U okruženju sa dinamikom „veće je bolje“ kakav je Njujork, posedovanje i vođenje uspešnog nezavisnog modnog brenda nije za one sa slabim srcem. Tokom protekle decenije, mnoge omiljene i naširoko hvaljene modne marke su nastale i nestale, zajedno sa trgovinama luksuzne robe koje su ih skladištile. I to čak pre sveopšteg uticaja pandemije, koja je dovela u pitanje samu ulogu koju moda igra u našim životima.

Uprkos svim ovim izazovima, njujorški dizajneri LaQuan Smith, Rosie Assoulin i Adam Lippes ove godine proslavljaju 10. godišnjicu svojih eponimnih brendova. Odeća koju kreiraju predstavlja njihove distinktivne tačke gledišta: ukoliko se svedu na po samo jednu reč koja opisuje brend, Smithovi dizajni bi se mogli opisati kao sexy, Lippesovi prefinjeni, a Assoulinini vrhunski vešto izvedeni. Međutim, svo troje su ostali verni svojoj estetici, stekli odane sledbenike i, što je najimpresivnije, uspeli su da prebrode teške ekonomske oluje poslednjih nekoliko godina i nastave da rade ono što vole.

Smith, Lippes, i Assoulin su se nedavno sastali da razgovaraju o značaju dostizanja jedne decenije u poslovanju, važnosti upornosti i otpornosti i šta znači opstati i napredovati u industriji u kojoj su uzbuđenje i dugovečnost često u suprotnosti.

ADAM LIPPES: Pre nego što sam započeo svoj prvi sopstveni biznis [2004.], radio sam za Oscara de la Rentu. On je praktično bio moj prvi poslodavac iz modne industrije i moj prvi investitor. Rekao je: „Dozvolite mi da vam dam samo jedan mudar savet, mada znam da me nećete poslušati, a to je da morate da počnete sa malim biznisom – zaista malim ali maksimalno fokusirano.” Naravno, ja nisam poslušao, ali mnogo razmišljam o tome. Svakome ko dođe kod mene za savet, kažem: „Malo je dobro, niche je u redu. Samo budi fokusiran.” U današnje vreme  svi pratimo ovu mladu decu koja su sa 5 miliona dolara porasla na 30 miliona dolara pa na 80 miliona dolara prihoda, a onda ih više nema nakon tri godine. To je samo taj trenutni bljesak. Kao kultura, mi zaista podstičemo taj način razmišljanja “hype it and drop it, hype it and drop it” (“vrhunac pa sunovrat, pa opet vrhunac i sunovrat “). Ukoliko želite da opstanete u poslu, to ne funkcioniše. 

LAQUAN SMITH: Imam osećaj kao da su i cela moja putanja i priča i uspeh bili tako nekonvencionalni. Od samog početka, odmah nakon završetka srednje škole, bilo mi je zaista teško. Nisam bio primljen u vrhunske modne škole u Njujorku, odnosno FIT i Parsons. Bio sam u fazonu, šta ću sad? To je bukvalno bio moj san. Međutim, bio sam toliko odlučan da svoje snove pretvorim u stvarnost da sam morao da izaberem alternativni put. Odbijanje od strane vrhunskih škola i nedostatak mogućnosti u industriji su me zaista podstakli da pokrenem sopstveni biznis. A onda sam ubrzo shvatio da postoji perspektiva zaista seksi žena koje nisu više bile nužno zastupljene u modi. Nema boljeg osećaja od osećaja uključenosti i zastupljenosti. Uvek ohrabrujem mlade dizajnere i studente da slede svoje snove i da zaista budu posvećeni onome što rade.

ROSIE ASSOULIN:  Poput Adama, imala sam tu sreću da gledam majstora kao što je gospodin de la Renta na delu. A zaista je imao najfantastičnije opremljeni poslovni prostor, koji možete zamisliti, na Sedmoj aveniji — apsolutno sve što biste mogli poželeti: atelje i nepregledne rolne sve samih najluksuznijih tkanina …

AL: Ta prostorija sa materijalima — kakva neverovatna prostorija sa materijalima!

RA: Nikada nisam videla ništa nalik tome. I nažalost, to me je proganjalo poput noćne more, jer sam bila u fazonu: „Znači, tako se to radi. To je način na koji treba da se startuje.” Međutim, to je bilo nešto što je on gradio više od 40 godina i u sasvim drugačijim okolnostima tog vremena. Iako ne bih da govorim u njegovo ime u bilo kom drugom kontekstu, sigurna sam da nijednoj mladoj osobi ne bi rekao da je to ono što vam je potrebno za početak. Već samo da počnete i da prihvatite sve poslove koje dobijate. Možda to nije put kakav ste sanjali  i priželjkivali, ali samo budite ponizno hrabri. Međutim gledajući unazad, rekla bih da nažalost nije postalo manje lično.

AL: Dakle, mi damo sve od sebe i budemo kritikovani zbog toga. Prolazimo kroz kritike štampe, potom kritike prodavnice, a zatim i stvarne kritike potrošača. Ne znam ni jedan drugi posao gde vas kritikuju tri puta zaredom. To je ono što ovaj posao čini veoma ličnim. Kao nezavisni dizajneri, moramo da budemo zadovoljni ovim malim pobedama jer se takmičimo sa kompanijama vrednim više milijardi dolara. I možemo da budemo u, na primer, robnoj kući Neiman Marcus, a da naša odeća stoji izložena odmah pored asortimana Valentina. To se ne dešava u drugim industrijama.

RA: Dakle, milošću Božjom, još smo tu [nakon Covida]. Evo nas ovde uprkos svemu tome. Iza nas su jedinstveno izazovne godine. Znam da je svaki put i svaka generacija imala svoju verziju toga. Kao student mode i istorije, postoje trenuci kada se zapitate: „Kako su ove kolekcije nastale u okupiranoj Francuskoj? Sedma avenija je desetkovana 1987. godine; kako su ovi dizajneri nastavili dalje sa radom?” Uvek je bilo padova, međutim sada se okrećemo vremenu, određenoj ženi u određenom trenutku istorije. A ono što je lepo u tome što radimo je da smo u stanju da odgovorimo i na takve stvari, na način na koji razmišljamo o tome šta pružamo našom ponudom, našim kreacijama, raspoloženjem, i samim tonom.

AL: Lično mislim da su godine pandemije bile zaista šokantne i užasne, a dve godine su za posao, barem za moj biznis – bile veoma, veoma loše. Smatram da je naše poslovanje opalo za 60 posto tokom samo jedne godine. Međutim, bio sam veoma uzbuđen zbog povratka potrošača luksuzne robe, posebno po pitanju elegantnije odeće, koja predstavlja upravo ono što mi proizvodimo. Naša mušterija koja je ranije kupovala dve haljine godišnje sada kupuje šest, tako da se samo nadam da će se taj trend nastaviti. Međutim, svi mi iz sveta mode smo mislili da ćemo morati sve ispočetka nakon izlaska iz pandemije. Smatram da se ništa od toga nije dogodilo. Mislim da smo se odmah vratili da radimo upravo ono što smo i radili, na isti način, što i nije baš srećna okolnost. Ali te velike promene u načinu na koji poslujemo moraju da naprave superbrendovi. Ne može ih napraviti nas 10 jer mi nemamo moć da to uradimo. Voleo bih da smo posle pandemije svi zajedno odlučili: „Hajde da napravimo manji broj komada ali ih učinimo boljim“, međutim čini se da se to nije dogodilo.

LS: Slušati priče drugih je neverovatno, jer sam shvatio koliko sam zapravo blagosloven. Nisam osoba koja veruje u sreću. Veoma sam oštrouman i smatram da je pandemija bila užasno strašna za ogroman broj preduzeća, među kojima sam mogao da budem i ja. A dogodio se i trenutak kada nisam znao koji je moj sledeći korak; nisam znao kako da planiram, kako da se prilagodim. A onda sam se nekako oslonio na potrošače i samo sam verovao svom instiktu. Moja prodaja je onda porasla za 70 procenata. A ja sam bio u fazonu: „Šta? Kako?” Došlo je do toga da smo moj tim i ja pakovali i slali pošiljke iz svojih domova: iz dvorišta ili sa moje sofe. U to vreme sam živeo kod bake i dede i tako sam zahvalan što sam bio u mogućnosti da to vreme provedem sa njima. Međutim, ja bih došao iz kuća svojih krojačica, a moja baka bi rekla nešto u fazonu: „Uh-uh-uh, bolje to pakuj napolju”. A zatim su me žene tagovale na Instagramu. Kupovale bi čipkane catsuit kombinezone i bodije. A ja sam razmišljao u sebi: “Kuda se to kreću ove žene!?” 

RA: Na početku pandemije odvijao se neverovatnan grupni chat; bila je to međunarodna grupa dizajnera i izložbenih salona za kupce, i mnogih drugih, i svi su samo brinuli jedni o drugima raspitujući se: „Hej, kako si? Kakva je situacija? Kako ide posao?” Zatim je prešlo na „Hajde da svi iskoristimo naše resurse da pokušamo da pomognemo svima.“ Bilo je zaista ohrabrujuće i predivno. I kao što je Adam rekao, izašli ste iz Covida misleći da će se te stvari nekako manifestovati i da će industrija to zabeležiti. A nije u pitanju to da je postojala koruptivna sila koja je sve promenila;  smatram da su ljudi jednostavno morali da počnu ispočetka i da se vrate poslu i ludom modnom sezonskom ritmu. Međutim, smatram da su te  ideje nekako još uvek u etru. Ljudi i dalje traže rešenja i odgovore na te vrste pitanja o ljudskim resursima, prirodnim resursima, vremenu kao resursu. Kako da postanemo svesniji ovih stvari? To je vođstvo koje svi čekamo, u koje moramo da zakoračimo. Volela bih da se to može desiti sa velikim igračima, pri čemu bi oni stvarali ovu promenu a svi mi bi ih onda pratili u stopu. Ipak mislim da je to nešto što moramo da uradimo za sebe: saznamo koja je to održiva ravnoteža. Smatram da svi imamo te velike snove o tome kako ćemo sve promeniti, međutim to je nešto što se radi na mali, praktičniji, realističniji način, u svakodnevnim izborima koje ste u mogućnosti da pravite. 

LS: Prvi put kada sam video Rosie, bili smo na večeri u Hamptonsu. Nikada se ranije nismo sreli, ali smo jednostavno gravitirali jedno prema drugom i zagrlili se, u fazonu: “Zdravo, ljubavi!” Oduvek imamo tu neku istu energiju, a nije uvek ista baš svaki put kada se sretnete sa dizajnerima. Smatram da nam ponekad nedostaje zajedništvo, bar sudeći po mom iskustvu. Nedostaje nam osećaj zajednice, a to je nešto što bih voleo da možemo da imamo, posebno kao njujorški dizajneri. Industrija je tako mala, posebno sa aspekta američkih brendova. Mislim da oni ne žele da dele određene stvari, i to s pravom, ali istovremeno, nemoguće je stvaranje zajednice ukoliko nismo voljni da pomažemo jedni drugima. Ništa me ne košta da podelim neki kontakt ili pružim ruku pomoći ili pružim malo insajderskog uvida „evo kakvo je moje iskustvo sa tim“. Znam da razgovaramo o održivosti, i naravno da volim luksuz. Ali istovremeno, način na koji doprinosim održivosti je produkcija i manufaktura u Njujorku. Za mene je upravo to osećaj luksuza i mislim da to treba da radimo više. Obezbeđujem poslove i pomažem održavanje Garment Districta u životu. To je moj doprinos održivosti. I smatram da nema ničeg luksuznijeg od toga da zadignete svoju etiketu i vidite da je napravljeno i proizvedeno u srcu Njujorka. To je fantastično.

AL: Postoji kritičan uspeh, međutim bitan je i element biznisa; dakle mora postojati ta finansijska komponenta. Mnoge naše kolege više nisu u poslu. Mnoge naše kolege su mnogo uspešnije od nas. Ukoliko je to pokazatelj uspeha, to možemo shvatiti na više načina. Mi volimo da kažemo: “Compare and despair.” („Upoređujte i očajavajte“.)

RA: Svi smo mi kao društvo, na globalnom nivou, prošli kroz ogromnu promenu i napredak, kroz učenje i neuspehe, i zato bi trebalo da se osvrnemo na sve to i zapitamo na tu temu u svom radu. A ti odgovori verovatno neće biti laki. Možda i nemamo  odgovore na ta pitanja, već samo pokušaj da ih odgonetnemo, razgovaramo o tome šta je to zapravo. To je tako značajno pitanje, i ja prevrćem očima, ali šta zapravo znači dizajnirati za ženu danas? Bože, šta to znači? Smatram da ne možete svima biti sve. Ne možete biti ono što niste. I mislim da Adam i LaQuan i ostali dizajneri, ne možemo da radimo ono što onaj drugi radi, i tako svi mi zajedno činimo pejzaž. I nadamo se da će kupac i naši klijenti kreacije svih nas moći da okače u svojim ormarima. Možda ona ima samo jednog od nas, ali bi bilo lepo kada bismo živeli u vremenu u kojem žena može da ima sve ove izbore i bira iz mnoštva tih različitih perspektiva. I u kakvom god da je raspoloženju ili trenutku, te stvari su joj nadohvat ruke i mogu na njoj izgledati prikladno. Međutim, teško mi je da to uradim drugačije. Šta god da se dešava u ovom trenutku, sve se to filtrira kroz mozak ove industrije.

Pogledajte sve slike u galeriji?

Fotografije: Deirdre Lewis
Autorka Teksta: Fiona Murray
Modni Urednik: Nicholas Grasa
Frizura: Edward Lampley
Makeup: Kuma Za Bobbi Brown
Grooming (Za Laquan Smith): Gaston “Junior” Nunes
Makeup (Za Laquan Smith): Christina Jo Saunders

Foto:
Jesen 2016: Ljubaznošću Laquana Smitha
Jesen 2023: Don Ashby
Rosie Assoulin: Ljubaznošću Rosie Assoulin
Adam Lippes Jesen 2023: Paul Westlake
Sve Ostalo: Ljubaznošću Adama Lippesa, LLC