Preko dodira, vida, čak i zvuka, svila – materijal koji je od samog pronalaska označavao visok status – prenosi luksuz. „Svila se oseća fantastično na koži i upija boje na izvanredan način”, kaže Cameron Silver, osnivač Decadesa, legendarnog luksuznog vintage i savremenog dizajnerskog butika na Las Melrose aveniji i autor knjige Caftans iz 2024: Od klasike do kempa. Materijal je dao ime legendarnom Putu svile, drevnom trgovačkom putu koji povezuje Kinu sa centralnom Azijom i šire.
„Izvoz svilenog tekstila iz Kine zvanično je počeo oko 140–134. pre nove ere”, kaže dr Emma Lynas, predavač i istraživač na RMIT’s School of Fashion and Textiles. „Dok je svila predstavljala samo delić robe kojom se trgovalo, njen značaj je bio ogroman. Naše razumevanje porekla svile razvija se sa arheološkim inovacijama, pri čemu kinesko svilarsko datira od pre najmanje pet hiljada godina, ako ne i ranije.” Svilu proizvode svilene larve (obično poznate kao svilene bube), a većina uzgojene svile potiče od moljca Bombyx mori.
„Od kasnih 1800-ih, ljudi su pokušavali da repliciraju svilu putem polusintetičkih i sintetičkih, hemijskih filamenata”, primećuje Lynas. „Drugi organizmi koji proizvode svilu uključuju paukove i mekušce, a postoji čak i veganska alternativa dobijena od biljke lotosa. Ove prirodne alternative ne mogu opsluživati masovno tržište.”
Postoje etičke brige u vezi sa proizvodnjom ovog materijala: ubedljivo najskuplja, svila zahteva da se svileni crv kuva i na kraju ubije da bi filament ostao netaknut. Prema Lynasu, danas svila ostaje „marginalni igrač u globalnoj proizvodnji vlakana”. U svom Izveštaju o tržištu materijala za 2024. godinu, neprofitna grupa koja se bavi modom i tekstilom Textile Exchange detaljno navodi da je materijal činio 0,07 odsto od približno 14 miliona tona globalne proizvodnje vlakana u 2023. godini, pri čemu su Kina i Indija zajedno činile 95 odsto svetske proizvodnje svile.
Različiti izveštaji o istraživanju tržišta procenjuju globalnu proizvodnju svile. Ovo tržište je pre nekoliko godina procenjeno na 23–26 milijarde dolara, a predviđa se da će porasti na 44 milijarde do kraja decenije.
Jim Thompson je dobio nadimak „tajlandski kralj svile” jer je, kako je časopis Time naveo u profilu iz 1958. godine, „skoro sam spasao vitalnu industriju svile Tajlanda od izumiranja”. Nakon što je predstavljao SAD u jedrenju na Letnjim olimpijskim igrama 1928. u Amsterdamu, Thompson se školovao za arhitektu pre nego što se pridružio Kancelariji za strateške usluge (OSS), preteči CIA, kao špijun. Upravo u tom svojstvu uputio se na Tajland da uspostavi ispostavu OSS-a u Bangkoku, gde se zainteresovao za tadašnju lokalnu trgovinu ručno rađene svile, koja je stradala zbog pojave jeftinije, mašinski izrađene.
Thompson je kasnije zaposlio više od dve hiljade tajlandskih zanatlija, čija je svila postala svetski poznata, a kostimografkinja Irene Shara je koristila njihovu robu u filmu The King and I iz 1956. godine. Thompson je 1967. nestao bez traga u Maleziji, kraj dostojan svakog špijuna. Danas postoji više od dve desetine butika Jim Thompson širom Tajlanda u kojima se prodaje šarena svilena muška i ženska konfekcija i dodaci, kao i izložbeni saloni Jim Thompsona u SAD. U luksuznim hotelima u Parizu i Londonu može se videti široka kolekcija svilenih tkanina za nameštaj, kao i širom sveta, poput Mandarin Orientala u Bangkoku, čiji je Thompson nekada bio suvlasnik.
Proslavljeni primer upotrebe svile u modi je cheongsam, koji se ponekad naziva i qipao. „Osnovna struktura cheongsama je ogrtač sa okruglim izrezom, pravo otvaranje, pravog poruba, koji datira od kineske dinastije Tang”, kaže dr Haze Ng iz Škole mode i tekstila Politehničkog univerziteta u Hongkongu. Proizvod „kulturne razmene između Hana i susednih manjina”, klasični cheongsam, koji je istorijski bio rezervisan za muškarce, u svom konačnom obliku nastao je oko kasne Qing i rane republikanske ere na prelazu iz 20. veka.
„Posle pokreta Četvrti maj (antiimperijalistički, studentski protestni pokret, koji je počeo u Pekingu 1919. godine), postalo je moderno da studentkinje nose cheongsam, što je označavalo zahteve žena za rodnom jednakošću”, nastavlja Ng. Opušteni ogrtač ubrzo je uključivao više ženstvenih karakteristika, kao što je izraženiji struk, kao i elementi poput poveza, dugmadi i drugih detalja.
Svila je, naravno, zvezda Hermès obeležja Carrés (marame), kamen-temeljac ponude kuće od 1937. godine. Ali mlađi brendovi se takođe fokusiraju na ovu prefinjenu tkaninu, uključujući američki brend Rose Society Atelier, koji je svojom linijom svilenih haljina debitovao na Paris Couture Week-u u junu 2024, a koji angažuje fabriku svile iz Australije Laundri Silk.
Nakon što je Komunistička partija Kine došla na vlast 1949. godine, mnogi krojači su pobegli iz Šangaja u Hongkong i razvili prepoznatljiv stil koji je spojio, kako Ng objašnjava, „tradicionalne kineske tehnike i zapadnjačke metode krojenja”, najavljujući veliku popularnost cheongsama. Ali 60-ih i 70-ih godina, priliv gotove odeće u zapadnom stilu i sve dinamičniji tempo svakodnevnog života umanjili su apetit za tradicionalnom odećom po meri. Godine 2017, „tehnika pravljenja cheongsama u Hongkongu” je priznata na Nacionalnoj listi nematerijalnog kulturnog nasleđa, koju je sačinila Kancelarija za nematerijalnu kulturnu baštinu Hongkonga.
Silueta je dugo igrala glavnu ulogu na srebrnom platnu, posebno u filmu Vong Kar-Vaia In the Mood for Love (2000), koji je premijerno prikazan – i bio nominovan za Zlatnu palmu – na Filmskom festivalu u Kanu te godine. Radnja filma smeštena je u Hongkongu 1962. godine. Film prikazuje osuđenu romansu između dvoje venčanih iseljenika iz Šangaja. Osim zadivljujuće partiture japanskog kompozitora Shigerua Umebajashija, dvadeset cheongsam modnih komada pleni pažnju. Glavna junakinja Su Li-Jen, zvana gospođa Chan (koju glumi Megi Chung), u svakoj sceni je u drugačijem cheongsamu. Kreirao ih je kostimograf William Chang, i iako su sličnog kroja (kratkih rukava, koji grle figuru i sa visokim okovratnikom), imaju zadivljujuću raznolikost printova, boja i ukrasa.
Skoty So je multimedijalni umetnik rođen u Hongkongu, sa sedištem u Melburnu, čiji su radovi izlagani u zemlji i inostranstvu, uključujući Nacionalnu galeriju Victoria i Somerset House u Londonu. Rođen i odrastao u Hongkongu, on istražuje bogatu tradiciju haljine u kojoj je odrastao, posebno kreirajući cheongsam za svoj alter ego, Scarlett. U očima Soa, najikoničniji cheongsam u bioskopu je haljina sa visokom kragnom, napravljena od crno-bele svile, koju je nosila glumica Ruan Lingyu u nemom filmu Boginja iz 1934. godine. „Film je bio jedan od prvih feminističkih filmova u Kini, o samohranoj majci koja je seksualna radnica”, kaže So. „Lingyusin cheongsam oličava modernistički, geometrijski dizajn iz 30-ih, još uvek ima formu i eleganciju tradicionalne kineske kulture.”
Na dodeli Oskara 1997. godine, Nicole Kidman je nosila sada već kultni cheongsam Absinthe iz Diorove modne kolekcije proleće/leto 1997, koji je za kuću, prvi, dizajnirao John Galliano. Iako je u to vreme bila predmet nekih kritika (pokojna komičarka i modna komentatorka Joan Rivers je bila karakteristično nespretna u svom čudnom komentaru o njenoj ružnoj boji), haljina sa vezenim detaljima često se nalazi na listama najboljih trenutaka na crvenom tepihu svih vremena.
Nicole Kidman je nosila još jedan nezaboravan cheongsam – ovog puta, starinski – na 54. Kanskom filmskom festivalu 2001. godine kako bi promovisala Moulin Rouge, koji je otvorio festival te godine. Haljinu je dizajnirao Cameron Silver za Decades. „Stilista Nicole Kidman u to vreme, pokojni L’Wren Scott, imao je najneobičnije oko”, priseća se Silver. „Boja, tkanina i elegancija bez napora ovog vintage cheongsama bili su savršeni spoj, za Nicole kao glavnog međunarodnog kreatora ukusa i fenomenalne glumice.”
Kada cheongsam nose oni koji nisu kineskog porekla, mogu li stvari kliziti u kulturno prisvajanje? Da, ako je „urađeno na fetišizovan način ili kao kostim za Noć veštica”, primećuje So. „Cheongsam koji se masovno proizvodi može doneti negativnost u njegovom razumevanju. Ali ja sam veoma otvoren ako su cheongsam krojili zanatlije na tradicionalan način. Mislim da kada neka nekineska slavna ličnost, ili čak neka obična osoba koja nije Kinez, nosi cheongsam, može se smatrati proslavom, ako se uradi sa ukusom i za pravu priliku”, kaže on, navodeći primere Grace Kelly na dodeli Zlatnog globusa 1956. i putovanje Elisabeth Taylor u Hongkong 1956. godine.
Na kraju krajeva, malo materijala može da parira svili, koja se svojim izgledom, kvalitetom i svestranošću proteže kroz milenijume. Kao što Silver kaže:
„Svila je materijal koji ne poznaje sezonu, ona se uklapa u sve, pa i ekstremne modne ponude, od ulične do visoke mode.”
Tekst: TESS DE VIVIE DE RÉGIE
Foto: Profimedia
