Hanno je bio dugogodišnji saradnik austrijskog arhitekte i pionira gradnje zemljom Martina Raucha, kao i osnivač Earthman studija. U okviru studija pruža specijalizovane konsultantske usluge za izgradnju objekata od čiste nabijene zemlje (rammed earth), uključujući analizu lokalnih materijala, razvoj mešavina, ispitivanja, metodologiju gradnje, obuku timova i kontrolu kvaliteta.
Osnovni princip rada Earthman studija jeste upotreba čiste nabijene zemlje bez stabilizacije cementom. Cilj je da se iskoriste prirodna svojstva zemlje i da se radi u skladu s njima, umesto da se ona prisiljava da se ponaša kao beton. Za njega, arhitektura daleko prevazilazi samu gradnju. Tokom skoro tri decenije, razvio je savremen pristup arhitekturi od nabijene zemlje, radeći širom Azije, Afrike, Bliskog istoka i Evrope, uključujući i stambeni projekat na Kosmaju u Srbiji, gde je učestvovao u izradi zidova, podova i nameštaja.
Njegovi projekti obuhvataju sve, od privatnih kuća, umetničkih skulptura i nameštaja do velikih ugostiteljskih kompleksa, pokazujući kako se jedna od najstarijih građevinskih tehnika čovečanstva može reinterpretirati za savremeno doba. Gradnja nabijene zemlje (rammed earth), metoda koja datira hiljadama godina unazad, koristi sabijene slojeve prirodnog tla za izradu zidova i arhitektonskih elemenata. Iako se tradicionalno povezuje sa vernakularnim građevinskim kulturama, sve više je prihvataju vodeći savremeni arhitekti kao održivu i estetski prefinjenu alternativu konvencionalnim materijalima.
Ovo ima odjek i u našoj arhitektonskoj baštini, odnosno u Vojvodini, gde su tradicionalne tehnike gradnje zemljom, poput čerpića, odavno prisutne. U razgovoru za Harper’s BAZAAR, Hanno je govorio o filozofiji koja stoji iza Earthmana, sve većoj relevantnosti arhitekture od zemlje, značenju luksuza u savremenom dizajnu i o tome zašto bi ponovno povezivanje sa prirodnim materijalima danas moglo biti važnije nego ikada pre.
Kako je nastala ideja za „Earthman”?
Put ka zemljanoj arhitekturi počeo je mnogo pre nego što je nastao Earthman. Tokom studija arhitekture na Tehničkom univerzitetu u Beču, shvatio sam da ne mogu da zamislim da provedem život u kancelariji. Trebalo mi je da radim rukama i stvaram nešto opipljivo.
Preko porodičnih kontakata upoznao sam majstora nabijene zemlje iz mog regiona, Martina Raucha, i počeo da učim kako se gradi sirovom zemljom. Ono što me je fasciniralo nije bila samo sama tehnika, već odnos sa materijalom. Osetio sam trenutnu povezanost. To je bilo 1997. godine i od tada je zemljana arhitektura stalni deo mog života.
Osim što je građevinski materijal, šta zemlja za vas lično znači?
Za mene, gradnja zemljom je stvar ponovnog povezivanja. Kad god radimo na nekom novom mestu, neko neizbežno kaže: Moj deda je gradio na ovaj način ili Moja baka je živela u takvoj kući. To ljude ponovo povezuje sa tradicijama koje su često zaboravljene. Ali još važnije, to ih ponovo povezuje sa samima sobom.
Često razmišljam o razlici između očuvanja tradicije i njenog prenošenja u savremeni kontekst. Tradicija se ne sme slepo kopirati. Izazov je razumeti njenu suštinu i izraziti je kroz savremeni jezik. To je ono što me najviše zanima. Istovremeno, naši životi se danas sve više odvijaju u digitalnom svetu. Dane provodimo u cloudu, okruženi ekranima i informacijama. Zemlja nudi nešto drugačije – uzemljenje. Bilo kroz gradnju, dodir prirodnih materijala ili jednostavno hodanje bosim nogama po zemlji, ona nas vraća fizičkoj stvarnosti. Verujem da je to nešto što ljudima danas treba više nego ikada.
Često naglašavate korišćenje lokalnog tla. Zbog čega je to važno?
Ljudi su vekovima gradili od onoga što im je bilo dostupno u neposrednoj okolini. Ako je bilo kamena, koristili su kamen, ako je bilo drveta, koristili su drvo. Zemljana arhitektura prati istu logiku. Kada stignemo na lokaciju, analiziramo lokalno tlo i radimo sa onim što već postoji. Transport velikih količina materijala preko kontinenata retko ima smisla, kako sa ekološkog, tako i sa ekonomskog stanovišta. Cilj je da se stvori arhitektura koja pripada mestu na kojem nastaje. Ono što mi se najviše dopada jeste to što je svako tlo drugačije. Svaka lokacija daje drugačiji rezultat, drugu boju, drugačiju teksturu. Zgrada tako postaje nerazdvojiva od svog pejzaža.
Često opisujete iskopani materijal kao resurs, a ne kao otpad.
Da, zato što je veliki deo onoga što nazivamo otpadom, zapravo stvar načina na koji ga posmatramo. Naravno, održivost je važna, posebno kod većih projekata. Ali za mene je suština u tome da vidimo potencijal koji već postoji oko nas. Umesto stalnog uvoza materijala, možemo naučiti da lokalne resurse gledamo drugačije. U mnogim projektima najveći deo materijala poticao je od iskopa sa same lokacije gradnje. Na primer, u Saudijskoj Arabiji, ovaj pristup primenjen je za izgradnju 6.500 kvadratnih metara zidova od nabijene zemlje u okviru Parka Kralja Salmana, kao i za realizaciju umetničke instalacije na festivalu Desert X AlUla, za koju je upotrebljeno 3.000 kubnih metara nabijene zemlje. Takav pristup smanjuje količinu otpada, a istovremeno stvara snažniju vezu između građevine i njenog prirodnog okruženja.
Radili ste u različitim zemljama, od Austrije, Tajlanda i Kube do Saudijske Arabije. Kako lokalna kultura utiče na vašu arhitekturu?
Utiče na sve. Svako mesto ima svoj ritam rada, tradiciju, dostupne alate i način razmišljanja. Pošto koristimo lokalne materijale i blisko sarađujemo sa lokalnim graditeljima i arhitektama, kulturni uticaji prirodno postaju deo procesa. Ne trudimo se da nametnemo unapred definisanu estetiku. Naprotiv, dopuštamo da se svaki projekat razvija iz svog konteksta. To je jedna od najvećih prednosti arhitekture od zemlje, izuzetno je prilagodljiva, a istovremeno duboko ukorenjena u mestu u kojem nastaje.
Šta za vas danas predstavlja luksuz?
Mislim da nam je danas potrebna nova definicija luksuza. Luksuz se tradicionalno vezuje za brendove, ekskluzivnost i bogatstvo. Za mene, luksuz znači biti okružen zdravim, prirodnim materijalima. To znači spavati u zdravom okruženju i živeti u prostorima koji prijaju i telu i umu. Na primer, nabijena zemlja prirodno reguliše vlažnost, poboljšava akustični komfor, akumulira toplotu i stvara toplu, taktilnu atmosferu. Ove karakteristike doprinose zdravijem i prijatnijem životnom okruženju, što danas smatram pravim luksuzom. Ono što je lepo u ovoj ideji jeste to što ne zavisi nužno od novca. Neko može da angažuje tim zanatlija za izradu enterijera od zemlje, dok neko drugi može da iskoristi zemlju iz sopstvene bašte i napravi nešto podjednako vredno. Takav luksuz ne meri se statusom, već kvalitetom života.
Koliko je duhovnost prisutna u vašem radu?
Mislim da je duhovnost deo onoga šta znači biti čovek. Ljudi često pretpostavljaju da je rad sa prirodnim materijalima povezan sa određenom duhovnom filozofijom, ali ja to vidim jednostavnije. Kada god ljudi rade sa zemljom, baštom ili prirodnim materijalima, nešto se menja. Bilo da to nazivaju duhovnim ili ne, tu se odvija proces ponovnog povezivanja. Arhitektura na nas utiče veoma snažno. Svetlo, akustika, proporcije, materijali, pa čak i to gde odlučimo da sednemo u prostoru, oblikuju naše iskustvo. Često potcenjujemo koliko naše okruženje utiče na emocionalno stanje. Za mene, stvaranje arhitekture nije nametanje duhovnih ideja. To je stvaranje prostora koji podržavaju dobrobit, prisutnost i povezanost.
Zemljana arhitektura se nekada smatrala nišom. Da li se to promenilo?
U velikoj meri, da. Tokom 1970-ih i 1980-ih, zemljana arhitektura se često povezivala sa alternativnim ili kontrakulturnim pokretima. Danas, neki od najuglednijih arhitektonskih studija u svetu rade sa zemljom kao ozbiljnim savremenim materijalom. Ta promena je oduvek bila deo moje misije – da arhitekturu od zemlje pomerimo izvan stereotipa i pokažemo njenu svestranost. Zemlja nije stil. Ona je materijal. Naš rad je usmeren na to da je izrazimo na prefinjen i savremen način, uz prihvatanje njenih prirodnih svojstava. Cilj nije nostalgija, već relevantnost, da pokažemo da jedan od najstarijih građevinskih materijala čovečanstva može ujedno biti i jedan od najnaprednijih.
Kuća na Kosmaju
razgovarala: VANJA RATKOVIĆ
fotografije: MATEI RAAM
