Cinizam je postao podrazumevano stanje. A kada je reč o modi, ona je najbolja kada nas obasja svetlošću, kaže ROBIN GIVHAN, autor knjige u kojoj je glavni junak Virgil Abloh, kao sinonim za radost stvaranja, dizajner koji je rušio barijere u kulturi
Tokom jednog kratkog perioda nedavne istorije, činilo se da je moda postala kreativna i otvorena, ali i sve profitabilnija. Ukratko, moda je bila sve što je većina ljudi mogla poželeti da bude. Nije bila savršena, daleko od toga. Ali delovalo je kao da zaista napreduje ka najboljoj mogućoj verziji sebe.
Pokret za prihvatanje različitih telesnih tipova uspešno je insistirao na tome da se različite građe tela slave na modnim pistama, u reklamama i časopisima. Korporativni čuvari vrata su svesno radili na tome da otvore vrata onima koji su istorijski bili marginalizovani. Raznolikost, jednakost i inkluzija postali su poželjni delovi kulturne konverzacije. Rod je postao veliki, lep, nejasan spektar. A uspon Virgila Abloha, od 2013. do njegove smrti 2021. godine u 41. godini, bio je dokaz da, ako moda samo proširi svoj pogled, mnogo talenata sa margine moglo bi da dođe u fokus.
Moda je zračila optimizmom, a optimizam je dobro uticao na sve.
Proveo sam poslednje dve godine posvećujući mnogo vremena razumevanju sveta mode koji je Virgil Abloh stvorio. On je, naravno, bio prvi crni umetnički direktor muške mode u Louisu Vuittonu i osnivač brenda Off-White. Ispisao je istoriju i rušio barijere, sve vreme pomažući velikom broju obespravljenih ljudi koji su voleli modu, posebno obožavali velike dizajnerske brendove, kako bi se osećali kao da su deo jednog ekskluzivnog univerzuma. Na neki način je uspeo da ono što je bilo nedostižno učini pristupačnim.
Ablohov neverovatno kratak, ali snažan doprinos bio je tema mog istraživanja, koje je rezultiralo knjigom Make It Ours: Crashing the Gates of Culture with Virgil Abloh. Knjiga je biografija, ali i kulturna istorija promena u modnom pejzažu koje su omogućile Ablohu — koji nije završio školu dizajna, nije imao dugu listu pripravničkih staža niti je poticao iz izuzetno bogate porodice — da uspe.
Bilo je mnogo razloga za njegov uspeh. Prvi je, naravno, bio taj što je bio talentovan. Ostali su se odnosili na rastući značaj muške mode, patika, društvenih mreža i crnih muškaraca u modnom ekosistemu. Ali jedan značajan faktor njegovog uspeha bio je njegov osećaj optimizma.
„Zasluga za to kako sam stigao tu gde jesam delimično pripada I tome što sam uravnotežen. Takođe sam optimista. Verujem da svet može biti bolje mesto. Glasno mogu da kažem kažem da verujem u to“, rekao je jednom Abloh.
Abloh je razumeo da je optimizam bio temelj odeće koju je stvarao, neke sjajne, neke prosečne, a neke, pa, i ne baš dobre, ali što je mnogo važnije i ključno, jeste način na koji je komunicirao sa svojim kupcima. Ako je on mogao da postigne uspeh, mogli su i oni. Uživao je u svom uspehu, ali se iskreno radovao uspehu drugih. Njegova Instagram stranica ličila je na grupni čet o kreativnosti i mogućnostima. Abloh je bio fin. To je reč koju su ljudi najčešće koristili kada su ga opisivali. Ljubaznost je bila njegova valuta, a bila je i avans za njegov uspeh.
„Ne kažem da je Abloh bio uspešan zato što je bio fin“, rekao mi je Fraser Cooke, koji je s njim sarađivao na jednom projektu sa brendom Nike. „Delovao je iskreno, otvoren i pravičan prema svima.“
„Mislim da su ga zato ljudi zavoleli i želeli da rade s njim“, rekao mi je Cooke. „A nažalost, nema mnogo ljudi koji su takvi. To je zaista posebno.“
Zaista, ljubaznost je ređa nego što bi trebalo da bude u modi. Ali trenutno je deficitarna u čitavoj zemlji. Sve se dublje nalazimo u predsedničkoj administraciji koja se hvali sopstvenom surovošću. Savremena tehnološka industrija više ne želi da se drži nekadašnjeg mota Ne budi zao, već izgleda kao da sa zadovoljstvom uništava i stvari i ljude. Uz ove političke i poslovne promene, i estetski duh vremena se promenio. Sve više se oslanja na rodne stereotipe, sa pojavom tradwife fenomena i mizogine zlobe iz tzv. manosfere. Novac je postao mera ljudske vrednosti, umesto sredstvo bezbednosti i kupovine stvari koje donose radost.
Surovost više nije samo nesrećna posledica trke za blagostanjem, ona je postala sama svrha tog puta.
Mnogo je slika koje ilustruju današnju političku, društvenu i estetsku klimu, ali jedna od najupečatljivijih uključuje Kristi Noem i zlatni sat.
Noem je sekretarka za unutrašnju bezbednost, zadužena za sprovođenje cilja Trampove administracije da deportuje oko tri hiljade imigranata bez dokumenata dnevno. Da bi dostigli tu brojku, federalni agenti s maskama hapsili su ljude na ulicama, na parkinzima, tokom saobraćajnih kontrola. Pronalaženje prostora za smeštaj ovih pritvorenika predstavljalo je izazov. Pre nego što je administracija predstavila Alligator Alcatraz, klimav pritvorski centar izgrađen usred močvara Floride, sa uraganima, komarcima i pomenutim reptilima, pažnja javnosti bila je usmerena na odluku da se imigranti pošalju u ogroman zatvorenički kompleks u El Salvadoru, poznat kao Centar za pritvor terorista.
Dok je Noem obilazila taj objekat u Latinskoj Americi i obraćala se okupljenim novinarima, govoreći o kriminalu, deportaciji i imigraciji, nosila je belu majicu dugih rukava, sive pantalone sa učkurom, kačket sa natpisom Homeland Security i zlatni sat od 18-karatnog zlata, vredan oko 50.000 dolara.
Sat bi možda i prošao neopaženo, da Noem nije snimila video u kojem stoji ispred bloka ćelija punih zatvorenika, naslaganih kao drva. Dok je upozoravala potencijalne migrante da bi ih ovakav zatvor mogao zadesiti ako pokušaju da uđu u SAD, svetlost se odbijala od zlatne narukvice sata. Njena smeđa kosa padala je preko ramena u loknama. Šminka joj je bila spremna za kamere, gotovo glamurozna.
Bilo je nečeg zlobnog u Noeminoj koketeriji sa zastarelim, glamuroznim izgledom iz reklama za Breck šampon i u isticanju bogatstva. Cela njena pojava slala je poruku da je ne samo privilegovanija od zatvorenih muškaraca, već i više ljudsko biće. Bila je oličenje prave Amerikanke, onako kako je to definisano pedesetih godina. Zatvorenici koji su gledali u kameru imali su obrijane glave. Mnogi su bili goli do pojasa. Oni koji su imali odeću, nosili su bele zatvorske uniforme, čija je osnovna svrha da uništi svaki osećaj individualnosti i autonomije.
Tokom godina, postojali su brojni modni trendovi koji su onima koji ih prate davali određenu hladnu aroganciju. Moda je prošla kroz razne zatvorene, stegnute stilove koji su imali za cilj da izraze bogatstvo, status i seksepil, ali su često činili da osoba deluje kao da je zaleđena. Mislim, na primer, na eru gospodara univerzuma, sa svojim društvenim rendgenskim snimcima i moćnicima sa Vol Strita. Tadašnja odeća — moćne kravate, Armani odela, ali i ekstravagante haljine Christiana Lacroixa — govorila je o ekstravaganciji i moći, ali je u tome bilo i nečeg ležernog, pa čak i duhovitog. Bila je to proslava ličnog uspeha.
Danas, odeća deluje kao da slavi neuspehe drugih ili njihovu nesposobnost da se uklope u nazadne standarde ženstvenosti, muškosti, patriotizma. Ili šta god drugo. Nekadašnji tech bros ponosili su se time što su se mogli kretati hodnicima moći u opuštenim duksericama i rastegnutim farmerkama. Taj izgled je sugerisao idealizam — moć ne mora da se prenosi kroz poreklo, ne mora da bude vezano za tradiciju, može biti fleksibilna i usmerena ka povezivanju sveta. Ali mnogi tehnološki lideri danas su se ogrnuli MAGA surovošću — stil oblačenja koji je gotovo karikaturalno zloban.
Na vrhuncu svog razaranja vladinih programa i radnih mesta, Elon Musk stajao je na bini na konferenciji konzervativnih aktivista, nosio tamni MAGA kačket i držao motornu testeru kao trofej. Mark Zuckerberg, čiji je Fejsbuk sve teže razlikovao činjenice od dezinformacija, takođe je promenio imidž. Umesto idealističkog adolescenta sa kratkom frizurom i duksericom, sada pušta kosu, nosi zlatni medaljon sa jevrejskom molitvom koju peva deci pred spavanje i povremeno zlatni lanac koji mu je, kako kaže, poklonio reper T-Pain. Kombinacija deluje kao da pokušava da imitira sajber-opasnog tipa, a ne oca koji se sprema za uspavanku.
Osnivač Amazona, Jeff Bezos, odavno se transformisao iz knjiškog preduzetnika u nabildovanog milijardera sa uskim majicama i naočarima za sunce, koji insinuira da su svi propisi koji štite životnu sredinu, siromašne i samu demokratiju, zapravo prepreke ekonomskom rastu — i to u najbogatijoj zemlji sveta.
SUROVOST JE U MODI
Okrutnost je postala neka vrsta estetskog dodatka. Mnogi kulturni simboli danas se oslanjaju na stroge rodne ikone. Žene: duga, talasasta kosa… Pripijene haljine u jarkim bojama, visoke potpetice, nakit, krzno, uske toalete. Muškarci: moćna odela, zalizana kosa, oružje (bilo da se radi o bicepsima ili pravim pištoljima), crvene kravate, crvene kravate, crvene kravate.
Ali moda je zaista moda kada nas inspiriše da budemo autentičnije verzije sebe, a ne neki unapred definisani model. Moda je najbolja kada se suprotstavlja pesimizmu i slavi optimizam, kada pronalazi inspiraciju u autsajderima — ekscentricima i čudacima, a ne u privilegovanima.
Najzapaženije kolekcije u skorije vreme dolaze od dizajnera koji žele da oduševe publiku nečim neobičnim, razigranim i mladalačkim. Ili od onih koji prihvataju ozbiljnost vremena, ali i dalje istrajavaju u verovanju da se napred može i mora uz odlučnost i ljubaznost.
Jonathan Anderson pristupio je svom debiju za Diorovu mušku kolekciju za proleće 2026. sa poštovanjem prema istoriji modne kuće, ali i spremnošću da se igra s njom — da pomeša pastelne boje uskršnjih jaja sa klasičnom Dior sivom, da ne bude sputan rodnim normama, da umanji prefinjenost kroz ležernost. Bila je to kolekcija koja vas je navodila da se nagnete bliže — da pogledate sve detalje.
Kolekcija Willyja Chavarrije za proleće 2026, takođe prikazana u Parizu u junu, snažno se osvrnula na napade Trampove administracije na imigrante. Uz pesmu California Dreamin’, otpevanu na engleskom i španskom, crni i smeđi modeli u prevelikim belim majicama šetali su pistom i klečali u formaciji, baš kao što su mnogi deportovani bili prisiljeni da učine kada su bez suđenja odvođeni u zatvore.
Ali kolekcija, nazvana Huron, po rodnom gradu meksičko-američkog dizajnera u dolini San Hoakina u Kaliforniji, uključivala je i elegantne, samouverene muškarce i žene u nijansama sunčanožute, kaki narandžaste i tirkizne. Slavile su se stav, živost i optimizam, koji su deo identiteta nedavno pristiglih imigranata.
Moda je najveličanstvenija kada pojačava, a ne utišava onaj tihi glas u pozadini vašeg uma koji šapuće da možda, samo možda, san može postati stvarnost.
Abloh je znao da je to istina. Dugo je bio autsajder koji je posmatrao glamurozni, kul i sofisticirani svet. Voleo je modu ne zato što mu je davala osećaj moći nad drugima ili jer se zbog nje osećao boljim od drugih. Voleo ju je jer ga je činila delom zajednice.Zajednice zasnovane na optimizmu. Nečemu što nije samo dobro za modu, već i za dušu.
Foto: Profimedia, PRomo
