Uz sve dužno poštovanje kolekcijama za proleće-leto, koje mame osmeh na lice koloritnim kombinacijama, te dinamičnim paternima, istinska veština mode vidljiva je prilikom kreiranja kolekcija za hladniji period godine. Jesenje kolekcije definisane su potrebom da se ideja manifestuje putem forme i taktilnosti, umesto sezonalnosti i kratkotrajnosti. Ove sezone, ta veština skoro je zasenjena velikim brojem debija i obiljem dizajnera koji su po prvi put dali svoj pečat na etos i DNK određenog brenda.
Snaga novih početaka
Našu modnu recenziju možemo započeti hronološki, sa Njujorškom nedeljom mode koja je prva na modnom kalendaru svetskih metropola. Njujork odavno nije video debitantsku kolekciju kao što je to bila Veronice Leoni, Italijanke koja je godinama unazad radila za Céline pod vođstvom Phoebe Philo, Jil Sander i the Row. Ona je sada glavni dizajner kuće Calvin Klein i da ironija bude veća, poslednji veliki debi u Njujorku se desio 2017. godine, kada je Raf Simons preuzeo rad nad istim brendom. Leoni je radom za pomenute brendove pokazala da je u harmoniji sa estetikom minimalizma, po kojoj je rad Calvina Kleina poznat. Njegovo prisustvo na reviji, zajedno sa supermodelima Kate Moss i Christy Turlington dokaz je odobravanja. Italijanska dizajnerka definisala je kolekciju garderobom za svaku priliku pomodnog muškarca i žene, ali im je dala kinematografski uglađenu pojavu i prizvuke Njujorka devedesetih koji je tada svojom minimalističkom estetikom diktirao modu. Preko Atlantika, Milano je bio svedok nepretencioznog debija koji je oduševljavao u svojoj poetičnosti.
Prošle godine, Alberta Ferretti predala je kreativno vođstvo (ona je i dalje vlasnica kompanije Aeffe koja u portfoliju ima brendove Moschino i Alberta Ferretti) Lorenzu Serafiniju koji je nastavio legat brenda osnovanog 1981. godine. Njegova prva kolekcija zove se Progresivni romantici i predstavlja njegovu nameru da uskladi i harmonizuje romantičan pogled na svet od Ferretti sa sopstvenim, sanjivim pogledom na žensku pojavu. Haljine su predstavljene u obilju karnera i laganih materijala koji nalikuju na kreacije iz Antičkog sveta. Kao kontrast laganim šifonima desili su se kaputi od kašmira i kompleti od buklea. Bez obzira na njihovu masivnu pojavu, oni odišu lakoćom i komotnom siluetom kojom je Serafini započeo svoje novo poglavlje. Jedan od težih zadataka dobila je britanska kreatorka Sarah Burton koja je postala kreativni direktor kuće Givenchy. Ona je debitanstku kolekciju započela na istom mestu kao i Hubert de Givenchy 1952. godine, na Aveniji Georges V. Mesta za sedenje zvanica bili su papiri za pravljenje šablona, postavljeni toliko blizu jedan drugog, da su gosti mogli da se a prvi model imala je godinu osnivanja brenda na grudima, kao konstantnu referencu da se radi od sedam decenija nasleđa.
Međutim, ono što je još bitnije je pojava Sarah Burton, jedne od najcenjenijih modnih dizajnerki današnjice koja je dobila priliku da ispiše novo poglavlje, nakon što je vodila McQueen preko deset godina, a bila deo tima preko dve decenije. Sedam decenija nasleđa jeste bila tema kolekcije, ali donekle, koncept nasleđa se s vremenom gubi, razvodnjava, a samim tim stvara se prilika za Burton da artikuliše ono u šta veruje i šta smatra da je ispravno za dati trenutak. Britanka je kao sastavni deo svog etosa u novi brend uvrstila odelo, sako naglašenih dimenzija, ali mekih zaobljenih naramenica, rukava koji deluju da su izvedena bez ikakvih šavova. Neke od njih je okrenula natraške, kao što je bio slučaj sa mini-haljinom čiji su reveri postavljeni na leđa. Tkanine sa perforacijama daju na modernizmu, da ne kažemo futurističkim tendencijama, a japanski vez na kaputima i haljinama suptilno ukazuje na prisustvo njenog mentora Alexandera McQueena na čelu kuće Givenchy devedesetih.
Nomadski duh
Jesenje kolekcije oda su nepretencioznim lepotama. Ideja se komunicira kroz kroj, nema previše elemenata koji pomućuju razum, a čak i kad ih ima, oni su besprekorno upakovani u kolekciju koja oduševljava svojom koherentnošću. To je recimo slučaj sa Chemenom Kamali, dizajnerkom koja je brendu Chloé dala novi život. Ona je kreirala kakofoniju materijala kao što su pliš, čipka i vuna i od njih napravila boemsku rapsodiju. Obuća je ravna, jer njena muza ne mora da se propne na potpetice, ona samopouzdano trči i gazi stazama kojim se ređe ide. Nakit je izdašan i bez greške u boji zalaska sunca. Julian Klausner bio je još jedan od kreatora koji je definisao svoj put u modnoj kući. Njegova prva kolekcija za belgijski brend Dries Van Noten predstsavlja suptilnu odu radu njegovog prethodnika i osnivača. Paterni su u izobilju, njihovim slaganjem stvara se dodatna dinamika koja nalikuje na estetiku Indije (jedna od omiljenih referenci za Van Notena), a Klausner je dao određenu tamnu crtu kolekciji i na taj način se odvojio od legata brenda.
Učiniti nešto svojim, a opet poštovati kodove kuće, to je veština koju svaki dobar kreator treba da ima. Sean McGirr bio je inspirisan romanom Charlesa Dickensa, u kom glavni lik provodi celu noć šetajući ulicama Londona. On ga je okarakterisao kao dobro obučenog, svesnog sebe, zna tačno gde ide i šta radi. Taj energija upravo odlikuje brend McQueen. Pojava muških i ženskih modela, šalje nas u vremeplov. Odeća nalikuje na viktorijansku epohu, obuća je toliko naglašenih špiceva da deluje kao da je iz gotike, dok su obilja karnera oko vrata upečatljiva za elizabetansku epohu. McGirr je uspešno napravio mešavinu različitih epoha, sa veštim korišćenjem Alexander McQueen amblema, kao što je motiv lobanja. McQueen je koristio muslin sa motivom lobanja za marame, McGirr je od njega napravio muške košulje. Slično irskom dizajneru, Maria Grazia Chiuri poslala nas je na put stazama istorije, tačnije romana Virginije Woolf iz 1928. godine. Orlando je priča o dečaku koji se transformiše u ženu i decenijama unazad poslužila je kao inspiracija modnim dizajnerima. Grazia Chiuri bila je nadahnuta sa oba pola, te ne čudi polarizacija između vrlo ženstvenih aspekata haljina sa krinolinom i muževnih sakoa sa kratkim pantalonama. Obe estetike su dve strane istog novčića, a italijanska dizajnerka koja se u međuvremenu oprostila sa radom u kući Dior jasno je pokazala da odeća može da nalikuje na epohu, a da opet bude moderna i spremna za nošenje.
Lepota nesavršenosti
Ideja o lepoti koja je neispolirana, koja je iskrena i autentična možda je i najviše vidljiva u radu Miuccije Prade. Oba njena brenda, Prada i Miu Miu govore o taličnosti koju ima autentična ženska pojava. Prada kolekcija koju radi sa Rafom Simonsom govori o nesavršenosti kroz materijalizaciju. Kožne suknje su izvedene tako da su šavovi vidljivi, a forma takva da nalikuje kao da ju je žena koja je nosi samostalno napravila time što je oko materijala privezala vrpcu. Haljine su komotne forme, nalikuju na džak od vune, dok su oversized bomber jakne korišćene da se zaokruži celina o umeću i lepoti nesavršenosti. Mnogo bitnija je poruka koja se ovakvom odećom šalje. Vreme je velikih neizvesnosti i socio-ekonomskih nedaća koje nam oblikuju svakodnevicu. U tom trenutku, nema mesta za ispoliranost i savršenost. Odeća i moda definisani su tako da deluju kao da je neko u njima već živeo godinama. Intima je bitnija od spektakla, od oduševljavanja novotarijama. Miuccia Prada je to želela da postigne eleganciju ništavilom, kroz manipulaciju jednostavnih odevnih komada koji u određenim trenucima deluju kao kostim iz ’40-ih i ’50-ih.
Tekst: Harper’s Bazaar
Foto: PRofimedia
