Nedelja visoke mode u Parizu, može se ponekad opisati i kao svojevrsna džungla. Ove godine tu atmosferu odlično je dočarala Dior revija, koja je podsećala na dokumentarac Davida Attenborougha: egzotične kreacije nalik tropskim pticama, scenografija inspirisana bujnom šumom, sparina i publika sastavljena od najuticajnijih žena modne industrije, odnosno ekskluzivnih klijentkinja haute couture mode.
Nakon što je nedavno dizajnirao venčanicu za Tejlor Svift, Jonathan Anderson svoju drugu haute couture kolekciju za Dior posvetio je umetnici sa kojom ga povezuje dugogodišnja saradnja – američkoj vajarki Lydiji Benglis, danas osamdesetčetvorogodišnjakinji, sa kojom je ranije sarađivao i tokom svog mandata u Loeweu.
Anderson je objasnio da Diorove couture radionice doživljava kao laboratorije u kojima je moguće realizovati i najsmelije ideje, one koje kasnije mogu uticati na prêt-à-porter kolekcije i promeniti način na koji posmatramo odeću. Ovoga puta inspiraciju je pronašao u Benglisinim skulpturama karakterističnim po uvijanju, čvorovima, naborima i oblikovanju materijala, ali i u njenoj dugogodišnjoj vezi sa gradom Ahmedabadom u indijskoj saveznoj državi Gudžarat, gde više od tri decenije stvara i boravi.
„Neki od najvažnijih vezova na svetu nastaju upravo u Indiji, a o tome se premalo govori“, rekao je Anderson pre revije. „Tek kada odete tamo shvatite šta boja zaista znači. Veštine koje tamo postoje razvijaju se vekovima i moda bez njih ne bi postojala. To su zanati koje mi više nemamo.“ Veliki deo kolekcije oslanja se upravo na indijsko zanatstvo. Anderson se inspirisao istorijom činza – fine pamučne tkanine iz 18. veka ručno oslikavane ili štampane cvetnim motivima – kao i nakitom od oniksa i kristala izrađenim u Džajpuru.
Jedan od najvećih Andersonovih talenata jeste sposobnost da otkrije izuzetne umetnike i uvede ih u svet visoke mode. Tokom svoje karijere upravo su njegove najsnažnije kolekcije bile one u kojima je moda poprimala gotovo skulpturalni karakter.
Karijera Lidije Benglis nije oduvek bila priznata. Šezdesetih godina bila je toliko zanemarena da je 1974. godine sama zakupila oglas u časopisu Artforum, pozirajući naga sa belim naočarima i provokativnim rekvizitom kako bi privukla pažnju na svoj rad. Danas su njene skulpture poslužile kao inspiracija za plisirane haljine, svetlucave šifone ukrašene perlama i metalik kreacije koje eksplodiraju oko tela poput umetničkih instalacija.
Lepeze inspirisane paunovim perjem, koje je Benglis svojevremeno izrađivala od pronađenih predmeta tokom boravka u Indiji, pretvorene su u raskošne detalje dugih svilenih haljina. Ono što bi pre nekoliko godina možda delovalo kao modni trik, danas izgleda potpuno prirodno među Diorovim klijentkinjama, poznatim po tome što bez zadrške prihvataju najsmelije modne ideje.
Kolekcija je bila prepuna detalja koji su držali pažnju od početka do kraja. Jasno je da Anderson u okviru haute couture sveta sve više istražuje romantičnu ženstvenost koja predstavlja deo Diorovog nasleđa. Kostimi ukrašeni laticama, mašne izvedene tehnikom trompe-l’œil i slojevi svilenog šifona stvarali su nežne, gotovo poetske siluete.
Istovremeno, kolekcija je ponudila dovoljno sofisticiranih komada i za ljubitelje svedenije elegancije: prepoznatljive Bar jakne sa šal-kragnom, jednostavne svilene košulje vezane u čvor i kapute izrađene od traka merino jagnjeće kože.
Za one sklonije avangardi, Anderson je otišao i korak dalje. Suknje nalik konstrukcijama od žičane mreže, namerno pohabani rubovi i zgužvane teksture predstavljali su radikalan odmak od estetike prethodnih Diorovih kolekcija.
Za sve one koji nisu deo ekskluzivnog sveta haute couture mode, poruka kolekcije ipak je univerzalna: savršeno krojene pantalone mogu biti jednako elegantne kao balska haljina, dok ekstravagantna obuća – ukrašena perjem, šljokicama i raskošnim cvetnim detaljima – ponovo zauzima centralno mesto među najpoželjnijim modnim trendovima.
Foto: Profimedia
