Nakon zavidnog glumačkog repertoara u kome dominira klasika i sjajnih ženskih uloga, poput Hasanaginice, Antigone, Margarete u Faustu, Julije u Romeu i Juliji, Ledi Ane u Ričardu Trećem, Ružice u Beloj kafi, Titanije u Snu letnje noći, ovog puta, glumica Vanja Ejdus progovara o savremenom komadu mladog, darovitog domaćeg pisca, neobične forme, koji se bavi veoma važnom temom, a to je represija društva prema ženskom rodu. Šta joj je nova predstava Narodnog pozorišta Uspavanka za Aleksiju Rajčić donela kao glumici, ali i ženi, u kakvom su odnosu muški i ženski principi danas, da li heroina može biti neko ko u samoodbrani počini zločin, samo su neka od pitanja koja ova neobična priča o ženi koja je uzela pravdu u svoje ruke povlači za sobom.

Kako se osećate na sceni i kakve uloge najviše volite?

Scena me je privlačila još od malih nogu, sećam se da kada sam kao mala odlazila u pozorište da gledam tatu, imala sam neodoljivu želju da skočim na scenu iz publike, doslovno sam osećala neverovatnu silu koja me je vukla. Sa petnaest sam se upisala u Dadov i tu počela da živim svoj san. Prva predstava bila je Slučajevi Danila Harmsa, u režiji Kokana Mladenovića, za koju sam dobila nagradu na takmičenjima amaterskih pozorišta. Tada sam odmah nekako dobila vetar u leđa. Sa devetnaest sam upisala glumu na Fakultetu dramskih umetnosti, i odmah nakon Akademije dobila veoma tešku ulogu Hasanaginice u Narodnom pozorištu u režiji Jagoša Markovića. Tako nekako je počeo moj profesionalni život.

Iako je scena mesto na kome se osećam najlepše na svetu, dug put sam prošla da bi iz neke intimne nesigurnosti prešla u zonu sigurnosti. Uvek je bila prisutna sumnja u sebe i velika samokritičnost. Odigrala sam više od pedeset uloga u pozorištu, sada se tu već nakupilo dosta iskustva, mnogo je predstava koje igram, i taj glumački trening mislim da je učinio da prevaziđem strahove koje sam prvih godina nosila u sebi. Dugo sam dobijala da igram velike i teške uloge, uglavnom tragične i dramske, a tek poslednjih godina sam prešla pomalo i u komediju, što me beskrajno raduje. Svakako volim zahtevne uloge koje me motivišu da kopam po sebi i da im se posvetim celim svojim bićem.

U kojoj meri je Aleksija iz predstave Uspavanka za Aleksiju Rajčić izmišljen lik? Ko je Aleksija? Kakva je ona? U ime kojih žena ona progovara?

Aleksija je fiktivni lik iz mašte pisca Đorđa Kosića, koji je na Sterijinom pozorju dobio nagradu za originalni dramski tekst, ali je ona delimično i inspirisana knjigom Zatvorenice, napisanom u 19. veku, u kojoj se nalaze ispovesti raznih žena koje su počinile određene zločine. Ona je na neki način mešavina svih tih žena, ali je umetnički uobličena u drami koja je izuzetno poetična i muzička. Napisana je u stihu i odiše jako neobičnim ritmom. Aleksija može biti svako od nas, pa i ja. Ona je žena koja je odlučila da prekine tragičnu sudbinu svojih majki i baba koje su čekale i trpele i ubila je svog muža kuburom koja je visila na zidu njene kuće. Završava u zatvoru, ali zatvor doživljava kao prostor slobode, kao uostalom i sve ostale žene koje su se nalazile oko nje.

Da li je Aleksija heroina, može li biti heroj neko ko je počinio zločin? Odgovor na ovo pitanje, kao i ostatak intervjua pročitajte u julskom izdanju našeg magazina!

Fotografije portreta: Miša Obradović, fotografije iz predstave: Marijana Janković

Razgovarala: Tamara Bogunović