Tokom više od dve decenije karijere i devet albuma, Jack Savoretti pretvarao je lične priče, kulturno nasleđe i životna iskustva u muziku koja je istovremeno intimna i univerzalna. Njegov novi projekat dolazi nakon tri albuma sa snažnim konceptima: Singing to Strangers bio je pokušaj da napravi italijanski album na engleskom jeziku, sniman u rimskom studiju svog heroja Enija Morikonea. Tada je bendu rekao da ne dolaze u studio u farmerkama i majici, već obučeni kao da izlaze na večeru u Rimu.
Zatim je usledio album Europiana, svojevrsna oda evropskoj muzici. A potom, nakon smrti njegovog oca, Italijana, usledio je album Miss Italia, na kom je želeo da ponovo pronađe svoje italijanske korene i shvati ko je. Posle tih putovanja, Savoretti se vratio kući, u svakom smislu te reči.
Novi album We Will Always Be the Way We Were vraća ga njegovim ranim danima sviranja po zapadnom Londonu, ali ga istovremeno vodi napred, u njegov sadašnji dom na selu, gde je u tišini svoje muzičke sobe napisao ove pesme. To je zbirka dubokih, utešnih pesama koje govore o njegovim godinama i životnoj fazi u kojoj se nalazi.
Beogradska publika imaće priliku da 23. septembra u Zappa Barci uživa u njegovim novim numerama, ali i da se podseti bezvremenskih emotivnih melodija po kojima je poznat.
Ovog septembra vraćate se u Beograd, u okviru turneje, povodom vašeg devetog studijskog albuma, kojim obeležavate više od dve decenije karijere. Kada se vraćate u grad u kojem ste već nastupali, da li se menja način na koji pristupate publici?
U Srbiji, tačnije u Beogradu, do sada smo nastupali samo jednom, tako da mi je sve to i dalje veoma novo i još upoznajem grad i publiku ovde. Ovoga puta dolazimo sa potpuno novim koncertnim programom, pa će se nastup značajno razlikovati od prethodnog – i po pesmama i po načinu na koji ih izvodimo. Imam nekoliko veoma bliskih prijatelja iz detinjstva koji su iz Srbije i žive u Beogradu, među njima je i Saša Crnogorac, koji me je fotografisao za ovaj intervju, tako da imamo odlične lokalne vodiče koji nam pokazuju grad.
Prošli put smo uživali u fantastičnoj hrani i videli neke zaista impresivne delove Beograda, ali smo zapravo tek zagrebali po površini i željni smo da otkrijemo još više. Ipak, ono zbog čega se zaista vraćamo jeste susret sa našim fanovima u Srbiji. Nismo očekivali toliko toplu dobrodošlicu kakvu smo doživeli i radujem se što ću ih ponovo videti i doneti im nešto novo.
Posle više od dvadeset godina na muzičkoj sceni i dalje delujete spremno da rizikujete – poput odluke da koncerte u „Royal Albert Hallu” otvorite potpuno novim albumom koji publika gotovo da još nije ni čula. Da li je upravo taj osećaj neizvesnosti, mogućnost da stvari možda neće krenuti po planu, ono što vas i danas pokreće kao umetnika?
Muzika uživo je najbolja kada je spontana. Veoma sam srećan što sam okružen nekim od najboljih muzičara koje sam ikada upoznao, ljudima koji me odlično poznaju. Oni mi omogućavaju da budem slobodan i prepustim se tome kuda će me veče odvesti. Zapravo, kada smo počeli da pripremamo novu turneju, upravo smo tu namernu slobodu postavili kao osnovnu ideju. Želimo da svako veče odsviramo drugačiji koncert. Pesme same ožive, a mi možemo da nastupamo na što prirodniji i slobodniji način. Nijedan fan neće gledati dva ista koncerta.
Rekli ste da ste želeli da napravite album sa kojim će ljudi vaših godina moći istinski da se poistovete. Šta vam je
nedostajalo u muzici koju ste slušali u ovoj životnoj fazi, pa ste osetili potrebu da napišete takve pesme?
Tokom proteklih dvadeset godina okupio sam grupu izuzetnih ljudi sa kojima stvaram i sarađujem. Svi smo u prilično sličnoj životnoj fazi i muzički tragamo za nečim sličnim. Teško je tačno definisati šta je to. Mnogo nove muzike danas stvaraju mlađi umetnici za mlađu publiku, a umesto da pokušavamo da radimo isto, želeli smo da napravimo nešto što je savremeno, ali istovremeno relevantno za ljude poput nas.
“U Srbiji, tačnije u Beogradu, do sada smo nastupali samo jednom. Ovoga puta dolazimo sa potpuno novim koncertnim programom, pa će se nastup značajno razlikovati od prethodnog – i po pesmama koje izvodimo i po načinu na koji ih izvodimo”
Mislite li da popularna kultura uporno slavi mladost, dok se zrelosti tako retko posvećuje jednaka pažnja?
Kultura se neprestano menja i obnavlja, a sama njena priroda stalno traži nove sastojke kojima mladost ima privilegovan pristup. Međutim, kako svet postaje sve otvoreniji i zasnovaniji na aradnji, naročito u muzici i umetnosti, mladost više nema isključivo pravo na to i mislim da polako počinjemo da primećujemo tu promenu i u popularnoj kulturi.
Rekli ste da vam je mnogo bliži Jungov pojam „popodneva života” nego izraz „kriza srednjih godina”. Verujete li da nas godine pretvaraju u nekog novog ili nam, zapravo, daju hrabrost da prigrlimo osobu koja smo oduvek bili?
Ne mislim da se menjamo, već da postajemo spremniji da prihvatimo ono što zaista jesmo. U međuvremenu smo ima li dovoljno vremena i iskustva da otkrijemo ko smo. Zato postaje moguće da to prihvatimo i zaista živimo u skladu sa
tim, a samim tim postajemo iskreniji prema sebi.
Jednom ste rekli: „Muziku stvaram iz ljubavi”, a zatim odmah dodali: „Zavisni smo od ovoga.” Gde je, po vašem
mišljenju, granica između stvaranja iz ljubavi i stvaranja iz unutrašnje potrebe?
To je dobro pitanje i mislim da je odgovor jednostavan. Ljubav je apsolutna potreba.
Kakvu utehu ili razumevanje ste tražili u muzici, a niste uspevali da pronađete sve dok sami niste napisali ove pesme?
Razgovarao sam sa mnogo prijatelja i kolega i među nama se izdvojila zajednička tema, svi smo tragali za nečim novim što bi nas predstavljalo i mesto na kojem se trenutno nalazimo u životu. Za nečim sa čim bismo mogli da se poisto vetimo. Upravo je to postalo prizma kroz koju sam pisao ove pesme, ali i način na koji smo ih kasnije aranžirali u studiju.
Šta jedna pesma mora da poseduje da biste pomislili: „Voleo bih da sam je ja napisao”?
Snažno iskustvo, emociju ili priču izraženu na što iskreniji i jednostavniji način.
Jednom ste rekli da je u vašoj karijeri bilo mnogo više teških trenutaka, ali da su vas upravo oni oblikovali. Kada danas pogledate unazad, postoji li neki neuspeh na kojem ste zahvalniji nego bilo kom uspehu?
Svi moji neuspesi doveli su me do svakog uspeha koji sam postigao, tako da je nemoguće ne biti im zahvalan – zbog lekcija koje su me naučili i odlučnosti koju su mi dali. Neuspesi su oblikovali mene i moj život, a uspeh je samo posledica onoga što sam uradio nakon njih.
“Svi moji neuspesi doveli su me do svakog uspeha koji sam postigao, tako da je nemoguće ne biti im zahvalan – zbog lekcija koje su me naučili i odlučnosti koju su mi dali”
U jednom intervjuu govorili ste o svoje dve strane, jednoj koja je oduvek verovala da ćete jednog dana nastupiti u „Royal Albert Hallu” i drugoj koja je bila uverena da ćete završiti svirajući ispred na ulici. Koja danas češće pobeđuje – optimista ili katastrofičar u vama?
To je stalna borba. Zapravo, ranije ove godine, tokom jednog intervjua na Vimbldonu, veliki srpski šampion Novak Đoković je to najbolje objasnio kada su ga pitali kako kontroliše svoju psihu tokom teških mečeva. Odgovorio je otprilike da je ne kontroliše, već da se sa njom neprestano bori. Pretpostavljam da, kako starite, postajete bolje pripremljeni za te borbe i, vraćajući se na ono što sam ranije rekao, manje se plašite neuspeha dok sledite svoje snove.
Mislite li da svaka životna faza ima svoj „soundtrack”?
Apsolutno. Kada razmišljam o svom životu, razmišljam kroz muziku. Ako me pitate gde sam bio ili šta sam radio određenog datuma, verovatno neću znati odgovor. Ali, ako me pitate šta sam radio kada sam otkrivao i slušao neki određeni album, moći ću tačno da vam kažem šta se tada dešavalo u mom životu. U ovom trenutku će We Will Always Be The Way We Were i albumi koji su me inspirisali dok sam ih stvarao biti ono čega ću se sećati.
Za kraj, kada bi neko za dvadeset godina napisao knjigu o vama, koju biste rečenicu voleli da čitaoci pronađu na
njenoj poslednjoj stranici?
Sve sam radio iz ljubavi.
Razgovarala: Milica Prelević
Fotografije: Aleksandar Crnogorac
