Muzika je u njegov život ušla tiho, ali odlučno, zahvaljujući rođendanskom poklonu. „Prvi instrument je bila akustična gitara koju mi je majka kupila za četrnaesti rođendan, u početku je bila sakrivena ispod sestrinog kreveta da tata ne otkrije. Ali uskoro se začuo rif iz pesme House of the Rising Sun i više nije bilo problema Zendayu”, priseća se Roman kroz osmeh.
Bas gitaru kao instrument izabrao je gotovo slučajno, ali ispostavilo se sudbinski. „Drugari sa kojima sam napravio prvi bend Euforija, Igor Perović i Srđan Radmilovoć, svirali su gitare, pa im je falio basista. Kupio sam neki Framus bas. Tako je sve počelo i ispostavilo se da je to bio pravi potez.”
Priča o bendu Plejboj počinje 1992. godine, iz potrebe za drugačijim izrazom. „Nas trojica smo počeli da vežbamo u Sinđelićevoj ulici na Vračaru, u podrumu ispod neke farbare. Na prvom nastupu u KST-u, iz publike nam se priključio Dule Petrović, saksofonista, i sve ostalo je istorija.” Već naredne godine, nastup u predstavi Trinidad u Bitef teatru doneo im je određenu popularnost i vidljivost, a porodica je, kaže, sve prihvatila prirodno i s podrškom.
Roman je muzički ukus formirao ne ograničavajući se na žanrove i trendove. „Moram da priznam da slušam veoma različitu muziku, uglavnom tamo gde ima dobrog ritma u bubnju i basu.” Plej-listu je pravio s jasnom namerom: „Pokušao sam da zaposlenima iz Harper’s Bazaara napravim muzičku listu koja će da ih opusti dok su na poslu.” U jednoj rečenici, opisuje je kao opuštajuće potresni emotivni tobogan.
Tekst: Uroš Milovanović
Foto: Privatna arhiva
