DOLORES JE ŽENSKI POP DUO koji čine Ana Srećković i Marija Vukčević, čije su se umetničke iskre srele u najizazovnijim vremenima, u vrtlogu pandemije. Iako su zvuci osamdesetih i hipnotički zvuk sinta, koji stvara magiju na danceooru, sastavni deo njihovog muzičkog DNK, one ne vole da se ograničavaju samo na jedan žanr: „Često smo džemovale zajedno sa dve gitare, ali nam do 2020. godine nije padalo na pamet da krenemo s nečim autorskim. Kada je počela pandemija, usled više slobodnog vremena u kući, provodila sam sate i dane sa loop-erom, malim Fender pojačalom i gitarom”, kaže Endži.

Duo Dolores ime je dobio po španskoj revolucionarki, te nosi duh borbe za slobodu uz strast prema promenama: „Imale smo ideju da naš duo dobije žensko ime, različito od naših, ali da to ime ima neko značenje koje nas povezuje i da bude aluzija na neku jaku ženu iz prošlosti. Time smo želele da damo omaž ženskoj snazi”.

O svom prvom albumu koji je nedavno objavljen, kažu: „Kao i prvih pet singlova, i nove pesme pričaju svoje priče, koje smo pokušale da obojimo Dolores zvukom. Najdraža nova pesma nam je NVTST, na koju je publika dobro reagovala”. Decembar – mesec kada se emocije bude, pravo je vreme da pustite play i zaplešete u ritmu novog talasa na kome surfujemo uz zvuk ovog svežeg dua i njihovih muzičkih favorita.

Kako ste se upoznale i kako je započela vaša muzička saradnja?

Upoznale smo se još na fakultetu, pre više od deset godina. Obe smo studirale španski jezik i književnost i još tada smo se „prepoznale“ u muzičkom smislu. Često smo džemovale zajedno sa dve gitare ali nam do 2020. godine nije padalo na pamet da krenemo sa nečim autorskim, iako smo obe u srednjoj školi bile u bendovima. Kada je krenula pandemija, sticajem okolnosti bilo je i više slobodnog vremena provedenog u kući i tada sam ja (Endži) provodila sate i dane sa loop-erom, malim fender pojačalom i gitarom. Tako je nastala i prva autorska pesma koju sam ubrzo podelila sa Marom, a njoj se dopala. Nekoliko meseci kasnije smo se povezale sa Petrom Wagnerom (Fantomom) koji nam je nesebično pomogao oko produkcije, povezao sa Bojanom Bojkom iz izdavačke kuće „Više manje zauvijek“ i tako je sve počelo.

Kako se proces stvaranja muzike razvija u vašem duetu? Ko radi na tekstu, ko na muzici, i kako sarađujete tokom stvaranja?

Uglavnom je Endži zadužena za tekstove i „kosture“ pesama dok Mara najčešće radi na gitarskim deonicama i soloima, a pesme u celosti posle zajedno razrađujemo. Pesme uglavnom nastaju od jednostavne ideje što može biti kratka melodijska linija ili jedan stih, koja se kasnije dalje razvija. Trudimo se da svaka pesma ima svoju priču, tako da kada je slušate, možete da zamislite slike koje se odvijaju u njoj. Iako smo u produkcijskom smislu i dalje na početku, nastojimo da, koliko god možemo, muzički i produkcijski ispratimo samu dramaturgiju pesme, tako da zvukovi gitara, sintova, vokala i drugih instrumenata upotpune ono što želimo da ispričamo tekstovima. Za to takođe dugujemo zahvalnost Fantomu, koji je Endži bio neka vrsta mentora sa brutalno iskrenim komentarima u celom procesu, što nam je zaista puno pomoglo.

Doživljavaju vas kao elektro pop sastav sa primesama sinta, uz dominaciju disca. A kako vi sebe vidite?

To verovatno i jeste najpribližniji opis muzike koju pravimo. Veliki uticaj nam je muzika osamdesetih godina, što se verovatno i čuje u našim pesmama. Međutim, ne volimo da se ograničavamo samo na jedan period i jedan žanr. Privatno slušamo svašta, volimo da otkrivamo novu muziku, bilo da je to nešto aktuelno ili neki izgubljeni biser iz prošlosti koji smo nekako propustile da čujemo. Uživamo u svakom delu procesa, od prve ideje do krajnje realizacije. Neretko se desi da crpimo inspiraciju i iz drugih sfera umetnosti. To može biti bilo šta – od književnosti, do filma, serija, pozorišta. Ta inicijalna ideja uvek u našim glavama dobije neki svoj primarni zvuk i kroz proces se trudimo da taj zvuk „oživimo“ na najbolji mogući način. Takođe se često dešava da u toku samog procesa stvaranja „podlegnemo“ raznim muzičkim uticajima da bismo na kraju došle do finalne verzije pesme koja najbolje oslikava priču koju želimo da ispričamo.

Duo je dobio ime po španskoj revolucionarki, a sastavljen je od dve žene. Da li je to feministički čin / osvrt? Koju poruku nam šaljete?

Imale smo ideju da naš duo dobije žensko ime, različito od naših, ali da to ime ima neko značenje koje nas povezuje i da bude aluzija na neku jaku ženu iz prošlosti. Time smo želele da damo omaž ženskoj snazi, budući da u tom trenutku na domaćoj sceni nije bilo previše žena, što se, čini nam se, sada menja i drago nam je zbog toga. Ime za bend je nastalo spontano, u toku brainstorminga sa drugarima. Nakon nekoliko naših prilično glupih ideja, naša drugarica Jela, inače marketinški mag, je rekla: „A Dolores?“. Sećam se da smo se Mara i ja samo pogledale i rekle: „To je to“. Odmah je imalo smisla, jer su nam odmah pale na pamet dve izuzetne žene koje jako cenimo: španska revolucionarka Dolores Ibárruri i irska muzičarka Dolores O’Riordan. Takođe, poreklo imena Dolores leži u španskom jeziku, pa je i to svemu dalo dodatni smisao, uzevši u obzir naše filološke korene.

Vaš prvi album je ugledao svetlost dana. Recite nam nešto o tome. Kakve su reakcije publike i kritike? (u trenutku objavljivanja magazina vaš album će izaći pa ako možemo na ovo pitanje da  odgovorimo uopšteno uz osvrt na pesme, muziku ko je radio na albumu itd)

Mislim da je možda previse rano da bismo uspele da sumiramo sve utiske. Album je izašao pre tri nedelje i mi smo presrećne kako je sve ispalo. Ideja je bila da objedinimo prvih pet singlova koje smo izdale do maja ove godine i još pet novih pesama u jednu celinu. Proces selekcije tih pet novih pesama je trajao dosta dugo, prolazile smo kroz stare demoe, pravile nove pesme, i na kraju izabrale pet nama najboljih i najdražih. Kao i prvih pet singlova, i ove nove pesme takođe pričaju svoje priče, koje smo pokušale da obojimo Dolores zvukom. Najdraža nova pesma nam je „NVTST“ i čini nam se da je publika dobro reagovala na nju. Izvodile smo je uživo još letos na festivalskim binama, zajedno sa pesmom „Milenijal“ i još tad smo imale utisak da je reakcija publike dobra. Najizazovnija je definitivno bila „Terapija“, jer je to ujedno i najeksperimentalnija pesma, budući da u njoj nema sinta, a to je zvuk koji je verovatno dosta prepoznatljiv u našim ostalim pesmama. Nedavno smo imale i promociju albuma u klubu „Sprat“ i to je prošlo dosta dobro.

Koje teme su prisutne u vašim novim pesmama i kako se one odnose na dublje slojeve ljudske psihe i društva?

Naše pesme govore uglavnom o realnim stvarima koje se dešavaju zamišljenim likovima. To su događaji i teme sa kojima dosta nas može da se poistoveti. Tako da, čak i kada pevamo u prvom licu, to ne znači nužno da je ta pesma autobiografska, već samo dajemo glas tom zamišljenom liku. U tekstovima se trudimo da u zadatom ritmu najefektnije ispričamo priču koja nam je na pameti. Teme koje su, rekle bismo, dominantne u pesmama su unutrašnja previranja, borba sa anksioznošću, sukobi sa okolinom, traume i suočavanje sa istim, proces introspekcije i podizanje svesti o važnosti mentalnog zdravlja.

Kako gledate na promene u muzičkoj industriji s obzirom na digitalne platforme i streaming servise? Kako te promene utiču na vašu karijeru?

Mi smo zahvalne na tim promenama, jer da nije bilo njih, verovatno ne bismo ni bile u prilici da pravimo a ni da izdamo našu muziku. Sa novim tehnologijama sve se može snimiti kod kuće. Naravno da bismo volele da u budućnosti probamo da snimamo i u drugačijim uslovima, sa više živih instrumenata, ali dok to ne bude moguće naš home studio nam je sasvim dovoljan. Isto to mislimo i za streaming servise. Iako privatno volimo da kupujemo fizičke kopije naše omiljene muzike, naročito ploče, nažalost čini nam se da to nije praksa većine ljudi. Streaming servisi čine muziku dostupnijom i lakšom za slušanje, pamte ono što slušamo i predlažu nam slične stvari, pa tako i otkrivamo novu muziku. Svakako, ostaje želja da nekada izdamo nešto svoje i na vinilu.

Filmski video klipovi su sastavni deo vašeg identiteta. Ko učestvuje u ideji i realizaciji?

Incijalne ideje za spotove smišljamo nas dve, a odatle tražimo pomoć prijatelja. Tako smo recimo „Šta te radi“ prepustile Veljku Laloviću, koji je uz Janu Milošević i ostatak predivnog tima uspeo da prenese tačno ono što smo želele. Za vizual za „Lutanje“ dugujemo zahvalnost Marinoj sestri bliznakinji Ani Vukčević, koja je pretočila emociju pesme u slike koje smo nas dve zamislile. „Retko sećanje“ smo režirale i snimale same, opet uz pomoć Marine sestre Ane i naše drugarice Ana-Marije Branković.

„Džejn“ je definitivno bio najizazovniji spot koji smo snimale. Imale smo početnu ideju, a naša drugarica Tamara Aleksić nam je pomogla da tu ideju realizujemo. Od nje smo naučile dosta o dramaturgiji pesme, i o samim likovima iz naših sopstvenih pesama. Odmah smo znale da je ona pravi i jedini izbor za lik Džejn, jer smo verovale da će uspeti da prenese ono što smo želele da tim spotom kažemo, a to se ispostavilo kao veoma tačno. Za realizaciju ovog spota su takođe zaslužni Veljko i Jana, montažer Danilo Pantović, naša draga drugarica Nina Duvnjak koja nas je šminkala, kao i ostatak tima. Zahvalne smo što smo na svakom vizuelnom projektu do sada radile sa super ljudima, uvek smo učile nove stvari i uživale u svakom delu procesa.

Gde vas beogradska publika može čuti u narednom periodu? (izlazimo 22. Novembra)

Naredna svirka biće 29. decembra u Zappa Bazi. Momci iz grupe Dram organizuju koncert, pa su nas pozvali da nastupimo pre njih, a mi smo to sa zadovoljstvom prihvatile. Dođite da đuskamo i pevamo zajedno i ispratimo ovu godinu kako dolikuje.

Kakvi su vaši planovi za sledeću godinu?

Plan nam je da prvo malo odmorimo početkom godine, a možda se desi i neko lepo putovanje. Svakako planiramo više nastupa nego ove godine, kako u Srbiji tako i u regionu, kako bismo ispromovisale svoj prvi album. Unapred se radujemo svakom od tih nastupa i jedva čekamo da podelimo sve što imamo sa publikom.

Razgovarala: Mina Kitić

Fotografija: Veljko Lalović