Postoje neki razgovori koji se u životu završe pre nego što smo na to spremni, ne zato što nemamo više šta da kažemo, već zato što nemamo više vremena. U svojoj najintimnijoj predstavi do sada, Marko Janketić ne pokušava da završi taj razgovor, već da ga nastavi. Mrki – nisam ti ispričao nije pozorišni komad u klasičnom smislu, već dijalog između sina i oca, između onoga što je bilo i onoga što još uvek traje.
Na sceni, gde se lično i glumačko gotovo ne mogu razdvojiti, Janketić ne igra, on postoji. Publika nije samo nemi posmatrač, već postaje deo tog odnosa: smeje se, peva, ćuti i plače zajedno s njim. U tom zajedničkom prostoru, ono što je nekada bilo samo njegovo postaje univerzalno iskustvo, priča o roditeljima, o deci, o ljubavi, o svemu što mislimo da ćemo reći jednom. Jer, kako i sam kaže, život je kratak, a oklopi teški. I sve što ostane neizgovoreno, pre ili kasnije, nekako pronađe svoj put.
Predstava „Mrki, nisam ti ispričao” nije nastala iz ideje, nego iz potrebe. Kada je ta potreba postala jača od glume? I da li je teže stati na scenu kao lik ili kao Marko Janketić?
Ne bih to mogao baš tako da podelim i jasno odvojim, naročito zato što su ideja i potreba od početka međusobno uslovljene i duboko prepletene. Jedna je vukla drugu i u nekom trenutku više ne znaš šta je prvo, a šta je jače. Moji prijatelji, koji su i moji saradnici u ovoj priči, prepoznali su tu potrebu i dali ideju. Potreba bez ideje ne bi imala oblik, a ideja bez potrebe verovatno ne bi imala razlog da postoji. A što se tiče tog pitanja – da li je teže stati na scenu kao lik ili kao Marko Janketić, čini mi se da je ovde granica gotovo tovo nepostojeća. Jer i kada sam lik, ja sam tu, a sad, kada sam ja, opet sam na sceni, u nekoj vrsti forme. Možda je baš u tome i najveći izazov – pronaći meru između ličnog i glumačkog, između istine i njene scenske artikulacije.
Ova predstava je nastavak jednog odnosa. Da li to znači da neke odnose zapravo nikada ne završavamo, nego samo menjamo način na koji postoje?
Mislim da je to jako individualno, ali što se mene tiče, verujem da je tako, naročito kad su u pitanju tako važne osobe u našim životima, kao što su roditelji.
Postoji li jedna rečenica koju nikad niste rekli svom ocu, a koja je zapravo pokrenula sve, kada ste prvi put zaista osetili da je nešto ostalo neizgovoreno, ne samo kao misao, nego i kao emocija?
Nije to samo jedna rečenica, već čitav niz meni važnih trenutaka i povoda, rasutih u različitim periodima, u kojima je njegovo odsustvo u meni pokretalo snažnu bujicu emocija. Do te mere da sam ga, na neki način, oživeo u sebi i pored sebe, gotovo opipljivo prisutnog. Upravo o nekim od tih momenata govorim u predstavi. Ali to vam neću prepričavati, neka ostane kao iznenađenje koje vas čeka u sali.
Zašto „Mrki“? Šta to ime nosi što „otac“ ili „tata“ možda ne mogu?
Jedan drugog smo zvali tako. Mrki nije samo ime, to je odnos između nas dvojice, šifra za bliskost i nadimak jednog konkretnog čoveka, ili u ovom slučaju dvojice ljudi, sa svim njihovim manama, snagama, tišinama i nežnostima. Pojednostavljeno govoreći, otac je uloga, tata je odnos koji podrazumevamo, ali Mrki je ličnost. I tim imenom zapravo jasno stavljamo do znanja publici o kakvom je odnosu reč, vrlo ličnom, specifičnom, ali istovremeno prepoznatljivom. Jer ova priča, koliko god bila intimna, u sebi nosi i nešto univerzalno, nešto u čemu svako može da prepozna deo svog odnosa, svoje porodice, svojih neizgovorenih reči.
Da li je postojao neki trenutak kada ste pomislili: možda je ovo previše lično za scenu?
Čitav proces i rad na predstavi bio je preemotivan i dug, pun preispitivanja i traženja prave mere, prave reči, pravog tona, pa na kraju krajeva i izbora pravih priča, koji ulaze u ovaj naš razgovor na sceni, od svih mogućih doživljaja i trenutaka. To nije jednostavna odluka i nikada nije do kraja laka. Mnogo toga je ulazilo i ispadalo sa te liste tokom procesa, jer je sve to moralo proći kroz čitav niz kriterijuma… Pored ozbiljnih dilema, pre svega oko toga da li je u redu igrati se sopstvenim sećanjima, posebno kada su vezana za oca, ali i za čitavu porodicu, koja se u predstavi pominje i na neki način izlaže, tu je i ono podjednako važno, profesionalno pitanje dramaturgije, konteksta, scene. Gde stati, šta izgovoriti, a šta ostaviti između redova. Traženje te granice između ličnog i scenskog, između iskrenosti i mere, zapravo je srž rada na ovoj predstavi, jer ovo nije ogoljavanje radi ogoljavanja ili senzacionalizma.
Kada publika reaguje suzama, tišinom, pevanjem, smehom, da li imate osećaj da delite nešto sa njima ili da vam „uzimaju” nešto što je do tada bilo ipak samo vaše?
Glumac zapravo živi od te razmene. To je i sud i gorivo, i motiv i pokretač, i na kraju, neka vrsta nagrade za sve što se na sceni ogoli i podeli. Zato nemam osećaj da mi publika nešto uzima. Naprotiv, imam utisak da zajedno ulazimo u isti prostor, gde ono što je bilo lično prestaje da bude samo moje i postaje zajedničko iskustvo. U tom susretu se stvari ne troše, nego se umnožavaju. Možda baš zato što smo svi, manje-više, ranjivi. I što, uprkos svemu, čeznemo za istinskom povezanošću. A pozorište je jedno od retkih mesta gde se ta potreba ogoli i zaista dogodi.
Ova predstava nije samo o ocu, nego i o vama kao sinu. Da li ste kroz nju pokušali da sebi oprostite nešto?
Anđelka Stević Žugić, moja prijateljica, klasić i saradnica u svemu ovome, koja je i režirala Mrki-ja, nedavno me je podsetila na to koliko sam tokom studija bio opsednut pojmom katarze. Stalno sam govorio: Osetio sam katarzu, kao da je to bio krajnji cilj svega što radimo. I na neki način, kroz ovu predstavu, vraćam se tom osećaju, jer ga zaista ima. U pozorištu je to dragoceno. Taj trenutak kada se nešto prelomi, kada se emocija pročisti, kada i mi na sceni i publika zajedno prođemo kroz isto iskustvo. To su trenuci zbog kojih se ovaj posao radi. A što se tiče oproštaja, ne znam da li je to prava reč. Možda je tačnije reći da je ovo pokušaj razumevanja. Sebe, njega, odnosa. I možda prihvatanja da neke stvari ostaju nedorečene. Ova predstava je tek počela da živi. I imam utisak da će se menjati, rasti, otvarati nova pitanja i u meni, i u publici. I možda baš kroz taj proces, kroz svako novo igranje, dođe i poneki odgovor koji sada još uvek ne znam. Upravo u tome i jeste njena snaga.
Rekli ste da „stavljate mušku ranjivost na scenu”, da li to vidite kao odgovor na sopstveno iskustvo ili širu društvenu potrebu? I koju poruku biste želeli da publika odnese posle predstave, posebno muškarci?
Nisam sklon da delim pouke, to nije baš moj stil. Ali, ako smem nešto da poželim publici, poželeo bih, pomalo neskromno, da nakon ove večeri izađu probuđeni i dodirnuti. I, ako još uvek imaju priliku, da pozovu nekog svog i kažu mu koliko im znači. Ili samo – volim te. Voleo bih i da neki sinovi, nakon ovoga, malo bolje razumeju svoje očeve, ne zaboravljajući da su i to samo ljudi koji osećaju, koji se plaše, koji vole. Da ta muška nežnost i ranjivost, koju nekad spretno, a nekad teško, a najčešće potpuno nepotrebno, skrivamo, konačno izađe na videlo. Dobri očevi ne rađaju se samo iz snage, već i iz sposobnosti da pokažu emociju. U ovom okrutnom svetu punom nasilja, mislim da nam je svima potrebno da budemo nežniji, prisutniji i hrabriji u tom emotivnom davanju i otvaranju. Jer život je kratak, a oklopi teški. I sve nas guše. A život je ovde i sada.
Vaš otac je govorio o meri, da se dete drži „kao ptica”. Da li danas imate osećaj da ste i vi pronašli tu meru kao roditelj ili je to stalna nesigurnost, vaganje, preispitivanje?
Dobra stvar je što sam, baš zahvaljujući svojim roditeljima, svestan da je tu meru potrebno pronaći od detetovih najranijih dana, te mi je to neka vrsta konstantnog podsetnika u toj tako važnoj, najvažnijoj ulozi roditelja. Naravno to je stalni proces pun preispitivanja i bez tačnih odgovora datih jednom za svagda. Siguran sam samo u to da se zbog svoje porodice i dece trudim da svaki dan budem bolji čovek nego što sam bio. I da želim da im pružim ljubav koja ih podržava, jača i ne sputava da postanu i ostanu svoji.
Da li vas je ova predstava suočila sa pitanjem šta vi možda nećete stići da kažete svojoj deci ili ona vama?
Suočila me je sa mnogo toga, ali najviše ojačala i učvrstila u želji da nastojim biti u svakom trenutku koji provodim sa svojim najmilijima, apsolutno prisutan, jer već za sekundu taj trenutak je prošlost.
Šta mislite da bi vam vaš otac rekao za ovu predstavu, šta je to što bi izgovorio naglas, šta bi najviše razumeo, a šta možda prećutao?
Razumeo bi sve, možda više i od mene samog. Verujem da bi mu se svidela, a sigurno ne bi prećutao ništa, odnosno verovatno bi imao šta i da popravi i kritikuje, i to krajnje objektivno, čak i u ovoj predstavi. Kad je reč o profesiji koju smo delili uvek je znao da bude profesionalan, nepristrasan i kao takav, sa svojim ogromnim iskustvom, dragocen kritičar.
Kada biste danas mogli da sednete s njim na pet minuta da li biste više slušali, pitali ili govorili?
Mislim da sam povod za ovaj intervju daje odgovor na ovo pitanje.
Razgovarala: Milica Prelević
Fotografija: Anđela Zebić, Promo
