Margiela artisanal revija počela je u mraku. Mraku koji je ponudio prazno platno — ili crnu rupu — za potencijal koji je ležao pred njom. A debi Glenna Martensa svakako je taj potencijal i iskoristio. Belgijski dizajner je treći kreativni direktor u istoriji kuće, a ovo je prva artisanal kolekcija od momentalno kanonizovane revije za proleće 2024 — što je veliki izazov za jedno intenzivno voljeno i pažljivo čuvano nasleđe.
Kako su se svetla podigla, otkrili su se zidovi s efektom nalepljenih slojeva tapeta i slika ukrasa koji deluju kao da se ljušte iz neke zamišljene, davne propasti. Ispod ruševina? Potencijalno blago dizajna — naznaka koja je data i samom pozivnicom, u obliku vintage kašike iskopane iz cvetnog papira, koju smo svi mogli videti na Instagramu modne kuće. Ambijent, kao i kolekcija, budili su osećaj iskonskog, labavo vezanog za početke i osetljivog na prolaznost vremena. Maske koje su prekrivale lica svih modela direktno su se nadovezale na prvu reviju kuće za proleće 1989, vraćajući Margieline početke u život. Neke su bile napravljene od zavarenog metala, druge od tila ili debelo urezanog nakita. Mogle su skrivati nosioca i referisati na Margielinu opsesiju anonimnošću, ali za posmatrača su zaslužile bliži pogled — ako ništa drugo, onda da bi se cenila umetnička drskost pretvaranja modela u “Čoveka sa gvozdenom maskom” usred letnjeg Pariza.
Prvi izgled bio je smeo, plastičan statement — providna haljina s viškom materijala naboranim u suknji, dok su ruke bile u džepovima, stvarajući efekat muffa (rukavice) i omaž kolekciji iz jeseni 1998. Plastični motiv se nastavio, bilo preko nagih tela, bilo kao ukrućeni slojevi okačeni preko ramena ukočeno oslikanih kreacija. Grubo rečeno, podsećali su na haute couture kesu za hemijsko čišćenje, a elegancijom — na vakuumski zapečaćenu ljusku koja štiti ono ispod.
Ravnoteža je pronađena u ekstremima. Od potpune i gotovo šokantne transparentnosti, kolekcija je graciozno uronila u nabrane haljine od tečnih metalik materijala, koje su stvarale oblike poput čaura ili nečeg vanzemaljskog. Iako je ovo Martensov prvi “zvanični” couture debi, materijali su odmah podsetili na njegovu raniju saradnju sa Jean Paul Gaultier couture — saradnju koja nikada nije dobila svetla reflektora koja je zaslužila, jer se odvijala dok je svet još izlazio iz pandemije. Srećom, ovde se vratila u punoj, zapanjujućoj slavi.
Određeni komadi bili su preterano preopterećeni ukrasima, toliko prekriveni draguljima da je to bilo kao da direktno gledate u riznicu. Težina umetničkog rada bila je vidljiva; modeli su se njihali dok su hodali pistom. Suprotno tome, lepršave haljine od tila lebdele su oko tela, crtajući oreole iluzornih slika, mnoge s referencama na slikarski rukopis Gustava Moroa. Taj slojeviti efekat dodatno je podsećao na Gallianovu artisanal kolekciju za proleće 2017, gde su vetrom nošena lica od tila, oblikovana od strane Benjamina Shinea, plutala niz pistu. Ipak, na ovom putovanju kroz krajnosti, zaista zadivljujuća lepota pronađena je u raspadajućem međuprostoru. Teške, oljuštene kožne jakne tromo su se kretale niz pistu — ponovo omaž Martinu. Ispod couture ruševina, gest toliko suptilan, a opet moćan: crveno ofarbani prsti koji vire kroz prorez da zatvore jaknu — kao da se spremaju za običnu šetnju po hladnom danu.
Javljali su se i iznenadni rezovi u kompleksnim dizajnima. Tu su bile svetlo isprane farmerke naslikane na platnu, uz kaubojske čizme i goli torzo ispod prsluka. Sve je bilo izrađeno po couture standardima, a klatno se nije zaustavljalo.
Kolekcija je završena vrlo živom, žutozelenom haljinom, čiji je naborani gornji deo i maska nalik vrtu činila vibrantnu tačku na kraju revije prepune ideja. Ako je postojala ikakva sumnja da Martens može uspeti na ovakvoj sceni, ona je trenutno bila razvejna. Dizajner je zablistao pod reflektorima, donoseći dugo očekivani “wow” momenat nazad na scenu.
Foto: COURTESY OF MAISON MARGIELA
