Šta je to bilo? To je bila kolektivna reakcija na šta god da je to bilo – poklopci za grudi? Brusthalteri bez žice, bez trake?, što je lepršalo niz pistu na Pradinoj prolećnoj kolekciji za 2026. Bili su u prvom planu, upareni sa drugim teško opisivim, labavo spuštenim komadima: tankim, lepršavim suknjama niskog struka (sa tregerima?), fantastičnim suknjama na preklop od mešanih materijala, širokim tunika-haljinama preko bubble suknji, opuštenim džemperima sa superdubokim V-izrezom i zaštitnim, radnim rukavicama, toliko nabranim da je izgledalo kao da bi mogle da skliznu svakog časa.
Neki su gunđali da nestrukturirani komadi zanemaruju potrebu žene za podrškom i formom. Ali gospođa Prada i Raf Simons oduvek su razumeli sposobnost mode da odražava i reaguje na kulturu oko sebe. Manjak strukture bio je, naravno, nameran. Ova odeća je govorila o napuštanju svega toga u potrazi za nečim što je poslednjih godina sve teže pronaći: osećajem neopterećenosti i nesputanosti.
„Ova kolekcija je reakcija na neizvesno, odeća koja može da se pomera, menja, prilagođava“, izjavila je gospođa Prada u propratnim beleškama kolekcije. „U kombinaciji različitih elemenata, u ovoj ideji kompozicije, postoji izbor i sloboda, autoritet i pokretačka energija za ženu koja ih nosi.“ Skoro sve u Pradinoj novoj kolekciji izgledalo je kao da se rasipa, razlaže. A kako se modna sezona odvijala, postalo je jasno da ovaj izgled nije izuzetak, već pre pravilo.
Živimo u vremenu epske neizvesnosti, maksimalizovanog haosa. Dok ovo pišem, raspuštanje vlade ulazi u svoj trideseti dan, a SNAP beneficije treba da nestanu za četrdeset dva miliona Amerikanaca koji od njih zavise. U Čikagu, članovi školskog odbora pozvali su na onlajn nastavu nakon što je ICE odvodio decu iz škola. A teško je da bilo koja vest, ma koliko užasna, zadrži pažnju kada je sledeća priča udaljena samo jedan skrol i smeštena između mimova, haul-ova i GRWM videa.
Poslednjih nekoliko modnih sezona odražavalo je prihvatanje filozofije više je više. Slojevi su bili nagomilani, torbe prepune, a siluete dramatično uvećane. Ali ovo deluje kao nešto sasvim drugačije. To je opuštanje i puštanje, prihvatanje haosa života i uniforma za život s tim. Ko želi da bude zakopčan do grla ili stegnut baš sada? Nošenje odeće koja pruža osećaj slobode, prihvatanje malo nepravilnosti u sve apsurdnijem svetu, mnogo je privlačnija ideja.
Za svoj debi, kao kreativna direktorka Bottega Venete, Luiz Trotter je predstavila nekoliko haljina koje su, kako je objasnila iza scene, bile naslojene preko platna tako da spadaju s tela. Iako su mnoge siluete bile masivnije, ovi komadi su kolekciji dali prizvuk oslobođenosti. Oslobađanje je bila ključna tema i u debiju Darija Vitalea za Versace. Njegova verzija slobode, međutim, bila je više seksualizovana i kvir, putem farmerki koje su bile napola otkopčane ili kaiševa ostavljenih raskopčanih. Kolekcija je bila omaž osnivaču Gianniju Versaceu i njegovim nesputanim osamdesetim, vremenu kada je šetnja Južnom plažom, u odeći koja izgleda kao da je celu noć plesala, bila vrhunac glamura.
Za svoj prvi nastup za Loewe, Jack McCollough i Lazaro Hernandez predstavili su košulje koje su izgledale kao da ih je nalet vetra naduvao oko torza. U August Barronu, voljenom nezavisnom brendu, ranije poznatom kao All-In, tradicionalne domaćice transformisane su u drske zavodnice, noseći nagužvane i raskopčane kardigane uparenе s balskim suknjama iz pedesetih, sa kosom uvijenom u luckaste viklere.
Drugde, strukovi su se dramatično spustili, i bukvalno kao u fluidnim siluetama spuštenog struka u maestralnom debiju Matthieua Blayija za Chanel i u više otkačenih varijanti kod novih brendova poput Zomera i Torishéjua. Torishéju je prikazao nisko spuštenu suknju, stilizovanu preko bermuda-pantalonica, čime je silueta modela dodatno izdužena. „Svaki odevni predmet postaje kontradikcija, istovremeno prepoznatljiv i otuđen, primoravajući posmatrača da se suoči sa nelagodom sve nadrealnije normalnosti“, objasnila je dizajnerka Torishéju Dumi. Svoju reviju zatvorila je pesmom Outkasta The Whole World, himnom prepuštanja životnom toku.
„Mislim da žudimo za lakoćom“, kaže antverpenska dizajnerka Julia Kegels. „Ne za begom, već za dahom.“ Njena poslednja kolekcija, prikazana tokom Nedelje mode u Parizu, nosila je naziv Quick Change i uključivala suknje isečene između kolena i kukova i držane podvezicama, kao i haljine sa aplikacijama koje su izgledale kao oguljena (oljuštena) boja, i veoma neobičnu završnu haljinu koja je imala tunelasti panier (korpu) oko struka i rastegljiv gornji deo, koji je manekenka skidala sa sebe dok je hodala pistom. Taj gest, kaže Kegels, “nije bio o svlačenju. Bio je o otkrivanju, dolasku. Kao zbacivanje struktura koje nosimo ceo dan.“ Dodaje: „Želela sam da ova kolekcija podseti da odeća može da se kreće s nama, a ne protiv nas.“
Pokret i fluidnost naglasili su i izvanrednu prolećnu kolekciju Danijela Roseberrija za Schiaparelli, posebno način na koji su haljine sečene ukoso klizile niz pistu. Neke su bile napravljene od tkanina koje su izgledale kao da se nežno cepkaju sa površine samog komada. To su bile reference na rani rad Else Schiaparelli, posebno na haljinu Tear, koju je dizajnirala zajedno sa Salvadorom Dalijem 1938. godine.
U McQueenu, Sean McGeer je preoblikovao ozloglašene bumster pantalone brenda, pantalone koje sede toliko nisko na kukovima da izgledaju kao da su namerno povučene nadole. Bumster model, koji se prvi put pojavio na pisti Leeja Alexandera McQeena 1993. godine, isprva je dočekan kao vulgaran, iako namera nije bila šok zbog vulgarnosti, već vizuelno izduživanje torza i stvaranje privlačne linije.
Naravno, kao i sa svim stvarima u modi, već smo bili ovde. Dekonstrukcionisti poput Martina Margiele i Ann Demeulemeester, kao i japanski avangardni pioniri poput Rei Kavakubo iz Comme des Garçons i Yohjija Yamamota, pojavili su se kao reakcija na hej-dane Reaganove ere, a njihovi ogoljeni i rastavljeni dizajni posmatrani su kao čin pobune, zapanjujući kontrast raskoši i kiču.
Dizajni Johna Gallijana za Dior, koji su često istraživali ideju otkrivanja i svlačenja, ponovo su doživeli popularnost. Kim Kardashian se nedavno pojavila na premijeri u ledenoplavoj princeza haljini iz kolekcije proleće 2000, sa dijagonalnim rajsferšlusom preko korseta i rukavom koji je bio toliko spušten da je izgledalo kao da će svakog trena izazvati viralni otkrivajući trenutak na crvenom tepihu.
Za svoju prolećnu reviju 2016, Husein Kalajan je pristupio ovoj temi mnogo doslovnije ideji nedovršenosti i pokazao dva bela kaputa od vodorastvorljivog materijala, koja su se topila dok su modeli stajali ispod improvizovanih tuševa na pisti, otkrivajući crne i bele haljine ukrašene kristalima i cvetnim aplikacijama.
Muzej u Tehnološkom institutu za modu trenutno ima izložbu, otvorenu do 4. Januara, pod nazivom „Dress, Dreams, and Desire: Fashion and Psychoanalysis“ (Haljina, snovi I želja: Moda i psihoanaliza). U njoj se istražuju mnoge teme vezane za otkrivanje i prikrivanje, ali jedan deo posebno rezonuje sa ovim raspadnutim dizajnom. U svojoj teoriji kožnog ega, francuski psihoanalitičar Didier Anzieu tvrdi da odeća može delovati kao mehanizam koji ljudima omogućava da tumače i izraze sopstveni identitet i da grade (ili uklanjaju) granice oko njega. Moda je, dakle, promenljiva i prilagodljiva onoliko koliko mi to želimo. Ona je psihička druga koža, navodi se u tekstu izložbe, koji je napisala direktorka i glavna kustoskinja muzeja, Valerie Still.
„Ne postoji jedinstveno značenje ugrađeno u bilo koji odevni predmet ili stil“, kaže Valerie. „Generalno govoreći, međutim, izgled kao da se odeća raspada implicira podsvesnu želju za svlačenjem, koja je, naravno, podložna potiskivanju, pa nastaje kompromis. Izgleda kao da se svlačite, ali ste i dalje obučeni, štaviše, modno obučeni.“
Izaći iz kuće u nečemu što izgleda kao da se raspada na šavovima može privući poglede. Ali snaga ove odeće nije u provokaciji, već u prihvatanju ranjivosti. Čak su i aksesoari sa prolećnih pista kao da nas mole da se otvorimo. Torbe i ceger-torbe iz Chanela, Fendija i Diora bile su dizajnirane tako da izgledaju kao da su ostavljene širom otvorene. Ali većina zapravo nije; Diorova nova Cigale torba ima preklop uvučen unutra, a Chanelova najnovija 2.55 ima žičanu potporu sa strane, koju možete podešavati, plus gornji preklop koji se zaista može zatvoriti. Ovi komadi su poziv da se oslobodimo ideje da odeća mora biti stroga, prava, uska i savršeno utegnuta da bi se osećala kao oklop. Ponekad je najjači čin samoodržanja i snage i stila -dozvoliti da vam naramenice ili pojasevi padnu tamo gde žele.
Tekst: Harper’s BAZAAR
Foto: Profimedia
