Verujemo da je već poznata činjenica da su se tragovi prve šminke i generalno kozmetike pojavili još u starom Egiptu. Tada su se podjednako šminkali i muškarci i žene kako bi isticali svoj status u društvu. Ujedno, za njih je šminka imala i religiozno značenje. U raznim ritualima koristila su se esencijalna ulja lavande, mente, kamilice, ruzmarina. Te proizvode koristili su i za negu tela, ličnu higijenu i da bi njihovo telo imalo prepoznatljiv miris. Postoje dokazi da su umeli da naprave posebne pudere od belog olova i gline kako bi izbledeli kožu lica i time dodatno naglasili pripadnost određenom staležu. Rumenilo i karmine pravili su od crvene gline, a neizostavni su bili i ajlajneri koje su koristili na dnevnoj bazi. Često su se u šminkanju vodili idejom da izgledaju kao oko Horusa, koji je bio zaštitnik faraona, ali i bog neba i rata. Žene u Egiptu su za šminkanje koristile pigmente dobijene od minerala i metala, poput bakra i malahita. Kohl ajlajner su pravile od izgorelog badema i oksidiranog bakra u koje su dodavale pastu od pepela.
Prema nekim podacima, kreme za sunčanje su se prvi put pojavile upravo u drevnom Egiptu. Izrađivane su od ekstrakta pirinčanih mekinja, lupina i jasmina, jer su ustanovili da ovi sastojci mogu da neutrališu jako dejstvo sunčevih zraka. Ovi sastojci se i u moderno vreme koriste u kozmetici.
Asteci su svoje usne bojili prahom koji su dobijali od sušenih buba, a prvi ruž za usne se pojavio u Mesopotamiji kada su žene rešile da iskoriste prašinu preostalu od obrade dragog kamenja.
U Kini je zabeležen nastanak prvog laka za nokte koji je napravljen od žvakaće gume, jaja, pčelinjeg voska i želatina. Iz ovog ugla, ne deluje nam kao nešto što bismo pomešali da obojimo nokte, ali tada su boje koristili da bi izrazili klasne razlike. Sam vrh dinastije Džou (Chou) nosio je zlatno i srebrno, dok su njeni drugi pripadnici nosili crno ili crveno. Nižim staležima je dugo bilo zabranjeno da imaju svetle boje na noktima. U azijskoj kulturi šminkanja je zabeleženo i da su pirinčanim puderom izbeljivali lice. Obrve su često brijali, a zube bojili u zlatno ili crno kako bi svoju individualnost istakli u društvu. Takođe koristili su i kanu za kosu i lice.
Za stare Grke šminka je imala nešto drugačije značenje i tada su se šminkali samo viši slojevi građanstva koji su želeli dodatno da naglase svoje bogatstvo. Izbeljivanje tena bilo je i kod njih popularno, što su znali da rade glinom, a koristili su i crvene ruževe napravljene od mešavine morskih algi i sušenog gnječenog duda. Verovali ili ne, bilo je popularno crtanje obrva, što su činili crnim pigmentima izvedenim iz uglja, pa su često te materije bile toksične i uništavale im vid. Poznavali su i tehniku pravljenja veštačkih obrva koje su izrađivali od volovske dlake.
Rimljani su bili specifični po mnogo čemu, a imali su čak i ciljani tretman za sušenje bubuljica, pravljen od putera i ječmenog brašna. Jedna prilično neobična stvar je da su pravili pastu za zube koja je sadržala amonijak iz ljudskog urina, jer su verovali da njime može da se izbele zubi. Kosu su voleli da povremeno izbeljuju i farbaju u plavo, a kao lak za nokte koristili su mešavinu ovčje masti i krvi.
Elizabetanska Engleska poznaje periode farbanje kose u crveno, što je tada bio naročit trend. Katran od uglja koristili su kao maskaru, olovku za oči i obrve, što je nekada dovodilo do fatalnih posledica, odnosno do slepila. Postojalo je i uvreženo mišljenje određene grupe ljudi da kozmetika usporava cirkulaciju i da zbog toga predstavlja pretnju po zdravlje.
U Italiji i Francuskoj u periodu od 1400. do 1500. godine smestio se centar kozmetičke manufakture u Evropi toga doba. Samo je aristokratija imala pristup tako skupim kozmetičkim proizvodima. I dalje je bio zastupljen trend izbeljivanja tena svim dostupnim bezbednim i nebezbednim supstancama, a među ženama bilo je popularno korišćenje paste od olova. Kraljica Elizabeta I koristila je upravo tu pastu koja je bila poznata kao maska mladosti. Plava kosa bila je sve popularnija jer su je smatrali anđeoskom karakteristikom. Za izbeljivanje kose koristili su pastu od sumpora, aluminijuma i meda koju su nanosili na kosu i onda izbeljivali na suncu. Kraljica Viktorija je nakon toga proglasila šminkanje neprikladnim i vulgarnim, i jedino prihvatljivim za glumce.
Vremenom je cink-oksid zamenio ranije paste i prahove od olova, jer je dokazano da je bezbedan za korišćenje na licu. Istraživanja su pokazala da su neke kombinacije olova i drugih sastojaka umele da budu jako toksične za korisnike, da su izazivale paralizu mišića, ponekad i sa smrtnim ishodom.
Početkom 20. veka popularizuje se otvaranje salona za ulepšavanje, koji su radili razne tretmane lica, iako su se žene često stidele da priznaju da koriste slične usluge za postizanje besprekornog tena. Zatim, ulazimo ubrzo u eru ekspanzije kozmetičkih proizvoda i brendova. Godine 1915. hemičar T. L. Williams napravio je prvu maskaru za svoju sestru Mabel, i time obeležio početak jedne nove ere, a i začetak Maybelline brenda. Poljsko-američki kozmetičar i bivši kozmetički ekspert za rusku kraljevsku porodicu, izmislio je reč makeup i time u društvo uveo jedan potpuno novi pojam koji je zapravo bio uveliko korišćen od davnih vremena. Godine 1928. imamo nastanak prvog sjaja za usne. Uticaj holivudskih glumaca doveo je do postavljanja novih kozmetičkih standarda i poimanja lepote. Iako je vekovima svetliji ten bio odlika aristokratije i prestiža, napravljen je spontani zaokret za koji je zadužena Koko Šanel. Pri jednoj poseti Francuskoj rivijeri, tokom 1923. godine, Koko je izgorela na suncu i potamnelog lica se vratila kući. Kada su je fanovi videli, dopalo im se što joj je ten tamniji i počeli su lagano da prihvataju preplanuli ten kao nešto poželjno.
Prvi zvanični proizvod za zaštitu od sunca nastao je u okviru kuće L’Oreal, davne 1936. godine. Iako nije imao efikasan učinak u zaštiti, ipak je napravio pomak u industriji. Godine 1962. prvi put je uveden koncept SPF, koji je postao svetski standard za merenje delotvornosti određenih proizvoda za zaštitu od sunca.
Dalek je i turbulentan put razvoja kozmetičke industrije, od najranijih perioda pa do današnjih dana. Primetna je konstanta – potreba da menjamo nešto na sebi iz nama znanih razloga. Ne možemo niti želimo da osuđujemo, pravo izbora je danas neprikosnoveno i sloboda izražavanja je nešto što visoko vrednujemo. Ono što sa sigurnošću možemo tvrditi je da je društvo prešlo ozbiljan put i da iako su se možda trendovi menjali i dalje su podložni promenama, današnja tehnologija umnogome olakšava pristup proizvodnji i odabiru što kvalitetnijih sastojaka u koncipiranju novih kozmetičkih preparata.
Fotografije: Profimedia