Kreativno partnerstvo između Miuccie Prade i Rafa Simonsa je, na sebi svojstven način, revolucionarno i subverzivno baš kao i sami dizajneri. Oboje, prethodno pojedinačno poznati po svom intelektualnom pristupu modi, počeli su da sarađuju kao kokreativni direktori u Pradi u februaru 2020. godine.
Od tada, kombinacija Pradine prepoznatljive feminističke senzualnosti sa Simonsovim konceptualnijim pristupom razvila se u jedinstvenu viziju, koja je dobila priznanje kritike i rezultirala uspešnom prodajom, istovremeno definišući kako se kreativna moć može udvojiti na vrhu globalnog brenda.
Miuccia Prada
Nakon pet decenija u porodičnom biznisu, legendarna dizajnerka ostaje radoznala i kulturno osvešćena
Kako je otpočela vaša karijera u Pradi?
Nisam želela da se bavim modom, ali sam praktično bila uvučena u nju. Bila sam feministkinja sedamdesetih godina, moj društveni život se odvijao u krugu intelektualaca, pa sam se donekle stidela razmišljanja o modi. A onda sam upoznala Patrizija Bertellija (za koga se udala 1978. i dovela ga u Pradu, gde je on postao koizvršni direktor 2003. godine). Nakon toga, nikada više sebi nisam postavljala to pitanje. Da njega nisam upoznala, možda nikada ne bih radila ovaj posao.
Neki kažu da se vaš prvi susret dogodio na Milanskom sajmu, gde ste otišli da se požalite da kopira vaše dizajne.
O, pa ti već znaš previše priča. Odmah smo počeli da radimo zajedno bez previše razmišljanja.
U vašem odnosu sa Bertellijem ima značajnih neslaganja, ali imate i mnogo toga zajedničkog. Šta je to što vas spaja
I dalje se svađamo, kao što smo to oduvek i radili, ali imamo i mnogo toga zajedničkog, a sa godinama sve je više upravo toga. Nema mnogo kompanija ove veličine u kojima je privatni život osnivača ostao iza zatvorenih vrata. Moja deca su otkrila da sam poznati dizajner kada su imali oko dvanaest godina. Nisu to znali ranije, jer je moj život sasvim normalan. Poznajem svoje prijatelje još od srednje škole. Imam privatni život, imam posao i imam mnogo poznanika, od kojih su neki poznati ili slavni, a među njima se nalaze umetnici, arhitekte, izvođači. Ne želim da se moji domovi fotografišu. Život u kući u Milanu, u kojoj sam rođena, me je i održao čvrsto na zemlji, a to je za mene nešto najvažnije.
Da li crpite inspiraciju iz svojih iskustava?
Da, to dolazi od onoga što vidite, osećate, čitate, a i od mog osećaja za modu. Ukoliko ga imate, odlično, ako ga nemate, promenite posao. Nije tu u pitanju samo odeća – to je praktično stav, sistem vrednosti. Naravno, ja imam sreće jer imam širok spektar interesovanja. Za modu sam bila zainteresovana još od malih nogu, ukoliko su svi nosili duže porube, ja sam želela da moj bude kraći. Oduvek sam želela da budem prva koja će to raditi drugačije od ostalih. To je ono što me izdvaja i razlikuje od drugih.
U vašim kolekcijama uvek postoje elementi koji su kontradiktorni jedni drugima.
Čak ni ja nikada nisam u potpunosti shvatila zašto je to tako. U pitanju je instinktivno delovanje. Mora da postoji ono nešto i njegova suprotnost. Moram da iskombinujem seksi look sa parom muških cipela i neurednom polo majicom… Možda je to način izražavanja intrigantnosti. To je apsolutno karakteristika koja me definiše i sastavni je deo Pradine DNK. Ukoliko imate crvenu, morate takođe imati i crnu. Ako je nešto lepo, ono nešto drugo mora biti ružnjikavo. To nije samo želja da šokirate, morate da rasformirate stvari kako biste krenuli napred.
Reč iznenađujuće mnogi ljudi povezuju sa vama. Da li vas to čini srećnom?
Naravno da mi se sviđa. Kontradikcija na primer, haljina visoke mode od najlona. Počela sam da pravim luksuzne torbe od najlona i krokodilske kože, možda je upravo to ono što objašnjava način na koji ja razmišljam. I ljubav prema svemu što ima veze sa tehnologijom i budućnošću. A istovremeno, volim i prošlost, smatram da je ona fundamentalna u svakoj oblasti kojom se bavite.
Često govorite o tome koliko je važno biti moralan i preuzeti odgovornost.
Da, takav je moj pogled na svet.
Da li postoji veza između estetike i morala?
Naravno. Zapravo, moral je neophodan za pravljenje odeće, jer umesto stvaranja stvari koje nemaju nikakvu svrhu, pokušavate da proizvedete one koje su zaista korisne. Moralno je praviti odevne komade koji se prodaju, jer ja nisam umetnik. Dizajniram odeću i predmete za brend, za kompaniju koja pravi stvari s ciljem da ih prodaje. Moral je sadržan u ozbiljnosti shvatanja onoga što prodajete. Ljudima se dopada ono što mi radimo, jer razumeju da nam je stalo. Prva stvar o kojoj moj muž i ja razmišljamo jeste pravljenje stvari koje nam se sviđaju i koje nam se čine ispravnim. Nikada ne radite stvari samo da biste zaradili novac. Intelektualna iskrenost je najvažniji aspekt, čak i kada su u pitanju male stvari. U vreme kada na tržištu postoji toliko mnogo proizvoda, misao koja stoji iza njih je ta koja vas tera da nešto izaberete. Zato nosite Pradine odevne komade. To nije samo zato što postoji Fondacija ili je neka glumica ili model to nosila. To je zato što prepoznajete ozbiljnost rada sadržanu u tom predmetu.
Ne dopada vam se fraza luksuzna industrija.
Nikada ne odgovaram na pitanje šta je luksuz, zato što tako prelazite iz jedne banalnosti u drugu. Ne zanima me da ga definišem. A zapravo, budimo iskreni, to je prilično vulgarna reč. Bolje je biti inteligentan, lep, poželjan. Ukoliko baš moram da izaberem neku reč, više volim reč koristan. Ako godišnje napravim tri stvari kojima sam zaista zadovoljna, koje mi se zaista sviđaju i koje mi izmame osmeh, onda je to odlično. Za ostale se trudim podjednako, ali ne dobijam isti rezultat.
Da li ste vi žena kakvu ste zamišljali i sanjali da ćete biti, kada ste bili mladi?
Nikada mi nije palo na pamet da kažem: Volela bih da budem ovakva. Nikada nisam imala predstavu o sebi. Radila sam stvari i proživela kroz njih. Zapravo, da, sanjala sam o ljubavi, sasvim sigurno.
Jeste li je pronašli?
Da. Imala sam ljubavnu priču mojih roditelja kao primer, i delovala mi je toliko mitski da se moje romanse s tim nikada nisu poklapale. Lestvica je bila visoka. Međutim, uvek možete nešto naučiti o tome šta je ljubav.
Hajde da pričamo o bioskopu.
Film je bio fundamentalni deo mog obrazovanja. Studirala sam političke nauke, ali čim sam diplomirala na univerzitetu, počela sam da čitam. Film je bio moja prava strast, zajedno sa književnošću. Zato što govori o životu. Iz koje god zemlje ili nacionalnosti da je, govori o istoriji, mestima, ljudima. Oduvek sam pokušavala da sarađujem sa režiserima. I zato je Fondacija, u maju, pokrenula fond za nezavisne filmove, i time želimo da produbimo i proširimo dijalog sa savremenim stvaralaštvom i eksperimentisanjem. Želim da posvetim svoje vreme čitanju i analizi projekata.
Da li ste emotivni kada vam se sviđa film?
Veoma.
Više nego kada vam se sviđa haljina?
Mnogo više. Volela bih da imam vremena da se obučem. Kada idem na odmor, spakujem velike kofere kako bih mogla da se posvetim tome, ali onda opet ne bude tako. Moda funkcioniše kada su ljudi dobro raspoloženi, kada se sve odvija u najboljem redu. Rekla bih da je to nešto rezervisano za srećna vremena. Ovo je period mog zadovoljstva, pa se sve više oblačim.
Da se vratimo na priču o Pradi. Bilo je teških vremena.
Da. Rekli su: Vidite, postoje problemi. Međutim, ja nisam bila zabrinuta. Za mene je život uvek bio važniji od finansija. Nikada nisam bila zabrinuta, valjda i zbog toga što je sve uvek bilo manje-više u redu. Kada smo se našli na berzi, bilo je teško, ali me nije uznemirilo, nikad ne paničim zbog posla.
Da li vas je uspeh učinio manje sklonom riziku?
Da. Osećate veću odgovornost.
Kako biste definisali akviziciju Versacea, koja se dogodila nešto ranije ove godine?
Mogli biste to posmatrati kao rizik, međutim nije. To je istorijski brend, izumeo je modni sistem kakav danas poznajemo, modnu pistu, modu kao izraz popularne kulture. I sve to sa neverovatnim kvalitetom rada. Takođe je veoma rano shvatio vrednost muzike.
Postoji direktna veza između Prade i umetnika.
Ne volim reč kolekcionar i ne smatram da sam jedna od njih. Kupovala sam umetnička dela da bih proučavala njihovu tačku gledišta. Kada bih upoznala nekog umetnika i kada bi mi se dopao neki rad, želela sam da ga posedujem. Možda nije moralno, ali je ljudski.
Da li ste oduvek imali odnos sa umetnicima čija ste dela kupovali?
Kada želim nekoga da upoznam, ja onda sarađujem sa njim. To je manje-više jedini način na koji funkcionišem.
S druge strane, oduvek je rad Fondacije bio odvojen od modnog aspekta kompanije.
Fondacija je bila Bertellijeva ideja. Bili smo sa prijateljem vajarom i razmišljali smo u fazonu: Ovi industrijski prostori bi bili odlični za izložbe skulptura. Rekla sam: To je divna ideja, na šta je Bertelli dodao: Hajde da to uradimo. I tako smo počeli da listamo knjige i da se sastajemo sa umetnicima. To je poteklo od njega. Ja sam sprovela tu ideju dalje. Za mene je bilo važno da poštujem umetnike kako bi oni znali da su naše namere ozbiljne. I zbog toga je došlo do potpunog odvajanja. A zatim, pre tri godine, počela sam da razmišljam da sada mogu da preokrenem stvari i koristim Pradu kako bih širila kulturu. Devojke koje kupuju Miu Miu ne smatraju da se umetnički nastup, muzički nastup ili modni trenutak razlikuju jedan od drugog. Zaista, ne znam čak ni da li je to dobra stvar. Zato što je umetnost ozbiljnija od mode. Moguće je slobodno ispitati misao i šta znači biti čovek. Moda je biznis sa namerom prodaje. A teoretski, misao umetnika je slobodna.
Umetnici takođe imaju svoje skrivene motive.
Naravno, ali u svojoj osnovi, umetnost mora biti slobodna za izražavanje misli. Modni biznis mora da prodaje odeću. To može biti kreativno koliko god želite, ozbiljno koliko želite, ali je drugačije. Nikada nisam sebe smatrala umetnicom. Moj rad je kreativan i kulturan, ali je drugačiji.
Raf Simons
Belgijski ikonoklast otkriva drage uspomene iz svoje duge istoriju sa Pradom, kao i kako su izgledali njegovi avanturistički, prvi koraci i godine u modnoj industriji
Koji savet biste dali nekome ko intervjuiše Miuccia Pradu?
Ne znam, moram da razmislim o tome. Ona je nepredvidiva, takođe i u načinu na koji odgovara na pitanja. Generalno, ja volim pitanja koja ljude izbacuju iz njihove zone komfora umesto onih ohrabrujućih poput: Kako poslovno funkcionišete zajedno? Nije da nam nisu zanimljiva, samo ih nekako očekujemo. I zaista, radimo vrlo malo intervjua, i nikada odvojeno kao što to radimo sada.
Kada ste se prvi put susreli sa brendom Prada i tom porodicom?
Prilikom pokretanja sopstvenog brenda 1995. godine. U to vreme, Prada je bila jedan od brendova koje sam smatrao savremenim, pored nekih belgijskih dizajnera, naravno, i Helmuta Langa i Jil Sandera. Jednog dana, dobio sam poziv od Patrizija Bertellija. Kupili su Jil Sander i ponudili mi mesto kreativnog direktora. Bio sam veoma dirnut tom ponudom i idejom.
Da li je Miuccia Prada lično bila upoznata sa vašim načinom rada ili je samo videla vaše kreacije u prodavnici?
Ne znam. U to vreme, Jil Sander je bio veoma ozbiljan, tevtonski, minimalistički brend. Ja sam predstavljao donekle suprotnost svemu tome, sa belgijskim, avangardnim, gotičnim, pank, mračnim, romantičnim. Bio sam zapanjen što su verovali u mene. Moj odnos sa Pradom se nastavio, čak nakon prodaje Jil Sandera i Helmut Langa. Sećam se da sam ih sreo na reviji Miu Miu u Tokiju. Bertelli me je ponovo pozvao nakon mog rada u Dioru i nakon što sam napustio Calvin Klein. Napisao mi je veoma direktno pismo: Da li bi želeo da dođeš u Milano? Želeli bismo da razgovaramo o budućnosti.
I tako je došlo do tog sastanka.
Bilo je to dugo popodne ispunjeno razgovorom i razmenom ideja. Bilo je jasno da Miuccia nema nameru da ode uskoro, niti sam ja bio zainteresovan da to radim sam. I tako smo došli na ideju da radimo zajedno kao kokreativni direktori. Delovalo mi je fantastično – i odjednom je dogovor bio sklopljen.
Da li se Prada grupa razlikuje od drugih za koje ste radili?
Veoma. Rekao bih da je to zaista neobično. Posle pet godina, još uvek postoje stvari koje me zapanjuju, ali funkcionišu savršeno. To je sasvim drugačiji sistem funkcionisanja u odnosu na američke korporacije, koje mi se baš i ne sviđaju. Kada sam prvi put stigao u Njujork, delovalo mi je kao ostvarenje sna. Činilo se kao da je tim podržavajući i da su svi ljubazni, međutim iza mojih leđa stvari su bile prilično drugačije. Ovde je sve veoma direktno i razgovori su jasni. Uvek znate na čemu ste. Niko vam ne zabija nož u leđa.
Zašto ste odlučili da ugasite svoj brend 2022. godine?
Više volim da koristim termin suspendovao. Pre svega, iz razloga koji se tiču mog privatnog života. Vođenje dva brenda je uvek bilo veoma frenetično. Prelazite direktno s jedne stvari na drugu, ali stalno razmišljate o obema. Kada je kraljica umrla (2022. godine), morali smo da pomerimo datum modne revije u Londonu. I tada sam pomislio: Hajde da je održimo u klubu bez mesta za sedenje, ko god da se pojavi, dobrodošao je. Hajde da otvorimo vrata i školarcima i vidimo šta će se desiti.
I to je upravo ono što smo i uradili. Savršeno. I shvatio sam da je to trenutak za gašenje. Zaista je bilo teško upravljati ljudima sa kojima sam radio. Troje njih je i dalje sa mnom, brinu o mnogo čemu. Imamo arhivu veličine fudbalskog terena koju treba da organizujemo. Deo mene oseća da je to nedovršen posao. Brend je i dalje moj, nosi moje ime. I ako bih želeo da ga ponovo aktiviram sutra, mogao bih.
Hajde da pričamo o vašoj DNK i DNK Prade. Muzika, arhitektura, dizajn. Stav prema kroju i stajlingu, kombinaciji elemenata.
Uopšteno posmatrajući, čak i kada je moda revolucionarna, postoji osećaj straha. A strah je najveći neprijatelj kreativnosti. Osećate se manje slobodno i svi su na oprezu.
Da li smatrate da je modnom sistemu potrebno resetovanje na nešto drugačiji način?
Ako neko zna kako se to radi, trebalo bi da pokuša. Međutim, lično smatram da niko ne zna. Sedamdesetih, osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka, nezavisnima je bilo lako da se pojave. Svaka generacija mora da se nada da će jednog dana neko istupiti i ubaciti ih u ring. Na primer, Dries Van Noten, komercijalno najuspešniji belgijski dizajner, bi rekao: „Idite i vidite tu decu jer su talentovana.” Misao je bila: „Što se više mladih ljudi afirmiše, to je bolje za mene, za celo okruženje i za našu generaciju, jer se tako moda osnažuje.” Možda je to stav koji je zaboravljen. Ali ne želim da budem negativan. U stvari, verujem da se stvari zaista mogu promeniti. Možda bi se to moglo dogoditi iznenađujuće lako.
Kako?
Kada bi svaki kreativni direktor rekao: Sutra odlazim – bum! Već sledećeg dana bi se svi krenuli iznova samostalno. Trebalo bi vam samo malo novca.
Da li smatrate da Miuccia voli da rizikuje?
Ne bih je tako definisao. Ona preuzima odgovornost za ono u šta veruje.
I vi i Miuccia ste kolekcionari i lično poznajete umetnike. Kako oni utiču na vaš rad?
Ne radi se o kupovini umetničkih dela. U pitanju je saradnja. Umetnici su deo umetnosti kojom Miuccia diše, čak i kada odvaja svoj rad od odnosa sa njima. Za mene je to fundamentalni deo svakodnevnog života. Ne mogu da zamislim dan bez umetnosti. U Belgiji je, dok sam bio dečak, postojao taj legendarni kustos Jan Hoet. Sredinom osamdesetih godina prošlog veka počeo je da organizuje seriju izložbi Chambres d’Amis, povodom kojih je pedeset umetnika iz Evrope i Amerike bilo pozvano da kreiraju radove za privatne kuće. Takođe su snimili dokumentarac o tome. Imao sam petnaest godina, živeo sam u malom selu – nije bilo interneta, imali smo samo jednu prodavnicu ploča, televizor, i čak nijedan butik. To su stvari koje su na mene mnogo uticale.
Nakon toga sam diplomirao dizajn nameštaja. Radio sam kratko sa Walterom Van Beirendonckom, prvo u Antverpenu, a zatim u Parizu. Kreirao sam za njega nameštaj, aksesoare, maske i ogledala. Osećao sam strast prema modi i stupio sam u kontakt sa Lindom Loppom, koja je bila zadužena za modni odsek na Akademiji u Antverpenu. Rekao sam da više ne želim da dizajniram nameštaj, želeo sam da učim kod nje. A ona me je izazvala da joj pokažem šta mogu da uradim. Izludela me je. Nisam znao kako da nacrtam ljudski oblik. Do tada sam radio samo predmete, automobile. Zato sam zamolio neku decu koja su završila krojačku školu da mi pomognu. Napravio sam oko četrdeset komada i vratio se kod Linde: „Evo, sada mi dozvolite da pohađam vašu školu.” Međutim, ona me je odbila i poslala me da vidim evropskog distributera Helmuta Langa i drugih brendova u Milanu.
Krenuli smo malim autom: ja, prijatelj, tih četrdeset komada, nekoliko fotografija i video-klip koji sam snimio. Rekao mi je: „Pokaži mi odeću.” Bio sam prestravljen. Nakon nekoliko dana, pozvao me je: „Dogovorio sam prodaju tvoje garderobe u devet prodavnica u Japanu.” Šta ću sada da radim? pitao sam. „Moraš da je isporučiš”, odgovorio je. Bio sam tako naivan. Nisam znao šta da radim. Linda je rekla: „Zato te nisam ni primila u školu. Bilo bi frustrirajuće. Znaš šta želiš da radiš, spreman si.” Bio sam tako nevin i naivan. Počeo sam da snimam video-snimke sa decom koja su bila deo antverpenske scene. A onda me je neko ko je radio u tekstilnoj industriji finansirao godinu dana. Svi su bili zaista zainteresovani da stvore nešto novo. Niko nije očekivao da će se obogatiti. Modne revije su došle tek kasnije. Tokom prve modne revije, neko je zapalio sedište cigaretom. Tako je to tada bilo.
Hajde da pričamo o kreativnom procesu sa Miucciom. Da li je razgovor nešto drugačiji kada je u pitanju muška garderoba u odnosu na žensku odeću?
Ne mislim da je tako. Verovatno pokušavam da to ublažim iz poštovanja prema brendu, ali nikako na negativan način.
Zajedno se suprotstavljate plimi muških i ženskih klišea kada su u pitanju supermodeli i alfa mužjaci…
Ne potičem iz buržoaske sredine, za razliku od Miuccie. Za nju je možda prirodno da razmišlja na taj način, čak i ako je to samo da bi se suprotstavila sopstvenom poreklu. Ono što ona radi je ogromna inspiracija za men
Miuccia Prada je zaljubljena u ideju novog. Šta to predstavlja za vas?
Ne verujem da za Miucciu to znači nešto što nikada ranije nije viđeno, više se radi o pravljenju pravih stvari u pravo vreme. Besmisleno je reći: „To sam uradio pre osam godina”, kao što neki ljudi rade, često iz frustracije, kada vide tuđu kolekciju. Priroda mode je biti na pravom mestu u pravo vreme. Novo je takođe i dozvoliti sebi da se usudiš, da istražiš neočekivane teritorije. Kada sam počinjao, na mene nije uticao establišment. Sada, ljudi sve više dizajniraju dok gledaju druge ljude, konkurenciju, šta misle da funkcioniše za svako tržište. Nemam istinu u džepu, niti sigurnosti koje drugi ljudi izgleda imaju, ali verujem da moramo više razmišljati o javnosti. Javnost je inteligentna i oštroumnija nego što biste pomislili i uvek će biti zainteresovana za modu. Možete je prevariti na trenutak, ali nikako nećete uspeti zauvek.
Intervjui: MASSIMO RUSSO i STEFANO TONCHI
Foto: PRofimedia
