Harper's Bazaar Srbija

Zašto oblačimo ono što oblačimo?

Šta je to u vezi sa modom što podstiče i toliku privrženost i takvo neodobravanje?

Psihoanalitičarka Anouchka Grose istražuje kako su žene tokom vekova preuzele kontrolu nad sartorijalnim narativom, prihvatajući modu kao suptilan, ali moćan oblik samoizražavanja

Moj prvi psihoterapeut je pokušao da me izleči od interesovanja za modu. Bila sam u ranim dvadesetim godinama i otišla sam kod njega zbog svog neosnovanog straha od mraka. Svake nedelje, na putu do njegove kancelarije u Fulhamu, svratila bih u prodavnicu (prikladno nazvanu Hang Ups) i pokupovala polovnu odeću Johna Galliana i Romea Giglija, uglavnom za oko 40 funti. Kako je posmatrao moj outfit koji je svaki put bio drugačiji, i moju sveprisutnu šoping torbu, preuzeo je na sebe da pokuša da me ubedi da je moje interesovanje za odeću nezdravo. To je bilo  skupo (za jednog studenta umetnosti) i odavalo je patološko ulaganje u moj izgled. Predložio mi je da pokušam da nedelju dana nosim istu garderobu kako bih spoznala kako se osećam i da otkrijem potisnute, nesvesne želje iza moje želje za doterivanjem. Toliko sam ga mrzela da sam izgubila svoj prvobitni simptom. Bila sam izlečena! Sedam godina i još dva terapeuta kasnije, i sama sam počela da se obučavam za psihoanalitičara. Bila sam zapanjena, tokom mog rada na NHS klinici za psihoterapiju, činjenicom da su izveštaji većine psihijatara počinjali opisom odeće pacijenta.

Da li je bila neugledna?  Čista?  Konvencionalna?  Ekscentrična? Koje je tragove ta garderoba dala o unutrašnjem svetu osobe?  Takođe me je zainteresovao i iziritirao pasus izuzetno čitane knjige psihoanalitičarke Nine Coltart How to Survive as a Psychotherapist koji je savetovao psihoterapeutkinje da izgledaju što dosadnije. Zanimljiva odeća bi, očigledno, previše otkrivala sopstveni narcizam. Da li je to zaista značilo da sam osuđena da se oblačim u prigodne, neutralne draperije, možda sa krupnom ogrlicom – jedinim stilskim užitkom koji je „pravom” terapeutu bio dozvoljen? Srećom, odlučila sam da se bavim lakanovskom psihoanalizom – francuskim strukturalističkim tumačenjima Sigmunda Freuda – čija je glavna i odlučujuća misao koja me je pridobila, bilo odbacivanje normativnosti. Nismo pokušavali da ubedimo naše pacijente da se povinuju društvenim ograničenjima; niti smo morali sami sebe. Umesto da redukujem kostimiranje, mogla sam da nastavim da nosim odeću koja mi se zaista sviđa.

Pa ipak, preostalo je dosta pitanja o samom značenju odeće: zašto nosimo ono što nosimo? Šta je to u vezi sa modom što podstiče i toliku privrženost i takvo neodobravanje? Svakako, poruka koju sam dobila od svog prvobitnog terapeuta – da li je i on čitao Ninu Coltart? – da se zdrava, ozbiljna osoba ne bi oblačila upadljivo. Međutim, svuda oko sebe sam primećivala dokaze koji govore u prilog tome da su ljudi, posebno žene, koristili odeću da predstave kulturu, šalju pametne poruke i generalno ukažu na inteligenciju na bezbroj impresivnih načina. Da li su ljudi smatrali da je Tilda Swinton manje ozbiljna glumica zbog njene eksperimentalne, rodno fluidne garderobe? Da li je raskošna, kulturno elokventna odeća Zadie Smith bila u suprotnosti sa njenim gravitiranjem ka književnosti? I ko bi mogao da tvrdi da je majica ‘I Love Nerds’ Kim Kardashian bila bilo šta drugo osim lukava, sofisticirana intervencija u kulturnom diskursu o lepoti, slavi, popularnosti i intelektu? Očigledno je da se odeća može pametno nositi. Zašto bi iko želeo da odustane od toga?

Ovo je bilo jedno od ključnih pitanja za mene prilikom pisanja moje knjige Fashion: a Manifesto. Premda sam nastavila da insistiram na svom pravu da se oblačim kako želim, takođe sam mogla i da primetim da je moda tokom vekova ugrožavala žene, radnike i životnu sredinu. Kako bih počela da postavljam pitanja o budućnosti mode, morala sam da proučim njenu istoriju. Bila sam radoznala o periodu pred kraj 18. veka kada su rodne razlike postale naglašenije. Zahvaljujući kombinovanim efektima Francuske i industrijske revolucije, muškarci su osetili potrebu da signaliziraju koliko su ozbiljni, vredni i neopterećeni hijerarhijom. Više nije bilo prihvatljivo šepuriti se našminkan u puderisanoj periki, u raznobojnoj svili i visokim potpeticama; jer zaista, nošenje čipke može prouzrokovati smrt giljotinom. Sumorna, funkcionalna odela su smatrana za bolji način da se pokaže odlučnost pojedinca da bude vredan, koristan član društva. Pa ipak, sredstva za proizvodnju svetlucavih brokata, providnih muslina i beskonačnih mašni su sada postojala (uglavnom kroz trgovinu robljem i masovnu eksploataciju siromašnih), tako da je neko morao da nastavi da nosi volane.

Muškarci u odelima su mogli da vode radionice i fabrike koje su proizvodile neudobnu, kitnjastu odeću, koju su žene nosile kako bi muškarci u odelima bili zaposleni i bogati. Jedan od mnogih nedostataka ovog sistema bilo je to što se moda sada mogla koristiti kako bi žene bile sartorijalno vezanih ruku. Morale su da se odreknu bilo kakvog vizuelnog privida jednakosti sa muškarcima istovremeno sa naglašeno većom međusobnom konkurencijom. Od njih se istovremeno zahtevalo da pokažu svoju simpatičnu lakomislenost i beskrupuloznu ambiciju, da jednim potezom budu i „manje od“ i „više od“. Verovatno je jedina dobra strana ove nesrećne zamke bila ta što je pružala idealne uslove za usavršavanje stilske lukavosti. Ako je odeća bila jedno od retkih sredstava pomoću kojih su žene podsticane da se izraze, čini se da su mnoge od njih to iskoristile i izdigle se. Georgiana, vojvotkinja od Devonshirea, predstavljala je maltene živo umetničko delo, poznata po svojoj izvanrednoj odeći, jednog dana bi nosila složene minijaturne skulpture u svojoj kosi, a sledećeg bi oblačila jednostavnu haljinu od muslina. Njena moć uticaja na modu se ubrzo transformisala u stvarni politički uticaj jer je koristila svoj uzvišeni društveni položaj da regrutuje mladiće u progresivnu političku stranku Whig Party.

Nasuprot tome, pripadnice Bluestocking pokreta nazvale su sebe po jednostavnim vunenim čarapama za svaki dan koje su bile u suprotnosti sa elegantnijim crnim svilenim čarapama koje su se očekivale od dama, simbolizujući njihovu preferenciju za literaturu u odnosu na oblačenje. U međuvremenu, u Francuskoj, na zloglasnom bals de victimes, preživeli iz la Terreura su nosili  jednostavno donje rublje ukrašeno crvenom trakom oko vrata koja je simbolisala posekotinu na giljotini. U edvardijanskom i ranom modernom dobu, kako je potčinjavanje žena postajalo sve manje održivo, umnožavanje grupacija za reformu odeće sa imenima poput Društva za racionalnu odeću ‘the Rational Dress Society’ vodilo je kampanju za veći sartorijalni paritet. Ženska odeća koja je bila previše topla, hladna ili komplikovana, ili koja je vršila preveliki pritisak na telo, bila je odbačena u korist odeće dizajnirane prema udobnosti i lakoći kretanja. Vizuelna raskošnost je odbačena kao jedan od pogubnijih mehanizama mode, koja je svoje nosioce predstavljala kao petrifikovane bombone za oči, za razliku od aktivnih, razumnijih činilaca. Dakle, smatralo se da je oblačenje poput muškog industrijalca racionalan korak napred.

Do 1930. diskurs po pitanju mode je bio takav da je psihoanalitičar JC Flügel predložio nudizam kao logičan sledeći korak za čovečanstvo. On je odeću doživeo poput neurotičnog simptoma jer je pokušavala, ali nije uspela, da pomiri konfliktne tendencije – naime, inkompatibilne impulse ka skromnosti i egzibicionizmu. Ovo se manifestovalo ne samo kroz veštačku podelu rodnih performansi između muškaraca i žena, već i kroz podeljene psihe pojedinaca koji bi se osećali da su istovremeno prinuđeni i da se pokažu i da ne privlače pažnju. U skladu sa pričom o Adamu i Evi, Flügel je povezao haljinu sa nesrećom, zaključivši da to mora prestati. Takođe je imao neverovatnu ideju da će žene biti gole pre muškaraca – verovatno otkrivajući više o njegovim sopstvenim voajerističkim željama nego o ciljevima i idealima društva. Na nesreću po Flügela, ali srećom po nas ostale, do 1925. prvo Chanel odelo je već pružilo briljantno rešenje za najžešće modne sukobe industrijskih društava. Bio je udobno i androgeno, luksuzno, a opet jednostavno – radikalna kombinacija kada se postavi nasuprot složenim izmišljotinama prethodnih era. Pa ipak, tokom 20. veka, ženska moda je i dalje bila teška tema. Dok je 1920-ih kratka suknja predstavljala veću političku slobodu, a zatim 1960-ih veću seksualnu slobodu, do 1980-ih ona je gotovo postala simbol potčinjavanja – sredstvo pomoću kojeg su se ženske noge mogle gledati i proceniti.

U međuvremenu, doživeli smo spaljivanje grudnjaka od strane feministkinja drugog talasa, za koje je ukidanje korseta bilo kap u moru kada je u pitanju oslobođenje žena. Sada imamo masu objava sa društvenih medija o hiperseksualizovanom oblačenju: da li je opresivno, emancipatorsko ili oboje? Sve to znači da je, dokle god je otvoren mit o modi, ne treba shvatati previše ozbiljno, a fundamentalna istina je da je ona nastala kao rezultat složenog sudara istorijsko-političkih snaga, i da nije ni besmisleno ni trivijalno razmišljati o onome šta nosite. Kraljica Elizabeta II je bila najveštija u tome da se oblači zabavno i razumno, emitujući istovremeno i mudrost i osećaj radosti, dok je prenosila suptilne, ali namerne poruke kroz vešt izbor boja ili mudro korišćenje i postavljanje aksesoara (kao što je venac žutog cveća na njenom zloglasnom Brexit šeširu). Pozivanje Marije Grazije Chiuri feminističkih umetnica, revolucionarki i plesačica rezonira uporedo sa njenom sposobnošću da proizvodi odeću koja je u funkciji ženskih tela, a ne protiv njih; novi look toliko uspešan da je doprineo utrostručenju Diorove vrednosti za šest godina od kada je preuzela funkciju kreativnog direktora.

Čini se da smo konačno stigli do pozicije na kojoj se moda može prilagoditi potrebama pojedinca koji ga nosi. Ipak, svedočimo tragovima prošlosti sa dva najveća ovogodišnja trenda: stealth-wealth stil oblačenja odnosno tihi luksuz i Barbiecore. U slučaju prvog pomenutog, kašmir bez logotipova, prigušeni tonovi i jednostavne  siluete odražavaju odelo viktorijanskog džentlmena – s’ tom razlikom što su se sada i žene pridružile tom klubu, zamenjujući upadljive logotipe i skupocene tašne, pokazatelje visokog statusa, lukavim sartorijalnim izborima poput Loro Piane od glave do pete, prepoznatljive samo onima koji za tu kompaniju znaju. Još zanimljiviji, možda, Barbiecore – koji tako raskošno predstavlja Margot Robbie u filmu Barbie – koji odražava sofisticirane psihičke preokrete nežne dame buržoaskog 19. veka, istovremeno predstavljajući dekorativnu poludomišljatost dok priklanja svet svojoj volji. Viktorijanski romani su puni ovih lukavih stvorenja, koja manipulišu svojim muškarcima dok se pretvaraju da posustaju pod težinom volana na svojoj odeći. Ako reč ‘domišljatost’ opisuje i inteligenciju i humor, možda bismo mogli reći da je najinteligentnija modna šala ona o patrijarhatu.

Foto: Profimedia

Tekst: Anouchka Grose

Najnovije