David Jovanović, diplomirani reditelj sa Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu i producent najnagrađivanijeg srpskog filma 2023. godine Ovuda će proći put Nine Ognjanović, svetskoj publici se prvi put predstavio kao reditelj upravo ovim delikatnim, emotivno nabijenim ostvarenjem.
Sunce nikad više premijerno je prikazan u takmičarskom programu za debitantske filmove Međunarodnog filmskog festivala u Talinu, dok je domaću premijeru imao na Festivalu autorskog filma. Radnja prati Vida, oca suočenog s rudnikom koji preti da mu proguta dom, dok jedino utočište i tračak nade pronalazi u bajkovitoj, maštovitoj perspektivi svog sina Duleta. Uloge u filmu tumače Dušan Jović, Rastko Račić, Nataša Marković, Radovan Miljanić, Joakim Tasić i Svetozar Cvetković u ulozi Boga.
U razgovoru za Harper’s BAZAAR Srbija, David otkriva kako je iz sopstvenih sećanja izvukao emocije koje nose ovaj film, kako je gradio njegov smireni, melanholični vizuelni identitet i zašto veruje da najintimnije, lokalno ukorenjene priče mogu da odjeknu globalno, sve do Oskara.
Film „Sunce nikad više” na nežan način spaja surovost rudarskog života i poetičnost dečje mašte. Kako ste pronašli ravnotežu između te dve stvarnosti?
David Jovanović: Pravio sam film iz sebe kao deteta. Leta i zime provodio sam u rudničkom selu u Bosni, nesvestan posledica rudnika. Za mene je to bilo nešto uzbudljivo, veliko, grandiozno, spektakularno. Izazivalo je osećaj zebnje, usplahirenosti, možda i anksioznosti, ali svakako uzbuđenja. To osećanje mi se vratilo kada sam kročio u Krivelj. Strašno je, ali i uzbudljivo, vredno divljenja i gađenja.
Ideja o ocu koji pokušava da sačuva nadu dok mu rudnik doslovno guta dom deluje univerzalno, iako je duboko ukorenjena u našu stvarnost. Šta vas je privuklo toj temi?
David Jovanović: Pesma Balada o Holisu Braunu Davida Lyncha, po tekstu Boba Dylana. Junak pesme je otac koji, u doba Velike depresije, negde u Dakoti, živi u svetu u kom pacovi jedu brašno, u kom je voda crna, trava suva, vazduh zagađen, deca plaču, a kojoti vrište i plaše ljude noću.
David Jovanović: Prvobitno sam hteo da pravim nadrealni film bez utemeljenja u stvarnosti. Đorđe (moj kum i koscenarista filma) i ja otišli smo u Bosnu da snimamo kratki dokumentarni film o rudničkom selu. Tu smo shvatili da je sve to strašno i te kako utemeljeno u stvarnosti i da je zapravo mnogo strašnije nego u našoj mašti. Tada smo odlučili da priču smestimo u taj rudnički kontekst.
U filmu se oseća prisustvo detinjstva, sećanja i melanholije. Koliko je priča inspirisana vašim ličnim iskustvima iz rudarskog kraja?
David Jovanović: Jako, upravo to osećanje sam i želeo da prenesem. Tako i doživljavam svoj karakter, melanholično. Oduvek je bilo tako. Najveći deo priče, pak, inspirisan je periodom koji smo provodili u rudničkim mestima dok smo pravili film. Na kraju špice i piše da su događaji i likovi izmišljeni, ali inspirisani stvarnim pričama i ljudima, od kojih je većina učestvovala u stvaranju ovog filma. Na tome im veliko hvala.
U jednoj izjavi ste rekli da je život u rudarskim mestima teško razumeti. Šta ste vi lično naučili o tom životu dok ste snimali film?
David Jovanović: Da je surov. Taj život je konstantna borba za preživljavanje, borba za sve ono što se nama podrazumeva – čist vazduh, čista pijaća voda, kuće koje su bezbedne od potresa i eksplozija, hrana koja nije kontaminirana, a na kraju i pravo na ostanak.
Carape i cipele privatno vlasništvo
Vizuelno, „Sunce nikad više” odiše smirenom lepotom, iako govori o propadanju, svaki kadar deluje pažljivo komponovan. Kako ste gradili vizuelni identitet filma?
David Jovanović: Inspirisali smo se fotografijama Jozefa Sudeka, Kudelke, nekim filmovima Tarkovskog, Paula Thomasa Andersona, slikama Kaspara Davida Friedricha… Ključ je, ipak, bio u lokaciji – gde god da smo stavili kameru, rudnik nas je progutao, i to smo želeli. Da bude sveprisutan, da stalno vreba. Ne treba puno objašnjavanja kada dete pogleda kroz prozor svoje sobe i vidi samo i isključivo rudnik.
Upravo zato što sam ga pravio iz sebe kao deteta, iz te dečačke fascinacije grandioznošću rudnika, film odiše smirenom lepotom. A i ono što smo videli u tim selima – koliko god da je sve strašno – ljudi se trude da svoje kuće i dvorišta učine lepim, bilo to foto-tapetom Alpa, oslikavanjem sunca na prozorima ili crtežima po konstrukciji plastenika.
U središtu priče je odnos oca i sina. Šta vam je bilo najvažnije da kroz taj odnos pokažete – o ljubavi, hrabrosti, možda nasledstvu?
David Jovanović: Samo ljubav.
Koliko muzika utiče na vaš stvaralački proces, da li vas vodi u raspoloženje filma ili čak utiče na način na koji režirate pojedine scene?
David Jovanović: Apsolutno utiče na svaki aspekt mog života. Muzika je stalno prisutna, pravim plejliste, otkrivam nove žanrove, izvođače… Zloupotrebljavam je na sve moguće načine. Ona me stavlja u raspoloženje da pišem, da spavam, da se hajpujem.
Obožavam da puštam muziku na setu da bih ljude stavio u pravo raspoloženje, što izuzetno nervira Ninu, koja je često pomoćnica režije na mojim projektima (rediteljka filma Ovuda će proći put). Ali to joj je i posao – da uvodi red i tamo gde ga možda ne bi trebalo biti. Dok ovo pišem slušam: Warabe – Ali Farka Touré, Toumani Diabaté.
Premijera u Talinu i kandidatura za „Oskara” otvorile su filmu vrata svetske scene. Kako vam izgleda taj trenutak kada lokalna, intimna priča počne da živi globalno?
David Jovanović: Uzbudljivo je. Ja sam svoj zadatak nacionalnog predstavnika ozbiljno shvatio – moram da verujem i da svako veče legnem u krevet sa mišlju: dobijamo Oskara! To isto morate i vi da radite da bi se to zaista i desilo. Naravno, poželjno je i da donirate novac za našu Indiegogo kampanju pod nazivom Sun Never Again. Neće samo ta mala lokalna priča otići u svet – ovo je prilika da ceo svet vidi gde smo, kako smo i šta nam se dešava.
Koliko vam je važno da film, ne samo emotivno, dotakne publiku, već i da je suoči s društvenim pitanjima koja često ostaju nevidljiva?
David Jovanović: Priznajem da ne razmišljam o tome, ali mi je izuzetno drago što se to dešava i što publika reaguje na film, uvek i svuda. Ljute se, plaču, raspravljaju i pitaju unedogled.
Kada razmišljate o sledećem projektu, osećate li da vas ponovo privlače tiha, intimna mesta ili želite da zakoračite u potpuno drugačiji svet?
David Jovanović: U jednoj ideji želim da zađem u dubine svoje podsvesti i pišem film o ljubavi čoveka i vanzemaljca – queer, road trip, SF film, biće dosta intiman. S druge strane, pišem i triler crnu komediju o trgovcima oraha na seoskim pijacama, takođe intimno, ali i vrlo nasilno.
Glavni i odgovorni urednik: Petar Janošević
Tim:
Fotografije: Emilija Stanišić
Stajling: Marko Mrkaja
Razgovarala: Vanja Ratković
