Na današnji dan, 16. jula 1969. godine, sa Floride je lansiran Apollo 11 – misija koja će četiri dana kasnije odvesti Neila Armstronga, Buzza Aldrina i Michaela Collinsa na Mesec i zauvek promeniti način na koji je čovek posmatrao granice mogućeg. Ali, pored istorijskih snimaka rakete Saturn V i belih astronautskih odela, jedna druga slika počela je da oblikuje imaginaciju šezdesetih: ideja da budućnost više nije nešto što se čeka, već nešto što se može dizajnirati.
Moda je tu ideju prepoznala pre nego što je ona postala stvarnost
Ono što danas nazivamo Space Age modom nije bilo pokušaj da se astronautsko odelo preseli na ulicu. Bila je to šira kulturna reakcija na vreme u kojem se činilo da granice ljudskih mogućnosti više ne postoje. Dizajneri nisu želeli samo da prikažu kako bi čovek mogao izgledati u svemiru; želeli su da zamisle kako bi izgledao čovek novog doba.
Od svih dizajnera povezanih sa Space Age modom, André Courrèges možda je najpreciznije uhvatio vizuelni duh epohe. Njegova kolekcija „The Moon Girl“ iz 1964. godine ponudila je sliku žene oslobođene težine prošlosti: u belim čizmama, kratkim haljinama ravnih linija i geometrijskim siluetama koje su više podsećale na uniformu budućnosti nego na klasičnu modu. Courrèges je koristio belu boju kao simbol čistoće i novog početka, stvarajući estetiku koja je izgledala kao da pripada svetu nakon osvajanja Meseca.
Pierre Cardin otišao je korak dalje, posmatrajući odeću gotovo kao arhitektonski objekat. Njegove skulpturalne forme, metalik površine i eksperimentalni krojevi govorili su o svetu u kojem će tehnologija postati deo svakodnevice. Cardin je često govorio o odeći budućnosti kao o nečemu što će morati da odgovori novim uslovima života, uključujući i mogućnost putovanja izvan Zemlje. Njegova moda bila je bliža arhitekturi nego tradicionalnom krojenju — telo je posmatrao kao prostor koji se može oblikovati.
Ako je André Courrèges zamišljao kako će izgledati čovek budućnosti, Paco Rabanne pokušao je da napravi njegovu garderobu od materijala budućnosti. Godine 1966. predstavio je kolekciju „Twelve Unwearable Dresses in Contemporary Materials“, u kojoj je tradicionalne tkanine zamenio plastikom, metalnim pločicama i industrijskim elementima. Njegove haljine nisu padale preko tela poput klasične odeće; one su ga oblikovale poput skulpture. U njima se ogledao duh ere koja je verovala da tehnologija ne pripada samo fabrikama i laboratorijama, već može postati deo estetike svakodnevnog života.
Uspeh misije Apollo 11 dodatno je učvrstio fascinaciju svemirom u popularnoj kulturi. Astronautska estetika pojavila se u filmu, enterijeru, grafičkom dizajnu i modi. Srebrne površine, reflektujući materijali i futurističke siluete postali su simbol optimizma jedne generacije koja je verovala da će budućnost izgledati potpuno drugačije.
Decenijama kasnije, fascinacija svemirom nastavila je da inspiriše modu. Karl Lagerfeld je za Chanel kolekciju za jesen/zimu 2017. godine oživeo tu estetiku kroz futurističku scenografiju u Grand Palaisu, gde je pistom dominirala raketa koja je na kraju revije simbolično “poletela”. Metalik detalji, kosmički motivi i futurističke siluete pokazali su da svemirska era nije ostala samo sećanje na šezdesete, već trajni izvor inspiracije za dizajnere koji budućnost vide kao prostor kreativnog istraživanja.
Možda je najveća lepota svemirske mode upravo u njenom paradoksu: ona nikada nije bila namenjena životu na Mesecu. Nastala je na Zemlji, iz želje da se zamisli svet koji još ne postoji. U tom smislu, moda nije samo pratila istoriju – ona je pokušavala da je predvidi.
Pola veka nakon što je Apollo 11 krenuo ka Mesecu, srebrne tkanine, futurističke siluete i svemirski motivi i dalje se vraćaju na piste. Ne zato što još uvek sanjamo isti tehnološki optimizam šezdesetih, već zato što nas podsećaju na jednu trajnu ideju: da odeća nije samo odraz vremena u kojem živimo, već i način na koji zamišljamo ono što dolazi.
Foto: Profimedia
Tekst: Natalija Kunić
