Nikada se u potpunosti ne može predvideti tok snimanja modnog editorijala. Pogotovo kada je u pitanju javna ličnost. Iskustvo rada u magazinu i sa slavnim ličnostima nas je naučilo da nemamo prevelika očekivanja i da ono što se prikazuje na sceni ili u medijima nije nužno što će nas zateći na snimanju projekta. Drugi novembar je bio definisan kao datum dva meseca unapred s obzirom na veliki broj angažmana koje u ovoj sezoni očekuju Igora. Igor u ovoj priči je Igor Panić, u javnosti poznatiji pod umetničkim imenom Nucci.

Projekat sa njim je bio prvenac, pošto smo se odlučili da po prvi put za devet godina imamo mušku osobu na naslovnici magazina. Nucci je definicija ekstravagancije, njegova pojava je smela jer svesno flertuje i koketira sa stereotipima i pred našim očima ih izvrće naglavačke. Igor je za razliku od Nuccija savršeno odmeren. Sa kim god pričali, jedna stvar se ponavljala iznova i iznova, kao determinantna. Panić je kulturan dečko, sa džentlmenskim manirima. Sasvim je bilo primereno da pre podne provedemo sa njim na Belom dvoru gde je imao svoju rolu modernog plemića, muzičkog princa koji će svoje najveće uspehe tek da ostvari. Savršeno saradljiv, u tolikoj meri da se fotografiše na filmu, čiji rezultati nisu vidljivi odmah, nego nekoliko dana po razvijanju, Igor je zaista momak za primer.

Kako biste opisali vaše muzičke početke i na koji način je vaša muzika evoluirala? Ko su muzičari koji su vama bili ugledan primer?

Muzikom sam počeo da se bavim u trećem razredu osnovne škole. Tada sam krenuo da zapisujem prve tekstove i rime, u svesci koju i dan-danas čuvam. Pet godina kasnije saznajem da na Novom Beogradu postoji studio u kom bih ja mogao da za neke male pare (koje tada za mene nisu bile male) snimim svoju prvu studijsku pesmu. Kada sam je snimio, sećam se da je bila subota, jedva sam čekao da brže bolje odem kući i da pesmu okačim na You Tube. U ponedeljak sam došao u školu, i dočekala me je i pompa i agonija. Dečaci su dosta burno reagovali na moj čin, dok je devojčicama to bilo zanimljivo. Počeci su bili teški, za psihu pre svega. Mnogo društvenih barijera je bilo, dosta osude i ismejavanja. Ponosan sam na sebe što sam uspeo da istrajem bez obzira na to. Muzika se razvijala, kao što sam se i ja menjao. Promena je sasvim prirodan aspekt u muzičkom izdavaštvu. U prošloj godini se desio preokret u pravcu kom idem, a to će se tek videti sledeće godine sa novim albumom. Kako ja odrastam i sazrevam tako se i muzika menja.

Marčelo je na mene ostavio najjači utisak kao izvođač i ja sam zbog njega počeo da pišem tekstove. On je bio glavni okidač, a pored njega grupa Bad Copy i Sky Wikluh kao omiljeni iz tog sastava. Što se strane muzike tiče, zaista mogu da kažem da sam zahvalan ocu koji me je vodio sa sobom na koncerte najrazličitijih izvođača. Od Amy Winehouse, ACDC, Iggy Popa, 50 Centa, Rihanne, Cypress Hill, Zvonka Bogdana, uz njega sam stekao širu sliku o celoj muzičkoj industriji.

Kako biste definisali trenutnu muzičku scenu u Srbiji? Postoje li stereotipi vezani za rep/trep muziku i kako se protiv njih boriti?

Sterotipi postoje i mnogobrojni su, a za mene možda najveći je bavljenje muzikom širokog spektra ljudi koji nije zasnovan na talentu nego na novim tehnologijama. Princip produkcije se menja u skladu sa tendencijama, a mlađe generacije žive i stvaraju sa trendovima koji nemaju nužno veze sa nadarenošću. Ja se protiv toga ne borim. Radim ono što volim i svojim rezultatima rušim stereotipe.

Nakon što ste se okušali kao glumac u seriji U klinču, da li imate želju za daljim glumačkim angažmanima? Šta je ono po čemu se gluma i muzika razlikuju, a šta ih vezuje?

Srećan sam što sam dobio priliku da budem deo projekta U klinču koji sada ulazi u novu sezonu. Veoma je zahvalno bilo da mi prvo glumačko iskustvo bude da glumim sebe samog. Imam želju za daljim angažmanima, pogotovo u komedijama. Na glumu ne gledam kao na primarno zanimanje, ali bih voleo da povremeno učestvujem u projektima. Dok glumu i muziku spaja činjenica da je umetnik ogoljen i interpretira određenu ličnost, ono što ih razlikuje su tempo i dinamika stvaralaštva. U muzici sam ja uvek Nucci, dok u glumi mogu da ispoljim neke delove ličnosti koje se u muzici možda ne vide.

Koliko je moda kao element bitan za formiranje vizuelnog identiteta umetnika?

Za mene je to neizostavan element koji upotpunjuje priču. Odeća ima veliku moć neverbalne komunikacije. Kada snimam pesmu već unapred imam u glavi šta bih u spotu za tu pesmu nosio. I odeća ima emociju, kroz koju se izražavam. Kad sam tužan ili srećan to može da se vidi po odeći koju nosim. Toliko je ekranizacije oko nas i garderoba uvek upotpunjuje ono što si hteo da kažeš kroz bilo koje delo.

Kako biste opisali saradnju sa brendom Fashion&Friends?

Uopšte ne krijem da je saradnja sa ovim brendom meni jedna od najdražih. Nije bilo dvoumljenja kada su mi prišli sa ciljem da ostvarimo saradnju i da budem deo ovog progresivnog brenda. Imaju širok pogled na svet i na modu, saradnja koju bih vrlo ponovio u budućnosti.

Kakvo je iskustvo snimati i slikati modnu kampanju? Kako je biti u ulozi modela?

Bilo je dosta zahtevno i za mene je to bilo vatreno krštenje. Projekat je trajao čitav dan, za svoje standarde sam čak i ustao ranije od onog što mi je običaj.

Da li odelo čini čoveka?

Ne bih se složio da odelo čini čoveka, ali mu daje veliku moć neverbalne komunikacije da iskaže svoju ideju sa svetom.

Posmatrajući vizuelne iskorake i smelosti, pogotovo kod muških izvođača, koliko je naša publika navikla na nesvaidašnje i da li smo uspeli da iskoračimo iz zona komfora? Da li smo postali dovoljno progresivni da prihvatimo ono što je drugačije?

Smatram da nismo izašli iz zone komfora, trunke progresije su evidentne u skorijoj prošlosti, ali mislim da ćemo biti progresivniji u bližoj budućnosti. Dolaze nove generacije sa širim pogledom na svet, dosta su informisani, medijski su pismeni i mislim da ćemo kolektivno uspeti da izađemo iz zona komfroa. Ja se svojim radom trudim da to uvek bude nešto što će da pomeri granice vizuelnih doživljaja, pre svega kod muških izvođača. Meni je moda uvek bitna, s tim što je na sceni dosta ekstravagantna. Želim da svojim pojavljivanjem izazovem reakciju i da pomerim stereotipe koji su kod nas duboko ukorenjeni. Moda na sceni mora da se razlikuje od one svakodnevne, ali je za mene generalno veoma bitna, pogotovo kada njom komuniciram moje raspoloženje.

fotografije: EMILIJA STANIŠIĆ

stajling i intervju: MARKO MRKAJA