U svetu umetnosti, fascinacija nije uvek u samim delima – ponekad je u pričama koje ih okružuju. Pljačke, falsifikati i intrigantne prevare otkrivaju složene odnose između vrednosti, prestiža i ljudske pohlepe, dok istovremeno oblikuju kolektivnu maštu javnosti.
Jedna od najslavnijih krađa u istoriji desila se 1911. godine, kada je Vincenzo Peruggia, italijanski radnik u Louvreu, sa neverovatnom lakoćom odneo Mona Lisu. Sakrivši sliku u radnu odoru, Peruggia je dve godine čuvao remek-delo pre nego što je pokušao da je proda. Medijska pompa koja je pratila njen pronalazak učinila je „Mona Lisu“ globalnom ikonom, potvrđujući da vrednost umetnosti leži ne samo u njenoj estetskoj moći, već i u pričama koje prenosi.
Još spektakularnija je pljačka Isabella Stewart Gardner Museum u Bostonu 1990. godine, kada su dvojica muškaraca u policijskim uniformama odneli 13 dela, uključujući Rembrandtovu The Storm on the Sea of Galilee i Vermeerovu The Concert. Procene vrednosti nestalih umetnina premašuju pola milijarde dolara, a dela nikada nisu pronađena, ostavljajući trajni misterij u svetu umetnosti.
Jedna od najpoznatijih i najhrabrijih krađa u svetu umetnosti desila se 1994. godine, kada je norveški pljačkaš Pål Enger ukrao Edvard Munchovu sliku The Scream iz National Gallery u Oslu. Krađa je izvedena gotovo filmski – Enger i njegov saučesnik popeli su se merdevinama, razbili prozor i za samo 52 sekunde odneli remek-delo, ostavljajući poruku: „Thanks for the poor security“. Slika je nestala gotovo tri meseca pre nego što je pronađena skrivena u stolu u Engerovom domu, a ovaj incident je dodatno učvrstio reputaciju The Scream kao simbola umetničkog prestiža i neuhvatljivog mita. Enger je kasnije osuđen, a njegova priča ostaje podsmeh sigurnosnim protokolima muzeja i fascinantna ilustracija spoja umetnosti, kriminala i medijske pažnje.
Evropske prestonice nisu bile imune na ovakve spektakle. U 2019. godini, iz Dresden Green Vault muzeja ukradeni su dijamanti i dragoceni ukrasi, među kojima i 49-karatni Dresden White Diamond, u vrednosti od preko 100 miliona evra. Dok su neki predmeti vraćeni, najvredniji dijamant i dalje nedostaje, podsećajući nas da luksuz i kriminal često idu ruku pod ruku.
Le Pigeon aux Petits Pois je slika Pablo Picassoa iz 1911. godine, procenjene vrednosti oko 23 miliona evra. Jedno je od pet dela ukradenih iz Musée d’Art Moderne de la Ville de Paris 20. maja 2010. godine. Krađa je izvedena rano ujutro, kada je maskirani lopov ušao kroz prozor, dok alarm i senzori nisu funkcionisali. Pored Picassoa, ukradeni su i radovi Henri Matissea, Georges Braquea, Fernand Légera i Amedeo Modiglianija, ukupne vrednosti oko 100 miliona evra. Lopov je kasnije uhvaćen i osuđen na osam godina zatvora, dok je njegov saučesnik tvrdio da je slike bacio u kontejner, što policija nije poverovala. Dela nikada nisu pronađena.
Ova krađa često se naziva “pljačkom veka” i inspirisala je brojne filmove i serije. Scena sa kopijom slike pojavila se i u filmu Spectre (2015), u jednoj od sekvenci snimljenih u Maroku.
Ove priče potvrđuju da umetnost ne postoji samo na zidovima muzeja ili u katalogu aukcija – ona živi u intrigama, rizičnim poduhvatima i fascinaciji koju izaziva kod publike. Krađe i falsifikati, koliko god kontroverzni, odražavaju složenu igru moći, pohlepe i estetske vrednosti, potvrđujući da istinska magija umetnosti često leži u njenoj nepredvidivosti.
Pročitajte i Dragulji francuskog dvora: Istorija nestalog blaga iz muzeja Louvre
Foto: Profimedia
Tekst: Natalija Kunić
