Jedne divne jesenje večeri, Willy Chavarria me dočekuje u predvorju hotela Fouquet, sa pariskim šarmom, a u njujorškom naselju Tribeca. To se dešava dva dana nakon što je Chavarria osvojio godišnju modnu nagradu za najboljeg dizajnera muške odeće od strane Saveta modnih dizajnera Amerike, četiri dana nakon što je proglašen za dizajnera godine na prvim održanim Latinoameričkim modnim nagradama, u Dominikanskoj Republici, i dva meseca nakon što je priredio jednu od najmoćnijih i najdirljivijih revija sezone, za proleće 2024, na Njujorškoj nedelji mode. Chavarria, koji živi u blizini, ulazi u predvorje obojeno sepia-tonovima tačno na vreme. Nosi crne pantalone, crnu majicu i crni blejzer, u krupnim je klompama dok se na grudima presijavaju slojeviti zlatnih lanaca i brojanica. Chavarria se osmehuje i prelazi pravo na stvar. „Mogu li da poručim za nas?“ pita on. Ja se, naravno, slažem. „Želimo dva Belvedere martinija, šejkirana, sa čašama sa ukusom vermuta, i sok od masline sa strane“, kaže on našem konobaru, „i dve masline, molim.” Kada piće stiže, Chavarria otpija gutljaj. „Savršeno“, potvrđuje on.

Ovo je neko ko zna ko je i šta želi. „Postoji“, kaže on, „staromodni način razmišljanja po kome kada ulazite u svet mode treba da postanete ta pretenciozna, snobovska, površna osoba“. Kako u poslu tako i u životu, Chavarria je sve osim toga. Pokrenuo je svoj eponimni brend 2015. godine, pridobijajući lojalne sledbenike za svoju club-kid uličnu odeću: vrećaste farmerke, majice sa grafikom, utilitarističke bomber jakne i anorake. Nedavne kolekcije prikazuju evoluciju njegove vizije. Sada ima više odela i večernje garderobe, uključujući haljine, tank pantalone i pantalone izrađene od šljokica i tafta. Svakako je sveprisutna politička poruka; njegove kreacije su izazov za načine na koje percipiramo muževnost i seksualnost. Često one predstavljaju komentar na njegovo katoličko vaspitanje ali pomešane sa uticajem njegovog meksičkog američkog nasleđa. Kreirao je gotičku predimenzioniranu odeću i odela koja se poigravaju sa idejom svešteničke odeće, zoot odela, kao i majice i dukseve sa motivima umetničkih dela subverzivnog meksičkog grafičkog dizajnera Carlosa Graciana, poznatog kao Sad Papi. Chavarrijina kolekcija za proleće 2024. je bila revolucionarna – postavka koja je slavila njegovo Latino nasleđe i obuhvatala izvrsno skrojene bele sakoe sa ogromnim crvenim cvetom zakačenim na reverima. Bilo je tu kaki pantalona, košarkaških šortseva i majica sa printom zamišljenog logoa omladinske grupe, iz fantazije, sa nazivom Grupo Nueva Visión por Vida (Grupa Nove vizije života). Tri kreacije nalik na couture unikate zatvorila su reviju: voluminozne pelerine zavezane krupnim mašnama na dekolteu. „Rekao bih da je to prva revija koju sam ikada uradio sa tako bezbrižnim osećanjem, a želeo sam namerno to da uradim jer su sve moje prethodne revije bile tako mračne“, kaže on. „Za rad u industriji koja se zasniva na tome da izgledate dobro i da se osećate dobro, što i nije baš najdubokoumnija stvar na svetu, smatram da je veoma važno da se postaramo da humanost postane sastavni deo našeg posla.”

KAO NEKO KO JE ROĐEN u imigrantskoj zemljoradničkoj zajednici na periferiji Fresna, u Kaliforniji, 1967. godine, Chavarria je bio fasciniran svakodnevnim stilom farmera i radnika oko sebe, prijatelja njegovih roditelja koji su svaki dan odlazili na posao u Dickies pantalonama i majicama iz Kmarta, kao i meštanki koje su nedeljom za crkvu nosile crne velove. Njegovi roditelji su bili uključeni u pokrete za socijalnu pravdu, posebno u aktivizam poljoprivrednika tokom 1960-ih i 70-ih godina. Njegova majka, Gwen, koja sada živi u Santa Mariji u Kaliforniji, seća se kada je on prvi put počeo da dokumentuje svet i ljude oko sebe. Ona se priseća da je Chavarria „rano počeo da hoda i priča, tako da smo znali da je poseban već kada je imao oko pet meseci. Ona dodaje: „Primetili smo njegove sposobnosti već među prvim njegovim crtežima zabavnog parka u Fresnu. Pedantno je nacrtao ljude koje je tamo video: kosu koja leprša, ispružene ruke, noge koje trče, porodice u parku. Delovalo je kao da su figure na crtežu bile žive.” Od otprilike njegove treće godine pa nadalje, kaže ona, Chavarria „nikada nije bio bez papira i olovke“.

Chavarrijino skiciranje iz detinjstva i posvećenost detaljima su mu omogućili diplomu grafičkog dizajnera na Akademiji umetnosti Univerziteta u San Francisku. Njegov prvi posao u sferi mode bio je u skladištu brenda donjeg veša, pidžama i udobnih odevnih komada za opuštanje kod kuće, Joe Boker. Utabao je svoj put do dizajnerske pozicije na kome mu je mentor bio osnivač Nick Graham. Godine 2010. Chavarria i njegov suprug, David Ramirez (sa kojim je zajedno već 21 godinu) otvorili su prodavnicu u njujorškom naselju SoHo pod nazivom Palmer Trading Company. Prodavao je vintage predmete i kolekciju firme, sve inspirisano Americanom. Konačno, Chavarria se osećao osnaženo da stvori nešto lično – odeću koja je više ličila na njegovu sopstvenu američku priču. Pokrenuo je svoj eponimni brend 2015. i zatvorio radnju godinu dana kasnije. Sada, njegovu kolekciju prodaju luksuzne trgovine na malo kao što su Dover Street Market, Bergdorf Goodman i Browns u Londonu. To nije uobičajena modna putanja. Chavarrijev jedinstveni put je pomogao da se oblikuje njegov nagon da stvara politički dijalog kroz svoj rad. On nastoji da naglasi skromnu lepotu banalnog, kao i da istakne one Afro-američke, crne, braon i queer zajednice koje moda previše često zanemaruje i ne priznaje. „Moda je oduvek počinjala na ulicama“, kaže on. „Znam da je ranije postojao couture, i da je započeo svoj put od plemstva i svega toga, međutim sada se moda stvara na ulicama. I uvek su njeni idejni tvorci bili oni tamnoputi.” Napolju je mrak kada završavamo sa pićem. Chavarria maše familijarnim pozdravom portiru hotela. Insistira da me otprati dok ne nađem taksi. „Ja sam poput bake; Želim da budem siguran da ćeš stići bezbedno“, kaže on uz osmeh i još jedan zagrljaj pozdrava. Postoji volan koja visi na stubu prema ulazu u Chavarrijin prozračni studio u Bruklinu. Na drugom visi nekoliko krstova, a uz zidove su prislonjeni eklektičniji izvori inspiracije: uramljena slika Patti Smith, fotografija mlade Naomi Campbell, uveličana fotka iz vintage underground latino porno magazina. Uključeni su svi iz malobrojnog Chavarrijinog tima, bilo da pomažu Chavarriji da skicira sledeću kolekciju, sastavlja table raspoloženja ili šalje narudžbine. “Bez brige. Za minut ću vam pomoći da sve to spakujete“, kaže Chavarria kada jedan od asistenata pomene koliko porudžbina treba poslati. Kayla Mayhew, bliska prijateljica Chavarrije, koju on smatra muzom i koja je učestvovala u njegovim revijama, najbolji je svedok snage dizajnerovih uverenja. „Smatram da je ono što njegov rad čini tako posebnim to što uvek ostaje veran sebi“, objašnjava ona. „A njegov rad je važan za američku modu zbog načina na koji ona čini da se ljudi osećaju i načina na koji on čini da se ljudi osećaju. Kada ste u njegovoj blizini, zaista možete osetiti koliko on zaista voli ono što radi, što je uvek odličan podsetnik da negujete veštinu koju volite.” Kada pomenem shvatanje zajednice u studiju, Chavarria ističe značaj ljudi koji ga okružuju, ali okleva da koristi taj termin kada je u pitanju razgovor o njegovom brendu. On kaže: „Ljudi često koriste zajednicu kao reč koja je u trendu; isti je slučaj i sa inkluzivnošću. Ti termini su zaista istrošeni. Međutim, u isto vreme se američka moda vodi ovim aktuelnim pitanjima.” Chavarrijin odgovor na ove prekomerno plasirane ideje otvorenosti i osnaživanja je da bude vođa sa radikalnom iskrenošću. „Ukoliko pokazujete nešto suprotno ideji, što nije stvarno u svakom aspektu vaše kreacije, onda to nikada neće delovati iskreno“, kaže on. „Ljudi su u današnje vreme prepametni. Oni će odmah prepoznati neiskrenost, baš kao i iz poslovne perspektive. Nedavno su mi predlagale saradnju neke veće kompanije, sa idejom: „Želimo da prikažemo zajednicu.“ A ja uvek pitam: „Šta podrazumevate pod zajednicom? Postoji zajednica hrane. Postoji pozorišna zajednica. Na koju zajednicu mislite?” I to nema nikakve veze sa internim funkcionisanjem njihovog brenda. Oni samo pokušavaju da predstave kao da su na popularnom putu povezivanja sa različitim društvenim klasama.”

“VEOMA je važno da se postaramo da HUMANOST postane sastavni deo našeg POSLA”

KADA CHAVARRIA SKICIRA, on ne razmišlja o polu, već umesto toga počinje sa telom i figurom. Crteži su namerno neprecizni, pomalo grubo nacrtani pri krajevima. Njegovu modnu marku su retaileri kategorisali kao mušku a proslavili su je kvoterbek New York Giantsa Tyrod Taylor, reper YG i pevač J Balvin, međutim sve više žena i onih koje se tako osećaju je prihvataju. Tokom prošle godine, njegovu večernju garderobu su nosile glumice Renée Rapp, Tessa Thompson i Dascha Polanco. Takođe je dizajnirao dve custom kreacije povodom CFDA modnih nagrada: za reperku Tokischu, koja je bila njegova pratilja, i manekenku Palomu Elsesser. I dok njegovi strukirani modeli i izazovni izrezi u predelu ramena mogu delovati da se oseća kao kod kuće u svetu ženske odeće, Chavarrijin cilj nije da se prikloni bilo kojoj rodnoj binarnosti. „Te barijere su duboko usađene u modnu industriju jer imate sprat za muškarce i sprat za žene, muškog kupca i ženskog kupca, muškog tehnološkog dizajnera i ženskog tehnološkog dizajnera“, objašnjava mi. „Sve te stvari još uvek mogu da važe, međutim smatram da ono što treba da uradimo jeste da uklonimo barijeru koja kaže gde treba da kupujemo, u kojoj zoni treba da kupujemo, i da učinimo da to više bude pitanje inkluzivnosti veličina.” On dodaje: „Radi se o podesnom i onome što izgleda dobro na našim telima. I naravno, osoba koja se predstavlja kao muškarac, bez obzira na pol, će radije kupovati u odeljenju sa muškom garderobom, a osoba koja se predstavlja kao žena preferira kupovinu u odeljenju sa ženskom odećom. Prema tome, ne mislim da je potpuno brisanje rodnog identiteta odgovor. Svaka trans žena koju poznajem ne želi da kupuje odeću koja je svrstana po rodu; žele žensku garderobu.” On dalje kaže: „Ženstvenost i muževnost i dalje postoje ali ne moraju biti toksične. Možemo ih voleti, možemo ih uključiti i prihvatati jedni druge.” Manekenka i aktivistkinja Amara Gisele, koja je trans i koja je prošetala pistama za modne kuće kao što su Mugler i Balenciaga, najnovija je Chavarrijina muza. „Willy razdragano prihvata svoju pripadnost queer zajednici i ne plaši se da dizajnira kroz takav objektiv“, objašnjava ona. “On je osoba koja me inspiriše svojom neustrašivošću.”

Preuzimanje rizika je ono što je karakteristično za Chavarrijin dosadašnji životni put, a kako objašnjava njegov suprug, njegov biznis je upravo zahvaljujući tome i uspeo. Chavarria, kako Ramirez kaže, „je pravi preduzetnik u pogledu toga što je uspeo da postigne globalan uspeh i priznanje za svoj rad uz malo ili nimalo spoljnih ulaganja.” On dodaje: „Manje ograničenja u vezi sa rodnom pripadnošću i normama veličina omogućava otvorenije i pravednije šoping iskustvo, što će rezultirati boljom prodajom i prihodima. Moda je težak posao – “isrpljujući”, kaže Chavarria. Međutim, moda je sredstvo kojim on smatra da može najautentičnije da utiče na društvo, koje postaje sve neprijateljskije okruženje i kojim je sve teže upravljati. Za sada, Chavarria odlučno gleda napred sa željom da napravi kolekciju nakita i integriše više skulpturalnih krojeva i luksuznih tkanina kao što su bukle i silk faille svileni krep u svoje kreacije. „Moda je ovde drugačija jer imamo talas realnosti koji sada podiže modnu industriju na viši nivo“, kaže on. To je čarolija njegove odeće, ali i njega samog. Chavarria oplemenjuje, ali i argumentuje svaki poduhvat u koji uđe, a na dobrom je putu i da se utka u temelje američke mode.

Autorka teksta: Brooke Bobb
Fotografije: Quentin De Briey
Stajling: Miguel Enamorado

Fotomodel: Amara Gisele
Frizura: Edward Lampley Za Oribe
Šminka: Maud Laceppe Za M.A.C Cosmetics
Kasting: Anita Bitton Za Establishment
Produkcija: Will Roan Za Wr Productions