Minđuše vlasništvo stiliste
Rumenu Bužarovsku lokalna publika poznaje pre svega kao autorku britkih priča iz zbirki Osmica, Moj muž i Nikuda ne idem, a ove godine je njen roman Toni u kratkom roku stekao brojne čitaoce i pokrenuo burne rasprave o muškosti na Balkanu. Osim kao spisateljica, Bužarovska radi i kao profesorka američke književnosti, prevoditeljka i esejistkinja, a budući da je njeno bavljenje tekstom analitičko i razigrano, bez obzira na formu, ovi književni svetovi poslužili su i kao osnov za pozorišne predstave i filmove širom regiona. Razgovarale smo upravo o posmatranju i raslojavanju stvarnosti, o žanrovima, prevodima i panelima, o poziciji istočnoevropskih autorki, feminizmu i katarzičnosti humora. Sve to, nadam se, protiv romantizacije i mitologizacije književnog rada.
Srećemo se u jesen, dok trčite između festivala i gostovanja, a život književnika deluje prilično glamurozno sa strane. Kako u stvari izgledaju ta stalna putovanja i neprekidni (verujem slični) okrugli stolovi?
Rumena Bužarovska: Gostovanja i promocije su jako važni za svakog autora, zbog povezivanja i direktnog kontakta sa publikom. S druge strane, mi zaista romantizujemo putovanja, a činjenica je da moraš biti zdrav da bi ih telo izdržalo. I naravno da taj mit o umetniku koji na turneji priča samo o svom radu nije sasvim istinit, ali retko ćeš podeliti da ti je hotelska soba hladna, ili da – kao ja – sanjaš stalno kako brojiš kofere (smeh). To je posao koji bi trebalo da bude dobro plaćen, jer je nomadski život prilično naporan.
Da li imate osećaj da se od vas očekuje da se uvek predstavite na isti način, u tom zapadnoevropskom kontekstu?
Rumena Bužarovska: Žene spisateljice, i to posebno žene sa Balkana, kao, uostalom, i svi drugi autori koji su na neki način marginalizovani, ne pripadaju kapitalističkom diskursu i moraju imati neki identitet da bi se prodali. To za neke od nas bude rat, za druge feminizam, i to s pravom nervira čitaoce, jer liberalizam koristi ta grupisanja da bi zaradio od marginalizovanih. Mi jesmo angažovani, ali zaista je mučno to što ne možeš da izađeš iz nametnutog okvira predstavljanja i što znaš da se uglavnom zbog toga i dobija novac za taj nastup. Obično je to istočnoevropski ili balkanski panel, pa svi pričamo o istim iskustvima, a čak i kada nas pomešaju sa drugim piscima, uglavnom već znam šta će biti tema. Na primer, moderator me je jednom pitao da li mogu da objasnim uspeh moje knjige, kako to da je prevedena na petnaest jezika. Odgovorila sam da je to zato što sam dobra autorka. Pitaju me ponekad na tim festivalima zašto živim u Skoplju, kao da bih ja sigurno bila u Berlinu ili Parizu da imam priliku. A da, dobila sam jednom pitanje i da li me doživljavaju u Makedoniji kao ljutu ženu, zamisli.
Vi u stvari više ne možete samo da napišete knjigu, morate nekako tržišno da je označite?
Rumena Bužarovska: Mislim da mi nikad nismo ni mogle jednostavno da napišemo knjigu. To mogu beli ljudi sa Zapada, mi odavde nemamo privilegiju da budemo samo umetnici. U vezi sa gostovanjima u drugim zemljama, rekla bih da i prevodioci određuju kulturni diskurs, poput nekih ambasadora skrajnutih kultura, jer oni prate književnu produkciju i čak sami predlažu autore/ke. Prevodici srećom imaju bolji status nego ranije, jer oni su ključni za autora. Mi iz malih jezika nemamo ni tu privilegiju da imamo više prevodilaca, i predivno mi je da neko toliko voli to što radi da se fokusirao na manji jezik. Na nekim mestima moje knjige su jako uspešne, na drugim nimalo, i ne mogu da shvatim je li to zbog marketinga izdavačkih kuća, prevoda ili uređivanja, jer to je sve jedan uigran sistem, ali istina je da se knjiga naprosto neće čitati ako, pre svega, prevod nije dobar.
Pomislila sam da sigurno nije jednostavno preneti neke lokalizme iz vaših priča, bilo da su kontekstualni ili jezički. Ima mnogo detalja koji izazivaju gađenje koliko i smeh.
Rumena Bužarovska: Hvala vam, trudim se da se igram s tim preterivanjem i humorom, mislim da kroz tu prizmu može mnogo toga da se kaže. Lično, volim telesne reakcije na napisano, pa pokušavam i da ih proizvedem. Možda se i krijem iza fikcije na neki način, iza imaginacije, ali ne znam da li bih ikad pisala nešto privatno na način na koji to pesnici rade.
Ali pisali ste esejistiku, a tu takođe nema sakrivanja. U knjizi Nakon Boga, Amerika piše baš Rumena, ne neki književni junak. Šta vas uzbuđuje u tom “non-fiction” pisanju (u nedostatku preciznijeg prevoda)?
Rumena Bužarovska: Na engleskom nekada kažemo i personal essay, da, ili non-fiction, kod nas možda dokumentaristička proza, ali meni je uzbudljiv taj žanr jer je to lično i političko u jednom. Zanima me društvo, i kroz svoje pisanje, simbolično ili književnim postupcima, to predočavam, ali u esejistici moraš da budeš još odgovorniji jer se radi o istini, vezano za to ko se pojavljuje u tekstu, koliko i za to ko govori. U svakom žanru, u stvari, moraš da razmišljaš o tome koliko će to tvoje ja biti prisutno. Na mene su uticale žene koje pišu eseje uglavnom na engleskom jeziku, ali naravno tu je Dubravka Ugrešić. Njen stil je tako nepretenciozan, direktan, čak bezobrazan. Mislim da čitaoci isto uživaju u tom žanru i da u njemu ima prostora za stilsko izražavanje.
Sandale vlasništvo stiliste
Ljudi najčešće eskapistički prilaze fikciji, a vaši karakteri su možda preterano životni. Baka mi je jednom rekla da su joj žene iz vaših priča previše poznate, zbog čega je pomalo nerviraju. Iskreno, ja mislim da upravo u tome leži politički karakter vašeg pisanja.
Rumena Bužarovska: Da, baš tako. I zato sam za glavnog junaka romana odabrala tog i takvog muškarca. Oni su dugo pisali o ženama iz ženske perspektive, i to ne naročito dobro, pa zašto sada to ne bismo mi radile? A mi i te kako umemo da pišemo o muškarcima, jer ih posmatramo, stalno smo na oprezu i znamo kako razmišljaju, bavimo se njima i njihovim motivacijama.
Nedavno ste, u razgovoru sa divnim devojkama sa feminističke platforme “Meduza”, rekli da se osećate kao da se publika prema vašem romanu odnosi kao da je “prvo, pa muško”, vaš prvi roman, pa još o muškarcu.
Rumena Bužarovska: S tim sam se namerno malo igrala. Ali da, kao da su sve moje kratke priče bile neka ženska deca i sad je to tek prava stvar. Zapravo sam tokom rada shvatila da imam nekoliko priča sa sličnim protagonistima i onda sam razumela da je to roman. Svaka priča sama bira svoj oblik, i Toni je prirodno nastao u formi romana.
Minđuše i prsten vlasništvo stiliste
Kada smo kod oblika, kako pristupate pisanju, najtelesnije gledano?
Rumena Bužarovska: Volim da pišem, meni je pisanje zadovoljstvo. Naravno da je to unutrašnji i emotivni proces, ali to je tako i u drugim umetnostima. Sve zapisujem i organizovana sam. Najviše me inspiriše rok, a pisanju pristupam ozbiljno, u suprotnom preterano razmišljam, pitam se da li mogu… Ali naravno da mogu, to je moj posao. Nije to jedini način, ali meni je važna efikasnost, i zato nacrt traje duže nego samo pisanje. Moram sve da postavim jasno, ne bih mogla da improvizujem, ako napišem previše pa posle kratim, to mi je kao kada posoliš supu pa se posle nekako vadiš. Radije bih da imam recept. Treba da demistifikujemo taj težak rad pisca jer, u mom slučaju, nije mi teško da pišem, ja to tražim od života i mnogo mi je drago da imam privilegiju da budem spisateljica. To je, ipak, i veliko političko pitanje: zašto nas toliko ima u ovakvom poslu, a nema nas u nekim drugim, odlučujućim ulogama.
Za kraj, a upravo o ulogama, da li biste rekli da je književnost vaš posao ili ipak profesura?
Rumena Bužarovska: Fakultet je moj osnovni posao. Provodim mnogo vremena sa tim mladim ljudima i toliko puno učim od njih. Osećajna sam u komunikaciji i radu s njima, zanima me kako razmišljaju, oni duboko utiču na mene. Osim toga, taj fakultet mi omogućuje egzistenciju, to je važno reći. Da bi stvarao, zaista ti je potreban neki okvir, sigurnost, sto, vreme i laptop, treba ti tišina i samoća. Ponoviću, iako je to davno rekla Virginia Woolf, treba ti ta sopstvena soba – to se nije promenilo.
Glavni i odgovorni urednik: Petar Janošević
Tim:
Razgovarala: Maša Seničić
Fotografije: Nevena Lučić
Stajling: Marko Mrkaja
Frizura: Nela Adžemović za „SCHWARZKOPF PROFESSIONAL” Srbija
Šminka: Jovana Marković
