odnos ugrožavaju velike svađe, a mnogo češće ga narušava dugotrajno ćutanje i nemogućnost da budemo iskreni čak i prema sebi. Zato verujem da je otvorena komunikacija temelj svakog zdravog odnosa. Ne zato što rešava sve probleme, već zato što stvara prostor u kojem dvoje ljudi mogu zaista da se vide, razumeju i ostanu bliski uprkos razlikama. Ćutanje, s druge strane, vrlo lako postaje tihi oblik udaljavanja.
Šta prema vašem mišljenju najviše testira jedan odnos: vreme, rutina ili upravo ono što nikada ne izgovorimo?
Svaki odnos prolazi kroz svoje male i velike testove, one koje očekujemo, ali i one koji nas zateknu bez pripreme. Vremenom se u njega ušunja rutina, ponekad tišina, ponekad umor, a nekad nas iznenadi ono što nismo ni sanjali.
Ali ono što je ključno, i tu se vraćamo na ono što sam rekla maločas, jeste otvorena komunikacija od samog početka. Odnose ne spasava odsustvo problema, već način na koji ih zajedno prolazimo.
Ako se o iskušenjima govori otvoreno, svaki odnos ima bolju šansu da prođe i kroz najveće emotivne bure. Na kraju, svaki dan donosi nova testiranja, ali kroz iskrenost i razumevanje, odnosi mogu da izdrže.
Igrate u kontinuitetu i u različitim projektima. Koliko vam znači taj neposredni kontakt sa publikom koji pozorište pruža?
Pozorište je, zaista, jedna zarazna, gotovo infektivna vrsta ljubavi. Taj neposredni susret s publikom ima nešto što te potpuno obuzme, ne znam kako se ostaje imun na to.
Sećam se perioda tokom pandemije kada sedam meseci nisam igrala predstavu. Povratak na scenu bio je gotovo šok, imala sam veću tremu nego pred bilo koju premijeru. Ali upravo ta trema mi je pokazala koliko mi je sve to nedostajalo – scena, publika, taj trenutak kada se nešto dešava samo jednom i nikad više na isti način. To je ono što glumca nevidljivo, ali trajno veže za pozorište.
„Teatar na Brdu“ je postao jedno od najživljih mesta savremenog pozorišta. Koliko je za vas bilo važno to što učestvujete u stvaranju tog prostora od početka i kako vas je to iskustvo promenilo kao glumicu?
Stvaranje Teatra na Brdu bio je neočekivan, ali vrlo transformativan trenutak u mom životu. Odjednom sam se našla u ulozi vođenja jednog pozorišnog prostora, za šta nisam bila formalno pripremljena ni školovana, ali nas je ta ideja novog, živog i uzbudljivog mesta potpuno obuzela.
U tom procesu sam naučila mnogo više nego što sam u tom trenutku mogla da zamislim, i to ne samo o pozorištu, već i o organizaciji, odgovornosti i donošenju odluka koje nisu uvek lake. To iskustvo me je izvuklo iz isključivo glumačke pozicije i stavilo u širu sliku pozorišta kao sistema koji mora da funkcioniše u celini. Kao glumici, to mi je otvorilo prostor da igram uloge do kojih u institucionalnim pozorištima možda nikada ne bih došla.
Na neki način sam tada i profesionalno sazrela, jer sam dobila priliku u trenutku kada mi je to bilo najpotrebnije. Teatar na Brdu je za moj glumački razvoj neprocenjiv, ali isto tako i za mene lično – kao iskustvo koje te promeni iznutra i nauči da pozorište nije samo scena, već i sve ono što ga čini mogućim.
Kao neko ko učestvuje i u oblikovanju repertoara, koliko vam je važno kakve priče danas iznosite pred publiku? Šta beogradskoj publici treba da čuje, vidi, oseti…?
Mi i dalje osluškujemo šta je beogradskoj publici zaista potrebno i kako reaguje na ono što joj nudimo. Za razliku od jasno profilisanih repertoara institucionalnih pozorišta, mi smo krenuli od komedije, ali nikada nismo imali nameru da tu i ostanemo.
Čak ni Ljudi odozgo nije klasična komedija, već dramedija – spoj humora i slojevitijih, ozbiljnijih tonova. Ograničeni smo resursima, ali to ne utiče na našu ambiciju i viziju. Želimo da publici ponudimo priče koje se ređe viđaju i koje otvaraju drugačije doživljaje pozorišta.
Potrebno nam je vreme i stabilniji uslovi, ali verujem da se upravo u tom procesu gradi nešto autentično i uzbudljivo. Još uvek tragamo, ali ta potraga je zapravo suštinski deo našeg puta.
Postoji li neka uloga u vašoj karijeri koja vas je možda trajno promenila, ne kao glumicu, nego kao osobu?
Ne mogu reći da me je jedna određena uloga trajno promenila kao osobu. Ali svaka uloga, svaka predstava, otvara neki novi pogled, a ponekad i zatvori ili promeni neki stari.
Kroz ovaj posao sam mnogo čitala, doživela i iskusila, i sve to neminovno utiče na način na koji razmišljam i živim. Zato, iako ne postoji jedna uloga koja me je suštinski promenila, ceo taj proces, iz uloge u ulogu, postepeno oblikuje ono što jesam.
Majčinstvo često mnoge žene opisuju kao transformaciju. Vi ste jednom izjavili da se niste promenili. Je li to otpor romantizovanju majčinstva ili nešto dublje?
Kad se Relja tek rodio, rekla sam da me nije promenilo, jer sam želela da istaknem da sam i dalje ona ista osoba. Ali majčinstvo suštinski menja živote. Donelo mi je novi kvalitet ljubavi koji ne može da se objasni dok ga ne osetiš.
Iako neke rutine ostanu, nikada više nisi potpuno svoj. Ti pripadaš biću koje zavisi od tebe. To je jedna od najintenzivnijih i najlepših transformacija koju žena može doživeti.
Kako danas izgleda vaš balans između scene i privatnog života i da li uopšte verujete u taj sklad?
Naravno da verujem u balans između scene i privatnog života. Bez njega bismo vrlo lako skliznuli u nešto što više nema veze sa zdravim životom, već postaje domen patologije.
Glumac mora da ima svoj život van scene, da ima prijatelje, svakodnevne obaveze, odlazak na pijacu, kod frizera, kod automehaničara. Taj balans je zapravo neophodan da bismo ostali stabilni, emotivno prisutni i živi, i da bismo uopšte mogli autentično da ulazimo u tuđe živote i karaktere na sceni. Uostalom, živimo i radimo tu gde jesmo, ne znam ni da li je drugačiji život moguć. Osim ako svesno biraš da zatvoriš oči pred realnim životom.
Šta vam je gluma dala što život nije mogao i obrnuto?
Gluma mi je dala priliku da se bavim ljudskom prirodom na jedinstven način. Naš poziv, ma koliko specifičan, daje nam taj luksuz da kroz uloge prolazimo razne životne situacije i otkrivamo dubine ljudske prirode. To nema veze sa crvenim tepisima, to je poziv koji ti otvara uvide u ljudskost. Za mene, to je najdublji i najdragoceniji dar glume.
Kada pogledate unazad, na dvadeset godina karijere, čega se sećate sa zahvalnošću, a čega možda sa tugom, setom ili žaljenjem?
U mojoj dosadašnjoj karijeri možda nisam imala veliki broj projekata, ali sam imala tu sreću da sarađujem sa izuzetno inspirativnim ljudima i velikanima našeg posla, i to iskustvo za mene ima posebnu težinu i vrednost. Ne žalim preterano ni za čim, ali možda bih volela da sam ranije počela da sama stvaram prilike, umesto da ih čekam. Ipak, sve dođe u svoje vreme i ne bih mnogo menjala. Svemu sam pristupila sa zahvalnošću i otvorenošću, i mislim da je upravo to ono što najviše obeležava moj profesionalni put.
Šta vam danas, u ovom trenutku života, donosi osećaj mira, u čemu vidite nadu i gde pronalazite radost?
Nadu pronalazim u mladim ljudima i u energiji koja se danas ponovo budi oko nas. Iako sam u nekim periodima bila prilično obeshrabrena, sada mi oni vraćaju i nadu i radost.
Radost nalazim i u svom poslu, čak i kada su dani teški. To je nešto čega se svesno podsećam – da je važno dozvoliti sebi radost, biti radostan. I kada to zaista prihvatim, ona postaje stvarna, prirodna i prisutna. A mir – mir je u mojoj porodici. Andrija i Relja su moja stalna tačka oslonca, oni koji mi u svakom nemiru vraćaju osećaj sigurnosti i unutrašnje ravnoteže.
Razgovarala: Milica Prelević
Foto: Sever Zolak
