Hajde da započnemo ovo putovanje blago neočekivano. Lagala bih ako bih rekla da “morate” da odete u Rim. Kako stvari sada stoje, Rim nije za svakoga. Nije za one koji žele mir, koji preferiraju tišinu, kojima kapacitet dozvoljava samo usamljenost ili nešto približno. Ipak, Rim je za sve one koji od grada žele da dobiju život, istoriju, lepotu — izvornu i u izobilju. Istina je da su mnogi već posetili ovaj grad, kao i da se u njemu mnoge stvari nisu menjale. Neke, evo, ostaju iste već par hiljada godina. Međutim, utoliko veći izazov postaje da se otkriju stvari koje su manje poznate, značajno manje posećene, a podjednako uzbudljive. A mi ovde volimo izazove.
L’ora d’oro
Ukratko rečeno, Rim je muzej na otvorenom. Ceo grad. Čak i ako ne biste kupili ni jednu kartu, niti ušli u zatvoreni prostor, potencijalno biste došli u dodir sa više sačuvane istorije nego u bilo kom drugom Evropskom gradu i njihovim muzejima. Ipak, ni to ne predstavlja jedini argument da vreme prođe u neumornom šetanju. Rimljani koriste izraz “l’ora d’oro” i, iako nije nov i nepoznat u drugim kulturama (“golden hour”, bukvalno prevedeno “zlatni sat”), na ovom mestu on poprima posebno značenje. Nekada se čini kao da momenat u kome ceo pejzaž dobija zlatne tonove u ovom gradu traje duže, a nijansa je intenzivnija. Tada u prvi plan dolazi i već monumentalna arhitektura, ali i priroda, mnogobrojno drveće koje nema načina da ne obeleži uspomene na rimske ulice, i parkovi koji italijansku prestonicu čine jednim od najzelenijih gradova u Evropi. Ako ste se pitali, drveće je pinija, poznatije kao kišobran bor, a neki od mnogobrojnih vidikovaca je pravo mesto na koje treba da se uputite kada se zalazak približi. Među favoritima su „Giardino degli Aranci“ (Bašta pomorandži) i „Il Muro Della Contituzione Romana“.
Muzeji, crkve i tajni apartmani
Ako ipak ne možete ili ne želite da zamislite svoju prvu ili neku od ponovnih poseta Rimu bez obilazaka muzeja i zvaničnih znamenitosti, za koje je mnogobrojno mala reč, biće važno da skicirate svoje prioritete. Ovo nije putopis u kome ćemo puno prostora posvetiti najvećim među klasicima – Koloseumu, Forumima, Panteonu, Vatikanu i njegovim muzejima, fontani Di Trevi. Ipak, vraćajući se na početak ovog teksta, reći ću – ova mesta nisu za osetljive. Ona jasno i ne tako pažljivo prikazuju sliku Rima danas koji nudi onoliko, ali samim tim privlači i broj ljudi koji će potencijalno i najekstrovertnije transformisati bar na neko vreme.
Ipak, kao što je slučaj sa većinom turističkih favorita, već mesta koja su „iza ćoška“, odnosno samo korak dalje na skali popularnosti, mogu da transformišu naš utisak i omoguće nam da istražujemo u prijatnijoj atmosferi i raspoloženju. Prvi među takvima je Capitolini, smešten nadomak nekih od najposećenijih muzeja i institucija, pa ipak impozantan prostor koji diše, a tako i vi u njemu. Slično je i sa galerijom Doria Pamphilj, velelepnim prostorom koji na nezaboravan način priča priče jedne od najznačajnijih rimskih porodica i smešta vas u njen centar. Posebno je važna dojava da je još jedan privatni deo prostora koji je porodica koristila, uz govorkanje da to čini i dalje, od nedavno otvoren za javnost, a simbolično nazvan „Secret Apartment“.
Ne bi trebalo da bude iznenađenje ni da je situacija slična sa crkvama. Rim je grad sa najvećim brojem crkava na svetu. Ako ste pomislili da možete da pretpostavite koji broj je u pitanju, razmislite još jednom. Hajmo zajedno – prevazilazi devetsto. Crkve variraju od ogromnih, monumentalnih, do malenih kapela sakrivenih u uskim u ulicama, i deluje kao da baš svaka od njih ima svoj šarm. Takav opis može da zadeluje i skromno na trenutak, budući da većina ostavlja bez daha, bez obzira na period iz koga datira, arhitekturu i umetnost. Štaviše, u nekima od njih će nas očekivano ili iznenadno, zavisi od toga koliko smo istraživanja obavili, sačekati Caravaggio, Michelangelo, Bernini. Tako one postaju neka vrsta vrlo lakog zadatka, možda i najzanimljivijeg ako se ne pripremimo puno – ući maltene u svaku na koju naiđemo i onda rangirati favorite. Bez da su poređane redom, ali u moje top tri, našle su se bazilika Sant’Andrea della Vale, Chiesa di Sant’Ignazio di Loyola i bazilika Santa Maria Maggiore, koja danas čuva više od 400 mozaika koji datiraju iz 5. veka, te je jedna od najstarijih predstavnica u Rimu.
Zvaničnu turu završavamo još jednom kviz informacijom koja na prvu zvuči gotovo izmišljeno. Uz pitanje „Koliko rimskih crkava mogu da posetim u toku svoje posete“ dodajte isto i za fontane. Polazište je – ima ih više od dve hiljade.
Tura kroz rimske prioritete
Izraz “zvanična tura” je važno da uzmemo sa daškom soli. On može da se odnosi na znamenitosti i mesta koja će iziskivati da za njih kartu pripremimo unapred, ali ne bismo bili u Italiji ako među prioritete ne bismo uvrstili hranu. Jedna od velikih miskoncepcija je da je sva hrana u Italiji “italijanska”. Lokalci će nam samouvereno reći da se kod njih hrana deli konkretno prema regiji ili gradu iz koga dolazi, pa tako ponosno ističu da je u pitanju tradicionalna rimska kuhinja. Iz nje stižu karbonara, amatrićana, tiramisu, pica tanke kore karakteristična za Rim, artičoke dinstane ili zapečene u tiganju.
Iako ću bez izuzetka naginjati ka manje komuniciranim, popularnim mestima, ispostavlja se da je ovde teško da hrana bude bilo šta osim dobra ili odlična. Ni gužve to ne menjaju jer, do sada smo naučili da je jedna stvar na koju bi trebalo da se ugledamo kada su domaćini u Italiji u pitanju – kako da uživamo. Tako je jedno od mesta koje je obeležilo ovu posetu Pizzeria Remo A Testaccio, haotično i prepuno, gde se teško čuje bilo šta osim italijanskog, a pice na meniju se, kao i na mnogim drugim mestima, dele na crvene i bele. Iako se lista čekanja kreće brzo, preporučujem čašu vina na ulici, dok čekate svoj red, upijate atmosferu i pripremate se za obrok koji će ostati u sećanju.
Nasuprot Remu, popularno među turistima, a vredno svakog delića iskustva – Ivo A Trastevere. Priča koju je Ivo pre nekoliko decenija započeo, danas i te kako živi. Pomalo mahnito, vredno divljenja. Teško je odabrati između plata sa sirevima i mesom, paste i pice, pa je najbolje da dođete posle duge šetnje i praznog stomaka, a u računicu dodate i bokal domaćeg vina.
Kada su restorani u pitanju, Rim je grad u kome veći stres izaziva preveliki izbor, nego što to čini manjak mogućnosti. Ipak, važno je imati i opcije koje nam štede vreme ili omogućavaju da paralelno uživamo i u hrani i u pogledu pred sobom. Tako je Pizzeria La Boccaccia prvi izbor u najpopularnijem kraju u gradu, Trastevereu, gde će i sami lokalci svratiti na nekoliko brzih, toplih parčića. Sa druge strane, u blizini Španskih stepenica i očekivane gužve, strpljivo se drži Pastificio Guerra, restoran gotove paste koji će ponuditi dva jela dana, a svaki od njih će oslikati sto godina dugu istoriju koju ovo mesto čuva. Posebna preporuka je da svoj obrok ponesete samo par minuta dalje i sa vidikovca iznad ulice u kojoj se nalazite uživate u svom obroku.
Naravno, posle jednog takvog, gotovo sigurno će leći kafa. Uradite to po uzoru na Rimljane – s nogu, za šankom, bez mleka.
Tekst i fotografije: DUNJA BAJIĆ
