Crna Gora u knjizi Ivane Maksimović ne izgleda kao destinacija sa travel kampanja. Nema estetike s razglednica, ni agresivne potrebe da impresionira pošto-poto. Umesto toga, tu su kamene kućice koje još mirišu na so, privatni vrtovi obrasli ruzmarinom, stari porcelan, tirkizne komode iz Titovog vremena, mali brodovi i tišina Bokokotorskog zaliva rano ujutro.
Njena nova coffee table knjiga Secret Montenegro, objavljena za prestižni Vendome Press, nastajala je gotovo petnaest godina, ali ovo nije još jedno luksuzno štivo o destinaciji koju globalni travel svet trenutno otkriva. Naprotiv. To je intimni vizuelni dnevnik zemlje koju poznaje kroz porodična leta, lične uspomene i estetiku života, u kojem luksuz još uvek znači vreme, tišinu i autentičnost.
U razgovoru za Harper’s Bazaar, Ivana govori o knjizi koja je nastajala iz emocije, svom estetskom univerzumu, luksuzu koji nema veze sa demonstracijom bogatstva i potrebi da se lepota danas čuva gotovo jednako pažljivo kao kulturno nasleđe.
„Secret Montenegro” ne deluje kao klasična „travel” knjiga, već kao vrlo lični estetski manifest. U kom trenutku ste shvatili da više ne pravite „vodič” kroz Crnu Goru, već portret zemlje kroz sopstvenu emociju i vaš pogled na lepotu?
Od kada sam bila devojčica, letujem u Crnoj Gori, prvo u kući svojih roditelja, a sada u svojoj. Letnji raspust u tinejdžerskim godinama uvek nosi posebnu emociju, zar ne? Tako je sve počelo. Kasnije, i kao odrasla osoba, mesto kojem se stalno vraćate postaje deo vaše lične istorije, ljubavi, prijateljstava, venčanja i porodičnog života. Godinama sam foto-aparatom pokušavala da sačuvam trenutke sreće sa svojih leta. Moje fotografije predstavljaju dnevnik i prirodnu potrebu da kroz estetiku zabeležim svet koji me okružuje. Jednom mi je kućna pomoćnica rekla: „Ne mogu da verujem da ja ovde zapravo živim. Hvala ti što mi otvaraš oči i podsećaš me na lepotu koju zbog svakodnevice više ne primećujem.“
Vaša knjiga izlazi u trenutku kada Crna Gora prolazi kroz veliku transformaciju identiteta – od „skrivenog dragulja” do destinacije koju otkrivaju globalni luxury i fashion mediji. Da li ste želeli da utičete na način na koji će svet gledati Crnu Goru pre nego što je masovni luksuz potpuno redefiniše?
Crna Gora, kao zemlja u tranziciji, mora biti svesna i prednosti i izazova koji dolaze sa sve većim interesovanjem sveta. Investicije i razvojni projekti doneli su mnogo toga novog i bili su potrebni, ali njena najveća snaga treba da ostane u sposobnosti da sačuva svoju autentičnost, zaštiti ono što je čini posebnom i odupre se banalizaciji. To je ozbiljan zadatak koji, pre svega, zahteva jasna pravila i zaštitu kroz zakone. Kada bih mogla da biram posao iz snova, bila bih neka vrsta „vizuelne policije“. Zato u mojoj knjizi nema luksuznih hotela, iako su oni važan deo turističke ponude. Umesto toga, želela sam da prikažem onu drugu, tihu magiju Crne Gore – upravo ono zbog čega ljudi uopšte dolaze ovde.
Čini se da u knjizi ne romantizujete samo pejzaže, već i atmosferu jednog načina života koji polako nestaje: stare enterijere, porodične kuće, porcelan, rituale ručka, tišinu malih mesta… Da li je Secret Montenegro na neki način i knjiga o očuvanju sećanja?
Apsolutno ste u pravu. Tokom nekoliko godina fotografisanja za knjigu, kucala sam ljudima na vrata od kuće do kuće duž obale Bokokotorskog zaliva. Zato se knjiga i zove Secret Montenegro, jer mnoge stvari koje se u njoj nalaze nisu dostupne javnosti.
Primali su me penzioneri usred svojih ručkova, pokazivali porodična stabla, ručno oslikana i uramljena. Slušala sam priče starih moreplovaca i gledala njihove fotografije sa kraljicom Elizabetom, zavirivala u njihove kuhinje sa mid-century komodama ofarbanim u tirkizno, netaknutim još od Titovog vremena.
Ulazila sam u salone palata iz venecijanskog perioda u kojima više niko ne živi. Otključavala sam kuću Tre Sorelle i kroz paučinu fotografisala prozore sestara koje su čekale svog mornara. Bila sam ponuđena mariniranom pastrmkom u Palazzo Pima u Kotoru, jedinoj potpuno sačuvanoj rezidenciji čuvene porodice Lazarević, i posmatrala njihove sablje na zidovima iz vremena kada je Njegoš bio stalni gost njihovog salona. Bilo je to predivno putovanje u privatni svet stare Crne Gore. Otvorila sam vrata svoje kuće i bašte i pokazala kako ja, kao predstavnik jedne nove generacije, danas živim u spoju modernog i starog.
Vaše fotografije ne dokumentuju samo prostor, već gotovo prenose mirise i atmosferu leta. Šta vam je bilo važnije tokom rada na knjizi – da prikažete realnost ili da približite taj osećaj?
Moja mama kaže da uvek živim u fantaziji. Zahvalna sam Bogu na daru koji mi je dao i mogućnosti da svet vidim kroz filter lepog. Lepota je sigurnost i odbrana od grubog sveta koji nas okružuje. Lepota mora da se čuva i neguje. Kada se leto završi, ostaju sećanja, mirisi i maglovite slike. Upravo njih sam želela da zabeležim.
Mnogi danas govore o „quiet luxury” estetici. Međutim, u vašoj knjizi luksuz nema veze sa demonstracijom bogatstva, već sa prostorom, svetlom, vremenom i autentičnošću. Kako vi definišete luksuz?
Luksuz je za mene udobnost, opuštenost, vreme, prijatelji, grilovana hobotnica i branje ježeva na plaži koji će kasnije biti posluženi za večeru. Luksuz je stari vezeni stolnjak, mogućnost života sa istorijom.
U enterijeru, luksuz je tkanina, a ne pločica. Luksuz je obnovljena drvena žaluzina. Luksuz je mali, ali lep brod, a ne brzi gliser. U mojoj bašti luksuz predstavljaju autohtona stabla koja su već zatečena na toj zemlji, a ne novoposađena, savršeno oblikovana i stalno održavana.
To je beli šljunak na podu bašte, a ne beton. To je baštenski sto dug četiri metra, napravljen kod lokalnog stolara od dasaka sa tog područja, a ne komad nameštaja kupljen na sajmu u Milanu. To je stari kolekcionarski porcelan na stolu, ručno vezene salvete donete sa putovanja kroz portugalska sela, kuhinja napravljena od kamena pronađenog na samoj zemlji i mid-century stolice nasleđene iz tetkine vikendice.
Koliko je bilo teško izbeći kliše kada govorite o zemlji koja je toliko puta opisana kroz motive „divlje lepote” i „skrivenog raja”?
Obala Crne Gore danas više nije divlja, a moja knjiga je poziv da se okrenemo onome što zaista vredi sačuvati. Toliko puta smo već gledali iste prizore i iste razglednice Crne Gore, zato sam želela da ponudim nešto drugačije – ličniji i intimniji pogled na njenu lepotu.
Rekli ste da ste ovu knjigu stvarali petnaest godina. Šta je bilo najteže sačuvati tokom tog procesa – fokus, emociju ili veru da će projekat zaista postati knjiga?
Već trideset godina živim u Londonu, okružena prijateljima iz različitih delova sveta, a iza sebe imam i brojna putovanja. Osećala sam da je moja patriotska dužnost da se osvrnem na zemlju iz koje potičem i predstavim je na način na koji je ja doživljavam.
Stvaranje ovakve knjige zahtevalo je veliko finansijsko ulaganje, mnogo vremena i emocija. Ipak, kada sam pogledala oko sebe, shvatila sam da nema mnogo ljudi koji bi mogli da ispričaju ovu priču na ovakav način i osetila sam da je upravo meni pripala ta odgovornost. Kada sam donela odluku da je napravim, više nije bilo vraćanja nazad.
Vaš svet mode i ova knjiga deluju veoma povezano. Da li postoji ista filozofija i za haljine koje dizajnirate i pejzaže koje fotografišete?
Po obrazovanju sam arhitekta, po profesionalnom iskustvu art direktor u advertajzing agenciji, po srcu fotograf, a danas i modni dizajner. Sve što radim povezano je istim vizuelnim jezikom i estetikom, jer za mene svaki detalj ima jednaku važnost.
Ja sam osoba koja pre dolaska u hotel pozove recepciju da pita koje je boje soba, kako bi ponela pidžamu koja se uklapa u ambijent. Jutarnji čaj pijem iz porcelana koji odgovara prostoru u kojem se nalazim. Za mene je lepo živeti jedini mogući način života.
Haljine koje dizajniram nastaju kao odraz mojih putovanja uz more. Bahami i istočna obala Floride već godinama su moje utočište svakog decembra, a boje, svetlost i atmosfera tih mesta često se prenose na tkanine i krojeve koje stvaram.
I moj dom odražava tu filozofiju. U kućama u Londonu i Kotsvoldu vise fotografije koje sam snimila u Vojvodini, dok se u Crnoj Gori na zidovima nalaze detalji drvenih bahamskih žaluzina i motivi krava sa Luštice. Sve što me okružuje ima lično značenje i nalazi se tu s razlogom.
Šta ste kroz rad na knjizi naučili o sebi, a šta o Crnoj Gori?
Naučila sam da želim da putujem po severu Crne Gore, da je neophodno povećati ulaganja u očuvanje kulturnog nasleđa – ne samo javnih dobara, već i privatnih kuća i prostora koji čuvaju priče prošlosti. Takođe sam shvatila da je grbaljski paradajz najbolji na svetu, a zvezdano nebo negde oko Mamule za mene je jedan od najlepših prizora koje sam ikada videla.
U vašem radu postoji snažan osećaj eskapizma, kao da stvarate svetove u koje ljudi žele da pobegnu. Da li je to svesna potreba da ponudite alternativu ubrzanom i bučnom savremenom životu?
Neprestana potreba za stvaranjem lepih svetova jednostavno je deo mene. Život je lepši kada ih imamo oko sebe. Drago mi je ako sam kroz ovu knjigu uspela da vas povedem u neke od tih svetova i prenesem vam osećaj koji mene inspiriše.
Kada biste morali da pokažete Crnu Goru kroz samo tri mesta izvan klasičnih turističkih ruta, gde biste nas odveli?
Počeli bismo jutarnjom šetnjom starim serpentinama austrougarskog puta na vrhu planine Vrmac, uz pogled na Kotor. Nakon toga bismo otišli na priganice kod moje prijateljice u Palazzo Pima, a dan završili privatnom večerom u manastiru Svetog Nikole u Prčnju.
Kada bih morala da izaberem samo jedno mesto, to bi bilo kupanje i skakanje u plavu vodu kanjona Nevidio. Ali to je možda tema za neku sledeću knjigu.
I za kraj, postoji li neko mesto u Crnoj Gori koje još uvek ljubomorno čuvate samo za sebe i koje nikada ne biste stavili u knjigu?
O da. Jedna stena u jednoj laguni negde između Mamule i Bigova.
Razgovarala: Milica Prelević
Fotografije: Bož Gagovski za „Vendome Press”
