Crvena perika, naočare, tačke svuda oko nje i bundeve koje izgledaju kao da su stigle iz nekog drugog sveta. Kada danas pomislimo na Yayoi Kusama, teško je ne pomisliti upravo na tu prepoznatljivu estetiku. Njeni radovi odavno su prešli granice muzeja: fotografišemo se u njenim ogledalima, gledamo njene ogromne skulpture u gradovima i prepoznajemo njene tačke čak i kada ne znamo da je iza njih ona.
Ali Kusama nije postala globalna zvezda zato što je napravila dopadljiv vizuelni potpis. Naprotiv. Njena umetnost nastala je iz iskustava koja su je plašila, opsedala i godinama odvajala od sveta.
Yayoi Kusama preminula je 14. avgusta u bolnici u Tokiju, u 97. godini. Vest o njenoj smrti javnosti je objavljena danas, 27. avgusta, kada su Yayoi Kusama Inc. i Yayoi Kusama Studio Inc. potvrdili njen odlazak. Razlog zbog kojeg je informacija objavljena gotovo dve nedelje nakon njene smrti nije naveden u zvaničnom saopštenju.
Do kraja života ostala je posvećena radu. Njena priča zato nije samo priča o umetnici koja je uspela da postane slavna u poznim godinama. To je priča o tome kako je jedna žena svoje najličnije strahove pretvorila u jezik koji danas razume gotovo ceo svet.
Sve je počelo sa tačkama
Kusama je rođena 1929. godine u Matsumotu, u Japanu, u konzervativnoj porodici koja nije blagonaklono gledala na njenu želju da se bavi umetnošću.
Još kao devojčica počela je da doživljava halucinacije. Cvetni motivi koje bi ugledala nisu ostajali tamo gde pripadaju. Pojavljivali su se na zidovima, plafonu, prozorima, telu. Jedan uzorak mogao je da preuzme čitavu prostoriju.
Umesto da ih potisne, Kusama je počela da ih slika.
Tu se nalazi ključ za razumevanje njenog rada. Tačke nisu samo dekoracija, niti je opsesivno ponavljanje tek formalna karakteristika njenih dela. Za Kusama je ponavljanje bilo način da svet koji joj se nekada činio pretećim učini podnošljivim.
Ona nije bežala od svojih vizija. Napravila je umetnost od njih.
Krajem pedesetih godina Kusama je otišla u Sjedinjene Države i nastanila se u New Yorku. Grad šezdesetih bio je idealno mesto za umetnika koji želi da pomeri granice, ali ne nužno i lako mesto za ženu koja je pokušavala da bude shvaćena ozbiljno.
Kusama je tamo radila gotovo opsesivno. Pravila je ogromna platna prekrivena mrežama, meke skulpture i instalacije koje su bile istovremeno čudne, erotične i uznemirujuće.
U vreme kada su muškarci poput Andy Warhol, Claes Oldenburg i Lucas Samaras dobijali sve veću pažnju galerija i kritike, Kusama je pokušavala da se izbori za prostor za sopstvene ideje.
Posebno ju je bolelo kada bi elementi njenog rada počeli da se pojavljuju u delima njenih muških kolega, dok bi priznanje izostajalo za nju.
Danas se o tom periodu njenog života govori i kroz prizmu nepravde prema umetnicama. Ali Kusamina priča je bila komplikovanija od toga: bila je istovremeno radikalna umetnica, autsajderka, Japanka u američkoj umetničkoj sceni i žena koja je odbijala da svoje psihičke probleme sakrije.
Njena najpoznatija soba zapravo nema kraj
Kada uđete u Kusaminu „Infinity Mirror Room“, vrlo brzo prestajete da razmišljate o tome gde se završava umetničko delo, a gde počinje prostor.
Ogledala umnožavaju svetla, tačke i vaše sopstveno prisustvo. Jedan čovek postaje desetine odraza. Prostor deluje beskonačno, iako ste zapravo zatvoreni u relativno maloj prostoriji.
Upravo je ta ideja učinila Kusamu toliko savremenom: njeni radovi nisu napravljeni samo da se gledaju. Oni su napravljeni da se dožive.
I tu verovatno leži deo njihove današnje popularnosti. Pre društvenih mreža, Kusamine instalacije bile su ambiciozna umetnost o beskraju. U eri Instagrama postale su i savršena scenografija za fotografiju.
Ali fotografija je samo površina. Iza nje stoji umetnica koja je čitavog života istraživala šta se dešava kada se granice između čoveka, predmeta i prostora izgube.
Bundeva kao mali komad mira
Ako su tačke njen potpis, bundeve su možda njen najličniji motiv.
Kusama ih je volela zbog njihovog oblika, boje i osećaja koji su u njoj izazivale. Govorila je da joj daju stabilnost i mir. Zato njene bundeve, čak i kada su ogromne i prekrivene kontrastnim tačkama, imaju nešto gotovo nežno.
Jedna od najpoznatijih nalazi se na japanskom ostrvu Naoshima. Crvena „Red Pumpkin“ stoji uz more i postala je jedno od mesta koje posetioci gotovo ritualno fotografišu.
U svetu Yayoi Kusama bundeva nije samo bundeva. Ona je uspomena, utočište i predmet koji je uspela da iz običnog pretvori u nešto gotovo mitsko.
Život u bolnici nije bio kraj njene karijere
Kusama se početkom sedamdesetih vratila u Japan, razočarana iskustvom koje je imala u New Yorku. Ubrzo je počela da se leči u psihijatrijskoj ustanovi u Tokiju, gde je dobrovoljno ostala do kraja života.
To je možda jedan od najneobičnijih detalja njene biografije: Kusama je decenije provela živeći u bolnici, ali je svakodnevno odlazila u svoj studio i radila.
Bolnica joj nije bila zamena za umetnost. Umetnost je bila ono što je nastavila da radi unutar života koji je organizovala oko lečenja.
U tom smislu, njen rad nije moguće odvojiti od njenog života, ali ga nije potrebno ni svesti na njeno mentalno zdravlje. Kusama je bila mnogo više od svojih simptoma. Bila je izuzetno disciplinovana umetnica sa jasnom vizijom, čak i kada je ta vizija bila potpuno drugačija od svega što je okružuje.
Od autsajderke do modne ikone
Kusama je 1993. predstavljala Japan na Venecijanskom bijenalu, a tokom narednih decenija njena dela počela su da ulaze u velike muzeje i kolekcije. Njena popularnost eksplodirala je posebno u poslednjim decenijama života.
Onda se dogodilo nešto što bi u mladosti verovatno bilo teško zamisliti: Yayoi Kusama postala je popkulturna ikona.
Sarađivala je sa Louis Vuitton, njene tačke prekrivale su prodavnice, proizvode i fasade, a ogromne skulpture njenog lika pojavljivale su se u javnom prostoru.
Godine 2023. njena monumentalna figura postavljena je ispred Maison Louis Vuitton u Parizu. U osmoj i devetoj deceniji života Kusama je postala lice sopstvene umetnosti na način koji je teško zamisliti za većinu umetnika.
Najzanimljivije je što nije pokušavala da bude „kul“
Kusama danas izgleda kao neko ko je savršeno razumeo savremenu vizuelnu kulturu: jarke boje, upečatljivi motivi, instalacije koje traže fotografisanje, saradnje sa modnim brendovima.
Ali njena estetika nije nastala iz marketinške strategije.
Ona je decenijama insistirala na istim motivima, bez obzira na to što su je zbog njih nekada smatrali čudnom, previše ekscentričnom ili opsednutom publicitetom. Ono što je u jednom trenutku delovalo kao autsajderski senzibilitet kasnije je postalo jedan od najprepoznatljivijih vizuelnih jezika na svetu.
Možda je upravo zato Yayoi Kusama zanimljivija od sopstvenog imidža.
Iza crvene perike i savršeno Instagramičnih tačaka nalazila se umetnica koja je decenijama radila bez garancije da će je iko razumeti. Njena najveća pobeda nije samo to što je postala slavna. To je što je uspela da sopstveni, veoma specifičan pogled na svet pretvori u nešto što danas milioni ljudi žele da vide, fotografišu i iskuse.
A kada se posmatra tako, njena umetnost deluje mnogo manje kao trend, a mnogo više kao ono što je od početka bila: način da od haosa napravi sopstveni red.
Foto: Profimedia
