Svako putovanje nas menja i izmešta iz okvira onoga što je postojeće i poznato. Sa više od osamdeset posećenih zemalja, kojima se rado vraća, KATARINA BATUTA VIŠEKRUNA kreirala je sopstveni kosmos u kom se nepregledne destinacije i pejzaži prepliću i stvaraju dinamičnu tapiseriju iskustava i doživljaja.
Kada sam, igrom slučaja i okolnosti, prošle godine putovao na Island, znao sam koga da nazovem kako bih dobio savete, kako se pripremiti i šta od destinacije očekivati. Katarina Batuta Višekruna predstavlja za mene modernog pustolova, koja sa suprugom Urošem stvara sopstveni narativ, što je izuzetno retko. Sastavni deo njihove svakodnevnice jeste u stvari beg od nje. Mnogobrojnim putovanjima obogatili su svoj svet, a nama predstavili da je putovanje ne samo pitanje luksuza, nego potrebe koja hrani čula i dušu. Njihove fotografije dokaz su da imaginarno nije stvar mašte, nego pitanje odvažnosti da se iskorači i zaputi u nepoznato.
Kako su vas putovanja promenila i koliko čovek uopšte otkrije o sebi kada se alocira?
Katarina Batuta Višekruna: Putovanja vas bukvalno i simbolično pomere. I iz mesta, i iz glave. Sve ono što si mislio da znaš o sebi nekako stane u drugi plan kad se nađeš u potpuno novom kontekstu. U nekom novom svetu, drugačiji ljudi, iskustva i horizonti upoznaju te sa novim delovima tebe. Kroz posmatranje, upoznavanje i prihvatanje tog sveta počneš da shvataš da postoje i drugačiji načini postojanja, drugačiji ritmovi života. I najlepše je kada ne pokušavamo da pronađemo ono na šta smo navikli (ono poznato od kuće) u tom novom svetu, već kad mu se prepustimo i dopustimo mu da nas makar malo promeni. Tada učimo da budemo otvoreniji, da nam se svest proširi, da lakše prihvatamo razlike. A baš ta različitost, ta autentičnost, ono je što ovaj svet čini stvarno prelepim. I tada nastaje ta magija putovanja – samospoznaja kroz najlepša iskustva, ona koja ne očekuješ, nego im se jednostavno prepustiš. Ja sam najviše rasla tamo gde sam se prepustila i nisam mnogo znala o tom mestu unapred. Tamo gde sam samo dozvolila sebi da budem deo nečeg novog, bez plana, bez kontrole.
Kada se fizički izmestiš, nekako se i lakše oslobodiš svojih unutrašnjih ograničenja. I zato volim ta alociranja, svaki put me podsete da ne mora sve biti onako kako smo naučeni da mora.
– Katarina Batuta Višekruna
Sećate li se šta je bilo vaše prvo putovanje? Koje je bilo poslednje? Koliko ih je bilo između?
Katarina Batuta Višekruna: Nisam sigurna koje je tačno bilo moje prvo putovanje, ali ono koje je zaista pokrenulo ovu moju želju za istraživanjem sveta i nekog drugačijeg života bilo je putovanje u Indoneziju, na Bali, i to davne 2009. godine. Pre nego što je Bali postao popularan i svuda prisutan na Instagramu, mi smo imali priliku da ga doživimo u tom izvornom obliku, da vidimo Bali kakvog više nema. Od tada smo se tamo vraćali iz godine u godinu i praktično živeli tamo četrnaest godina zaredom. Malo je reći da nam je ukrao dušu. Poslednje veće putovanje ove godine bilo je u Meksiko, a ubrzo nakon toga i u Toskanu. To su mesta kojima se stalno vraćamo, po četvrti put već. Neka mesta jednostavno zadrže deo tebe i ti im se, kad god možeš, vratiš.
A kad ti putovanja postanu način života, a ne povremeni beg iz svakodnevice, onda prestaneš da ih brojiš. Ne juriš broj zemalja, već samo ideš tamo gde tvojoj duši prija. Do sada smo obišli više od osamdeset zemalja, a u neke smo se vraćali i po desetak puta (na Bali čak četrnaest). I to je na neki način problem – odeš negde, doživiš to novo, autentično mesto, i onda želiš da mu se vratiš, da ga doživiš opet, da produbiš to iskustvo. I, naravno, to nikad nije samo jedno mesto. Postoji bar desetak lokacija koje bih volela ponovo da vidim, da ih fotografišem iz sadašnje perspektive.
Jer, kako mi rastemo i upoznajemo sebe, menjaju se i naši pogledi, kao i fotografije koje stvaramo – dobijaju novu dimenziju i svoju novu priču.
Na koji način se pripremate za putovanje? Da li se ikada desilo da odlazak na neku destinaciju prepustite spontanosti?
Katarina Batuta Višekruna: Volim da kažem da mi ne putujemo na klasičan način, onako kako to većina ljudi zamišlja, u smislu odmora, relaksacije i uživanja kroz klasične turističke sadržaje. Naša putovanja su potpuno samostalno organizovana i uvek usmerena ka fotografiji i avanturama u koje želimo da se upustimo. Zato nam često treba mesec, dva, a ponekad i više da sve isplaniramo i pripremimo kako bismo postigli ono što smo zamislili. Za nas, putovanje nikad nije odmor. Više liči na akciju, u nekim trenucima čak i na akcioni film.
Dešava se da u okviru istog putovanja planinarimo, pa ronimo, pa jurimo određene vremenske uslove za fotografiju, što znači da moramo imati kompletnu opremu za te akcije i sve to povezano kroz rutu i savršeno uvezanu logistiku. Ponekad želimo da fotografišemo, recimo, migraciju manti (raža), koje se mogu videti samo u tačno određenom periodu godine. Ili želimo da snimimo vulkan koji se vidi samo kada nije kišna sezona, već suva klima i nebo potpuno čisto. U takvim slučajevima nema mesta za spontanost, sve mora da bude precizno tempirano. Ali upravo tu i leži čar tih putovanja. Jer to nisu samo avanture, to su i iskustva, često teška, zahtevna, ali sa ogromnom nagradom. A to je stvaranje. Kroz fotografiju i iz duše.
Naravno, dešavaju se i spontani momenti, najčešće kroz tu iskrenu konekciju sa prirodom. I to baš oni najlepši, koji te podsete zašto sve to radiš. Nedavno, u Toskani, snimala sam jedan drvored koji s jutarnjim svetlom izgleda potpuno nestvarno. Fotografije su već bile prelepe, završili smo sa slikanjem i krenuli nazad ka kolima. Bilo je već kasno i nismo ni bili sami na lokalitetu. I onda, odjednom, na svega petnaestak metara ispred, protrčava deset jelena, pravo kroz taj tunel od drveća. Bila sam u šoku, ni sama nisam bila sigurna da se to zaista desilo dok nisam pogledala fotografije. Taj momenat je ostao zabeležen. To je ta magija života, kad se sve spontano spoji u jedan savršen trenutak. I ti imaš sreću da ga zabeležiš.
Ako idemo spontano na put, to su uglavnom destinacije koje već dobro poznajemo i gde ne moramo ništa da istražujemo. Ili svesno odlučimo da ništa ne radimo – samo da cunjamo, upijamo i blejimo, što ume da prija.
Nezahvalno pitanje, ali koju biste turističku destinaciju izdvojili kao omiljenu? Postoje li određeni razlozi za to?
Katarina Batuta Višekruna: To je definitivno najteže pitanje koje mi ljudi često postavljaju. Jer mnoge zemlje imaju svoju jedinstvenu energiju i autentičnost i nude toliko različitih iskustava da ih je gotovo nemoguće uporediti. I putnički afiniteti nisu isti kod svih nas, pa je to ne tako lako naglasiti. Ali ako bih baš morala da izaberem, Japan bi verovatno bio broj jedan, i odmah iza njega, Meksiko. To su mesta slobodne energije, kulture koja se ne imitira, i duhovnog sklopa koji me duboko inspiriše.
Japan je toliko autentičan i specifičan, posebno kad zaista zagrebeš dublje, dalje od onoga što je na prvu dostupno i vidljivo. Tamo te paralelno oduva nešto za šta ni ne znaš da postoji: futuristički tehnološki momenti, a onda u sledećem dahu – tišina, tradicija, ukorenjena estetika, nestvarna priroda i ljudi koji ti se klanjaju u znak poštovanja. Ono što me najviše izmestilo iz uobičajenog poimanja sveta jeste način na koji se Japanci odnose jedni prema drugima – to duboko ukorenjeno međusobno poštovanje, ali i prema nama, koji smo samo upali na kratko u njihovu realnost. Taj osećaj nisam doživela nigde drugde na svetu.
Isto važi i za njihov odnos prema prirodi – ona nije nešto što se koristi, već nešto što se slavi. Svako godišnje doba ima svoju estetsku i duhovnu vrednost, i sve je u balansu. Način na koji žive s njom, u svakom godišnjem dobu, dive joj se, prate je, kreiraju s njom – sve to je za mene bilo čisto nadahnuće. Japan je za mene bio i ostao neka druga planeta. Nadam se da će takav i ostati, jer ceo svet bi mogao mnogo da nauči upravo od njih, o tome kako se živi u harmoniji i međusobnom poštovanju. Japan je najbolji primer šta jedno putovanje može da uradi čoveku iznutra. Meni je najteže bilo da se vratim u svoju realnost, posle Japana. Bila sam tamo već četiri puta, i sigurno ću opet.
Putujući širom sveta, kako vidite kulturološke razlike i diverzitete među ljudima?
Katarina Batuta Višekruna: To je najlepši aspekt ovog našeg sveta i putovanja. Upravo te razlike: kulturološke, religijske, prirodne. Sve je prelepo baš zbog toga što nije isto. Zato mislim da je globalizacija jedna od najgorih stvari koja nam se dešava, jer briše tu dragocenu različitost. A upravo su te razlike ono što život čini jedinstvenim. Tradicije, ljudi koji nisu isti ni po izgledu, ni po duhu… To je bogatstvo sveta. Neki nam se dopadnu, neki možda ne, ali svi nas oni nečemu nauče – najčešće o nama samima. Upoznajemo kroz njih ono što možda nikada ne bismo imali priliku da doživimo. I to širi našu dušu, menja svest, menja pogled na postojanje.
Ponekad se stvarno osećam kao da putujem kroz paralelne realnosti. Jer, zaista, postoje svetovi koji ni po čemu ne liče jedni na druge. I baš to je, za mene, pravo blago života. Kao u prirodi – sve je različito, a opet sve savršeno funkcioniše zajedno, u nekoj neverovatnoj simbiozi. Samo što ljudi, čini mi se, još uvek nisu naučili da žive u toj harmoniji, bez potrebe da nameću, prisvajaju ili menjaju ono što nije njihovo.
Kako se fotografija razvijala paralelno sa putovanjima?
Katarina Batuta Višekruna: Mislim da se fotografija kod mene razvijala paralelno sa ličnim duhovnim i mentalnim putovanjem, koje se intenzivno dešavalo tokom svih tih godina, kroz iskustva i proživljene trenutke. Posebno kroz putovanja poslednjih dvadeset godina. Danas, verujem da stvaram najviše iz osećaja, tog unutrašnjeg impulsa koji je u meni stalno prisutan i koji sam naučila da slušam. A oko mi je s vremenom postalo jako vešto u hvatanju upravo tog trenutka, tog nečeg što želim da prenesem.
Naravno, tehnologija je tu veliki saveznik – omogućava nam da kreiramo na načine koji ranije nisu bili mogući. Kadrovi snimljeni dronom, opremom koja može da isprati ritam avanture, sve to otvara nove dimenzije izraza. S druge strane, postoji i taj izazov koji dolazi sa društvenim mrežama – one danas često diktiraju trendove koje mnogi prate, kopiraju i pokušavaju da uklope u taj vizuelni sistem. I tu se autentičnost lako izgubi. Ljudi počnu da stvaraju iz potrebe da budu u toku, a ne iz onoga što stvarno osećaju.
Ja imam sreću (i godine, haha) da sam fotografijom počela da se bavim davno. Prošla sam kroz različite faze, istraživala različite žanrove i prilike, i s vremenom pronašla svoj izraz, svoj način da gledam i prenosim svet. Ali ono što najviše volim kod fotografije je što je beskonačna. Uvek postoji nešto novo što možeš da osetiš i stvoriš, i uvek možeš da promeniš svoj vizuelni izraz, ako se to uklapa s onim što ti duša trenutno govori. I baš zato, i posle svih ovih godina, i dalje me uzbuđuje isto kao na početku.
Kada ste počeli da ronite i koliko su putovanja osmelila vaš osećaj za avanturu? Da li je bilo iskustava koje biste izdvojili kao posebna? A neka kao potencijalno opasna?
Katarina Batuta Višekruna: Ronjenjem se bavim već dugo – mislim pre svega na ono s bocama – što mi je dugo bilo jedna od omiljenih aktivnosti. Ali freedivingom (ronjenje na dah) sam počela ozbiljno da se bavim krajem 2019. godine, kada sam iz želje za određenim podvodnim kadrovima shvatila koliko je zapravo naše telo moćno. Koliko može, samo sa jednim udahom, da ostane pod vodom mirno, fokusirano, prisutno. I tu se za mene otvorila jedna potpuno nova dimenzija – podvodni izraz kroz fotografiju.
Zaljubila sam se u način na koji se svetlo ponaša u vodi, kako se prelama, kako stvara potpuno drugačiju atmosferu. Ceo taj svet je specifičan, fluidan, tih, gotovo meditativan. I ono najlepše – susreti sa morskim bićima. Ta iskustva su za mene neka od najposebnijih i najlepših interakcija u životu. Od ronjenja sa dvadeset pet manta raža, pa do susreta s whale sharkom, igranja pod vodom sa razigranim sea lionima ili trenutaka provedenih među jatima ajkula nad koralnim grebenima. Svaki put je to čista magija. Za mene, podvodni svet je najlepši i najčudesniji od svih svetova koje imamo na ovoj planeti. I kroz svoje fotografije pokušavam upravo to i da prenesem – tu tišinu, snagu, svetlost, i beskrajno poštovanje prema tom svetu.
Naravno, svako podvodno iskustvo nosi određenu dozu rizika, ali za nas je to uvek svesno prihvaćen rizik. Nikada ne idemo nespremni. Sve što radimo, prethodno smo dobro uvežbali, već imamo iskustvo i sarađujemo isključivo sa ozbiljnim profesionalcima koji godinama rade u tim uslovima. Za nas je to spoj poverenja, znanja, intuicije i velike ljubavi prema vodi.
Na koji način lokacija ili destinacija definiše sadržaj koji ćete kreirati na društvenim mrežama i kako ga uklapate sa komercijalnim aspektima? Kako ste kreirali taj balans?
Katarina Batuta Višekruna: Kod nas je zapravo obrnuto – mi biramo destinaciju prema tome šta želimo da fotografišemo i kako želimo da ispričamo priču kroz fotografiju, video i sadržaj koji stvaramo. Tako nastaje naš rad. A komercijalni projekti se onda uklapaju uz taj način života jer, u suštini, prihvatamo samo ono što se prirodno uklapa uz nas i ono što želimo da predstavimo kroz prizmu života koji zaista živimo.
Kako ste napravili ravnotežu između života i svakodnevice u Srbiji sa čestim putovanjima?
Katarina Batuta Višekruna: Iskreno, tu ravnotežu još nismo potpuno pronašli. Negde između regularnih poslova za klijente, naših putovanja – koja često prerastu u poslovne projekte – i tog klasičnog, normalnog života kod kuće.
Što više putujemo, to više gubimo konekciju sa svakodnevicom. I ponekad se zaista osećamo kao da ne pripadamo nigde, jer smo stalno negde.
-Katarina Batuta Višekruna
Ali u suštini, mi smo jedno drugom to poznato mesto. I tako zajedno cunjamo kroz život. Naš osećaj doma najčešće pronađemo u prirodi, negde u tišini, gde su misli mirne, a duša slobodna i potpuno povezana sa sobom i svetom.
Razgovarao: MARKO MRKAJA | Fotografije: HIISHII
