Nijedna se nije odigrala u ovom veku: Ovo su bile najekstravagantnije žurke u istoriji!

Neke od najboljih zabava u istoriji, nažalost, nije zabeležilo oko kamere, pa ako nas zanima kako su se poznati i slavni provodili zlatnih dvadesetih, recimo, to ćemo potražiti između redova u Ficdžeraldovom romanu “Veliki Getsbi” ili u Vajldovom “Dorijanu Greju“. Najbolje zabave kriju se u Prustovoj “Potrazi za izgubljenim vremenom” ili među stihovima Ezre Paunda, ima ih u notama Igora Stravinskog, možda među nitima haljina koje je dizajnirala Koko Šanel ili na Pikasovim platnima. Srećom, o nekim zaista najvećim zabavama ne moramo samo da maštarimo, na njima je bilo fotografa koji su ponešto zabeleželi i novinara koji su napisali pokoji redak o atmosferi, pa ako ne možemo da budemo sigurni kako su u potpunosti izgledale, možemo da ih rekonstruišemo na osnovu isečaka iz biografija njihovih aktera.

Carski bal

Ruskom Caru Nikolaju II, po kome nosi ime čuvena ulica u Beogradu, kao pripadniku porodice Romanov ne može se zameriri raskoš i sjaj na kome je insistirao u svakodnevnom životu, a tek u prigodnim prilikama. On i njegova supruga, Carica Aleksandra Fjodorovna, Nemica poreklom, svake godine organizovali su bal za svoje nobles prijatelje u Zimskoj palati, zvaničnoj rezidenciji carskog para. U analima veselja teško da će neki domaćin uspeti da nadmaši njihov maskenbal iz 1903. godine koji je za temu imao 17. vek. Raskošnu, kitnjastu garderobu iz tog perioda za zvanice je kreirao Sergej Solomko, poznati ruski slikar, ilustrator i dizajner u saradnji sa istoričarima umetnosti. Neki su se obukli kao ruska, nemačka i francuska dvorska elita tog vremena, a mnogi kao musketari noseći pravo oružje. Dijamanti, drago kamenje i nakit neprocenjive vrednosti donesen je direktno iz Kremlja, isključivo da bi ga preko dvesta zvanica nosilo te večeri. Nikolaj je bio obučen kao Car Aleksej I, a njegova supruga kao Carica Marija Miloslavskaja. Centralni deo dešavanja bio je koncert u Ermitažu, na kome je izvedena opera “Boris Godunov” predvođena Fjodorom Šaljapinom, pa baletski spektakl “Bajadera” Ludviga Minkusa, a onda “Labudovo jezero” od Čajkovskog. Nakon toga, gostima je odigran tradicionalni ruski ples i poslužena neverovatna večera. Ona je bila toliko velika da nije mogla da se servira samo u jednoj sobi, već je bila podeljena u tri prostorije: italijanskoj, španskoj i flamanskoj sobi, sa jelima koja odgovaraju svakoj od ove tri kulture. Od pića su služeni likeri, čajevi i vina. Za vreme večere, sudski orkestar svirao je baroknu muziku iza zlatne ograde, a angažovani su i zvanični fotografi. Nakon prvog bala, dan kasnije ponovo je organizovana bogata fešta. Svi su igrali i slavili do jedan ujutru, kad je žiri odlučivao ko ima najbolji kostim. Na slikama je ostala zabeležena zabava kakvu Rusija više nikad nije videla.

Hiljadu i druga noć

Danas pomalo zaboravljen, ali svojevremeno nazivan kraljem, modni kreator Pol Poare mnogo je zadužio savremenu ženu. On je bio prvi po mnogo čemu, ali najpoznatiji po tome da je sa haljina eliminisao dotad nezaobilazne korset i steznik, kao i da je na groblje istorije poslao žičane konstrukcije na krinolinama. Rođeni Parižanin tokom čitave plodne karijere shvatao je šta to znači biti „moderna dama“, pa je pravio komade koji podsećaju na draperije, izmislio je ravne suknje, a mnogi tvrde – i grudnjak. Njegova neiscrpna inspiracija bio je Orijent, te je i najednostavnija odeća koju je pravio odavala utisak raskoši i sjaja, zahvaljujući izduženim geometrijskim siluetama, resama, perju, staklenim perlama, ali i turbanima i haremskim pantalonama. Poare je bio nešto što danas karakteriše total look dizajnere – imao je svoju kozmetičku liniju, prvi u istoriji parfem sa svojim potpisom, dekorisao je prostore, pravio nameštaj, fotografisao modele i predstavljao kolekcije van Pariza. Povrh sveha, Poare je bio bitna društvena figura svog vremena, pa je sa prijateljima organizovao sjajne zabave. Uglavnom ih je pravio u klubu “Oaza” u Parizu, no kad je 1911. lansirao miris “Parfums de Rosine”, nazvan po svojoj ćerki, odlučio je da napravi raskošan maskenbal kod kuće, tačnije u svojoj palati. Inspirisan Persijom, proslavu je nazvao “Hiljadu i druga noć”, a ko od prisutnih 300 zvanica nije imao kostim sa arapskim motivima, mogao je da odabere nešto što je domaćin kreirao specijalno za to veče. Poare je te večeri bio sultan – pozdravljao je goste obučen u krzno od glave do pete, sa dijamantskim turbanom na glavi, poklanjajući svakom po bočicu parfema. Kuća je bila pretvorena u harlem, a njegova žena Deniz zatvorena u zlatnom kavezu, ležala je na divanu čekajući da gospodar dođe ne bi li je oslobodio. Naravno, ona je bila Šeherezada, a njen kostim nastao kao Polova inspiracija na istoimeni komad koji je u to vreme izvodio popularni Ruski balet Sergeja Đagiljeva. Hrana se služila ispod šatora, koji nisu bili ništa manje čudni od egzotičnih ptica sa drečavim perjem i palmi svuda unaokolo. Skoro sve je bilo u zlatnim tonovima, Poareovoj omiljenoj boji.

Zabava za izgubljene generacije

Za pisca F. Skota Ficdžeralda kažu da je stalno nosio beležnicu sa sobom i neprestano zapisivao sve što bi rekli ili uradili ljudi iz njegovog inspirativnog okruženja. Ono mu je to najčešće zameralo, jer uglavnom su svi bili javne figure. No, da to nije radio, njegovi romani ne bi postali hronike takozvane “izgubljene generacije”, među kojima su američki pisci odbegli u Pariz, liberalni i otvoreni Ernest Hemingvej, Ezra Paund, Džon Dos Pasos, T.S. Eliot, Gertuda Štajn i drugi. Bile su to burne dvadesete, jedinstvena u istoriji džez era, “doba čuda, umetnosti, neumerenosti i satire” (F. Skot Ficdžerald). Među poznatim umetnicima, izdvajao se jedan par bogatih i slavnih ljubitelja umetnosti – Sara i Džerald Marfi, koji je i sam bio slikar. Zanimljivo je da su oboje završili na Pikasovim slikama: ona je “Žena koja sedi sa prekrštenim rukama”, a on “Dečak sa lulom”. Iz Amerike u Pariz nisu doneli samo novac, nego i divlju energiju, strast za lepim, ludilo i magiju kojom su očarali evropsku kulturnu elitu. Ti intelektualci su, osim u njihovom živom duhu i izdašnosti, uživali i u zabavama koje su supružnici pravili, uglavnom u svojoj kući “Villa America” u Antibima na Azurnoj obali. Ipak, jedna žurka nije organizovana na rivijeri gde su najčešće provodili vreme, već na brodu na obali Sene. Nakon prvog izvođenja baleta Igora Stravinskog “Svadba”, u Parizu 1923. godine, umesto da prave zabavu na brzinu kojom bi obeležili uspešnu premijeru, par je rešio da malo odgodi proslavu i mudro isplanira njen koncept. Sa dovoljno vremena i novca na raspolaganju, nakon mesec dana na trajektu na obali Sene organozovan je spektakl. Hrana i piće dostavljani su iz čitave Evrope, a kuvari sa pet zvezdica spremali su hranu na licu mesta. Zanimljiviji od hrane bili su gosti: domaćini i Stravinski naravno, ali i impresario Sergej Đagiljev sa celom svitom Ruskog baleta, pa njegova zvezda Bronislav Nižinski, slikar Pablo Pikaso, pomenuti Ficdžerald, pesnik Tristan Cara, romanopisac Rejmond Radiže, američki kompozitor Kol Porter i Žan Kokto. Prvobitna Sarina želja bila je da ukrasi prostor cvećem, no kako je bila nedelja, a cvećare tog dana zatvorene, dosetila se da “oplemeni” ambijent igračkama – lutkama, klovnovima, punjenim životinjama, vozićima i vozilima za vatrogasce. Pikaso se automatski dosetio da dekor zaslužuje da se pretvori u automobilsku nesreću, pa je nabacao ukrase na gomilu i stavio kravu na vatrogasno vozilo. Scena je možda inspirisala nastanak jedne od njegovih skulptura – glave majmuna koja viri iz automobile, igračke njegovog sina. Sve u svemu, žurka je trajala celu noć – umetnica Natalija Gončarova je gostima čitala sudbinu sa dlanova, Kokto je plašio ljude vičući da brod tone, a dirigent Ernest Ansermet je skinuo sa zida ogroman venac kroz koji je pijani Stravinski skočio, nazvavši ovu noć najlepšom noći svog života.

Automotive bal

Evropski pandan američkim aristokratama Sari i Džeraldu, bili su Parižani grof Etjen de Bomont i njegova supruga Edit. On je bio je poznat kao veliki pokrovitelj umetnosti, posebno kompozitora Erika Satija i njegove „Šestorice“, a onda i Đagiljevog Ruskog baleta. Organizovao je umetničke večeri na Monparnasu i prodavao klasična dela kako bi kupovao slike moderne umetnosti. Bomon je organizovao prvi jazz nastup u Parizu i pomogao Žanu Koktou da prikaže na sceni balet sa cirkuskim elementima “Le Bouf sur le toit”. Posle II Svetskog rata je čak osnovao francusko-američku asocijaciju iz koje je finansirao avangardne filmove i nastupe. Koliko je bio inspirativan svojim savremenicima, svedoči činjenica da je 1924. godine poslužio Radižeu kao inspircija za glavni lik romana “Le Bal du Comte d’Orgel”, jer slavni grof će zapravo u istoriji ostati najupamćeniji kao neko ko je organizovao grandiozne balove. Neki od najinspirativnijih su “Bal de Jeux”, “Bal Luj XIV”, “Bal de la mer”, “Bal de tableux celebres”, “Flora i Fauna”, pa jedan iz 1949. godine “Kraljevski bal” na koji je modni kreator Kristijan Dior došao sa maskom lava. Na jednom su gosti došli obučeni po želji, ali su morali da otkriju deo tela koji smatraju najinteresantnijim na sebi, a ostatak da pokriju. Najpoznatiji avangardni umetnici tog doba dekorisali su njegove kuće i vrtove za te prilike, kao i kostime (u tome su prednjačili Pablo Pikaso i Koko Šanel), a za maskenbale su specijalno komponovani muzika i plesovi. Maskarade su pravljenje svakog leta u Etjenovoj i Editinoj kući u Parizu koja se nalazila u ulici Rue Duroc. Bal koji prednjači po ekstarvagantnosti ili je možda sa njega sačuvanio najviše fotografija, jeste „Automotive ball“ iz 1924. godine. Gosti su došli odeveni kao automobili. Muzika je oponašala zvuk motora, a prisutni su s vremena na vreme i sami proizvodili zvuke automobilskih sirena. Zahvaljujući fotografu Manu Reju, na fotografijama sa zabave ostaće zauvek zabeležen izgled nekih od najboljih kostima ikada, pogotovo Sare i Džeralda Marfija.

Black&White bal

Pisac Truman Kapoti bio je poznat po mnogo čemu, ali ne i po skromnosti. Poput svog prethodinika iz istorije književnosti Oskara Vajlda, neprestano je podsećao okruženje kako će jednog dana postati slavan i bogat, te da će priređivati zabave koje njegovi prijatelji nikad neće zaboraviti. Tako nešto se i dogodilo posle objavljivanja romana “Hladnokrvno ubistvo” 1966, kad je doživeo ogroman uspeh. Obogatio se preko noći, ali i dalje željan toga da o njemu svi govore, puna tri meseca planirao je bal, koji je na kraju, zaista i ušao u istoriju. Jednostavno nazvan “Crno beli bal” i inspirisan scenom koja se dešava u Askotu u filmu “Moja draga gospođice”, organizovan je u njujorškom hotelu “Plaza”. Kapoti se potrudio da sa liste zvanica ne izostanu njegovi najbolji prijatelji i slavne ličnosti kojima se divio – političari, glumci, a ponajviše pisci. Prisutnie zvanice, njih 540, poštovale su jasan dres-kod, svi su nosili crna ili bela odela i suprotno od toga, crne ili bele maske. Neki su na glave stavljali jednoroga, drugi mačke, a glumica Kristina Bergen nosila je belog zeca. Prostor je potpuno odudarao od garderobe. Bio je akcentovan crvenim i zlatnim tonovima, šokantno grimiznim stoljnjacima, zlatnim svećnjacima i jarko crvenim bobicama u “smilax” vinima (vinova loza). Zanimljivo je da služena jela nisu bila fensi, već je domaćin vrhunsku ekstravaganciju pokazao služeći neke od svojih omiljenih obroka sa svakodnevnog menija regularne američke porodice – kobasice, kajganu, biskvite, špagete i ćufte, kao i prženu piletinu, a ua desert – čokoladna i voćna peciva. Od pića se najviše popila voda i 450 flaša “Taittinger” šampanjca. Počasni gost bila je Ketrin Grejem, predsednica “Washington Posta”, koja je izjavila kako ju je Kapoti na zabavi upotrebio samo kao rekvizit. To bi mogli da kažu i ostali jer su se na listi gostiju našli samo viđeniji ljudi: Henri Ford Mlađi, Princ Stanislav Radzivil i njegova supruga, sestra Žakline Buvije Kenedi, Norman Majler, Talula Bankhed, Stajnbek, Filip Rot, Irving Berlin, Tenesi Vilijams, Vivijen Li, Frenk Sinatra i njegova tadašnja supruga, glumica Mia Farou i naravno Endi Vorhol. Bilo je zabeleženo tek nekoliko incidenata, od kojih se jedan desio na samom kraju. Naime, kad je slavni Sinatra kretao kući – što je u ono vreme označavalo završetak svake zabave, Kapoti je bukvalno blokirao izlaz ne dozvoljavajući mu da napusti bal, za koji kažu da je bio poslednji veliki momenat u njujorškoj društvenoj istoriji.