BAZAAR Intervju: Ana Branković, producentkinja kulture o prelasku granica

Prvi izazov sa kojim se Ana Branković i ja suočavamo u jednom kafeu u Bazelu je izbor jezika na kojem će biti intervju. Izbor pada na engleski, koji Ana govori u pevljivoj švajcarskoj kadenci. „Ponekad mi je teško da se u trenutku prisetim adekvatne reči na našem”, priznaje mi. Na srpskom smo se dogovorile za ovaj susret, dok je njen službeni jezik švajcarski nemački, s kojim je odrasla i na kojem se odvija najveći deo svakodnevne komunikacije u ovom gradu.

Kada treba nabrojati centre umetnosti, Bazel verovatno nije prvi grad kojeg bi se prosečan ljubitelj setio, iako je domaćin najvećeg svetskog sajma Art Basel, stalni dom mnogih kanonskih dela i lokacija za izložbe, koje motivišu posetioce da prevale impresivan broj kilometara. Bez obzira na povod za posetu, dve institucije su obavezne – Kunstmuseum Basel u gradu i Fondation Beyeler, na udaljenosti jedne malo duže, ali prijatne tramvajske vožnje od centra.

Ana Branković vodi digitalne komunikacije za Kunstmuseum Basel, a ranije je slične projekte obavljala za Fondaciju Beyeler. „Moje interesovanje za umetnost i kulturu započelo je upravo tokom školskih poseta muzejima, gde smo i dosta crtali i bojili, sećam se fascinacije slikama Paula Kleea, utiska koji je na mene ostavila Nevesta vetra Oskara Kokoške… Posle sam u gimnaziji odabrala vizuelne umetnosti kao jedan od glavnih predmeta, a potom sam studirala istoriju umetnosti, medije i ekonomiju.” Na pitanje da li i dalje crta, odgovara: „Nažalost, ne koliko ranije, mada sad imam priliku da ponovo vežbam na radionicama koje organizujemo u Muzeju za posetioce. Iskreno, više se bavim digitalnim medijima, pošto moj posao podrazumeva svakodnevno pravljenje foto i video sadržaja za društvene mreže.” Potom, dodaje: „Sada imam i hobi koji jako volim, tetoviram bockanjem, tehnikom poke tattoo. Mada, lično nemam nijednu tetovažu, ovaj način tetoviranja smatram vrlo bliskim povezivanjem sa osobom na čijoj koži crtam, zasnovan na poverenju.”

Anino detinjstvo je bilo obeleženo teretom prezimena na -ić, koje je često bilo prepreka ali i motivacija. „Biti nazivan Yugo-m bila je ozbiljna uvreda tokom devedesetih u Švajcarskoj. Ali upravo mi je to dalo osećaj da moram da postignem više od drugih. Mada sam često osećala i potrebu da budem ista kao svi i da se uklopim.”

Odrastanje u prostoru između dve kulture podrazumevalo je i osećanje istovremenog pripadanja i nepripadanja, kako je to definisala. „Bazel je moj dom, ovde su koreni mojih prijateljstava i profesije. Ali, istovremeno, srpski jezik i kulturne reference takođe osećam kao svoje.” Ova jedinstvena pozicija joj je danas od velike koristi za manevrisanje kroz različite perspektive koje nosi rad u kulturi.

Razmeđe dva jezika je takođe bilo priprema za njen današnji poziv. „Nisam toga bila svesna, ali sam roditeljima sve prevodila, od pisama iz opštine, preko TV serija, pa do uputstava za instaliranje raznih uređaja. Tada me je to nerviralo, ali je i bilo od velike koristi za kasnije savladavanje tehnike za snimanje i fotografisanje.” Kako kaže, ova odgovornost joj je pomogla i da izoštri senzibilitet za kontekst i nijanse u jeziku.

Život u porodici radnika dosta se razlikovao od stvarnosti mnogih njenih prijatelja. „Moja majka je morala da napusti svoju akademsku karijeru, dolaskom u Švajcarsku početkom devedesetih, kada sam imala samo godinu dana. Tada smo se pridružile ocu koji je ovde već radio, a ona je nalazila razne poslove kako bi pomogla izdržavanju porodice.”

Posmatranje ovog pragmatičnog pristupa kod Ane je, kako kaže, stvorilo šljakerski mentalitet. „Ponekad je moje poreklo izazov, ali i prednost u radu u elitnim kulturnim institucijama u kojima sam danas, kada uspem da dekodiram nepisana pravila i očekivanja. Ono mi dozvoljava da dovedem u pitanje norme koje niko ni ne pomišlja da preispita, i da doprinesem pogledom iz jedne vrlo različite perspektive.”

Uloga producenta u kulturi, bilo na projektima institucija za koje radi ili na sopstvenim poduhvatima, podrazumeva, kako kaže, povezivanje umetničke vizije sa njenim ostvarivanjem u praksi. „Sve te ideje treba ostvariti organizaciono, kroz planiranje strategije i kroz komuniciranje putem društvenih mreža. Ovo je višestrana uloga koja je podrška umetnicima.”

Sopstveni umetnički izraz ocenjuje kao zasnovan na praksi. „Više vrednujem implementaciju i učenje kroz rad, čak i kroz greške, pre nego beskrajno teoretisanje. Ipak, rad producenta u kulturi zahteva i pragmatičnost, ali i umetnički senzibilitet, i ravnoteža ta dva je ono što me najviše privlači ovom poslu. Najvećim uspehom smatram odnose koje sam izgradila sa raznim ljudima sa kojima sam imala prilike da radim. Važno mi je i što sam uspela da održim ravnotežu između profesije i privatnog života, mada se oni često prepliću”, dodaje, osvrćući se na svoje angažmane u svojstvu fotografa, DJ-a i organizatora izložbi u slobodno vreme.

Žene kao što je Ana Branković nastavljaju da krče put kroz svet umetnosti, u kojem i dalje dominiraju muškarci. Ono što smatra ohrabrujućim je sve veći broj žena koje vode važne kulturne institucije, u skladu sa sopstvenom vizijom, umesto reprodukovanja patrijarhalnih struktura. „Očekivanje da se uklopim vrlo svesno dovodim u pitanje. Odrastanje između dva sveta bilo je izvor pritiska da se prilagodim, ali i izvor kreativnosti i snage. Ovaj međuprostor koristim da prigrlim kompleksnost, umesto da je pojednostavljujem.”

razgovarala JOVANA RAKOVIĆ

Fotografija LISA MAILLARD