Paul Richard Landauer je stvaralac u usponu koji ostvaja srca zahtevne publike širom regiona. Iza ove kreativne sile krije se jedinstvena priča, u kojoj se susreću strast i posvećenost, hrabrost i kreativnost. U razgovoru za Harper’s BAZAAR Srbija sa Paulom istražujemo inspiraciju koja se krije iza njegovih dela, zašto je kancelariju zamenio umetnčkim ateljeom, kako se nosi sa izazovima i šta ga pokreće da kroji nove granice kreativnosti. Takođe, otkrivamo neke tajne iza njegovog procesa rada i saznajemo kako uspeva da održi autentičnost i originalnost u svojim delima.
Gospodine Pol, kako i zašto ste doneli odluku da postanete umetnik? Da li je to bilo vaše bekstvo iz korporativnog okruženja?
Nije to bila odluka za begom već za istraživanjem. Od trenutka kada sam posvetio svoj život umetnosti, nisam se osvrtao i samo sam nastavio da istražujem jedan sasvim nov i uzbudljiv svet. U prirodi umetnosti je da rizikujete sve i da prigrlite beskrajno puno izranjajućih pitanja. To je uzbudljiv, ali i težak proces koji zahteva potpunu posvećenost i poverenje. Morate biti spremni da prihvatite šta god da se otkrije kada počnete da iskopavate samu srž svoje duše. Zar ne bi bila šteta ostaviti sve te ideje i senzacije neistražene ispod debelih slojeva straha i taštine?
Odrasli ste u Beču, živite u Beogradu? Šta vas je navelo?
Ljubav me je dovela u Beograd. To je magično mesto za mene, gde sam se oženio, postao otac dva puta i na kraju postao umetnik. Beč je zaista lep, ali više kao muzej – tamo ništa ne biste trebali dirati ili menjati. Beograd je suprotno, kao nedovršena simfonija. On vas poziva da nastavite da pišete melodiju, da stvarate, menjate, ponovo definišete, istražujete, pomerate granice. Da, u svemu postoji više haosa nego u mom rodnom gradu, ali to takođe omogućava brži i intuitivniji tok učenja, doživljavanja i istraživanja.
Kako vidite lokalnu umetničku scenu?
U tranziciji je, raste, uzbudljivo je. U prošlosti je postojala odlična i inovativna umetnička scena, ali devedesete su ostavile neku vrstu praznine, što sada poziva na stvaranje novih pristupa. To je kao prazno platno i ima puno pametnih i gladnih igrača koji s velikim entuzijazmom oblikuju savremenu umetničku scenu Srbije. Ima mnogo sjajnih novih umetnika, galerista, kustosa i izvanrednih kolekcionara i uživam u razmeni mišljenja o budućnosti umetnosti u Srbiji s njima. To se dešava ne samo u Beogradu. Na primer, imao sam odlično iskustvo sa svojom samostalnom izložbom u Narodnom muzeju u Smederevskoj Palanci, a umetnička scena Novog Sada eksplodira jednako kao i beogradska. Osećam se blagosloveno što sam deo ovih uzbudljivih vremena.
Opišite nam tehniku koju koristite (deluje prilično ritualno)? Da li uvek koristite velike formate?
Nije zaista ritual, ali je proces fizički i duhovan. Veliki formati mi pomažu da prevaziđem impuls kontrole kroz fizički izazov. Odustajanje od dominacije i kontrole je teško, ali neophodno. Potreba za kontrolom često proizilazi iz straha od neuspeha, ali kada se bavite umetnošću, morate biti spremni na mnogo neuspeha. To je jedini način da se dostigne autentičnost i da stvorite nešto što raste izvan svoje vizualne pojave. Moj izbor je da dosta stvaram sa prirodnom zemljom što doprinosi procesu. Gotovo svako delo započinjem tako što se povežem sa ovim divnim materijalom koji pronalazim na najlepšim mestima na obali Jadranskog mora. Zemlja se razlikuje od profesionalnih slikarskih boja, nije tvorena da se nanosi na platno. Ona pruža otpor, ima svoj karakter i unosi svoju sopstvenu energiju u proces. To otvara dijalog, koji mi pomaže da odustanem od kontrole i omogućava mi da slušam sva svoja čula.
Koristite li neki drugi medij osim platna?
Kako sam celog života radio sa različitim medijima kao što su fotografija, film i muzika, prirodno sam radoznao da opet sa njima uvežem i eksperimentišem u budućnosti. Trenutno, na primer, razmatram o saradnji sa ljudima iz sveta savremenog plesa. Ali, korak po korak. Nedavna tragedija u jednoj od beogradskih škola podstakla je snažne misli o krhkosti koncepta doma i svega što je s tim povezano, kao što su emocionalna uteha, sigurna zona, autoritet, roditeljstvo. Snažno sam osetio potrebu da na to odgovorim. I tako sam napravio svoju prvu instalaciju. Zove se Dom i ima za cilj da pokaže krhkost koncepta doma i neposrednu opasnost od zloupotrebe. Kao što bi trebalo da bude najsigurnije mesto na svetu, lako može postati suprotno kada ljudi kojima treba da verujete zanemare svoju snažnu odgovornost. Dom bi trebalo da pruža toplotu i ne bi smeo da se pretvori u koplje na kojem duša gori. Dom odražava tu krhkost. Instalacija podseća na šator, mesto za skrivanje, ali nema pokrivač i ostavlja vas izloženim. Unutrašnja podloga je od uglja, koji ima potencijal da pruži toplotu, ali i da vas opeče. Mentalni sklop ovog dela zahtevao je napuštanje dvodimenzionalnosti platna, i bio je uzbudljiv proces da se ova priča stavi u odnos sa prostorom. Sigurno ću to ponoviti.
Šta mislite o veštačkoj inteligenciji u umetnosti? Po vašem mišljenju, koje su prednosti ako ih ima?
Umetnost nikada nije vođena tehnikom već idejama, ali tehničke mogućnosti mogu da inspirišu. Sada imamo veštačku inteligenciju i to je nov alat, ništa više. Ovih dana postoji neka vrsta euforije zbog toga i ljudi se igraju sa mogućnostima, ali mislim da će uskoro prvi umetnici iskočiti i koristiti je kao nemilosrdno ogledalo ljudske vrste. Već neko vreme naše društvo klizi u naviku bežanja od stvarnosti. Ljudi žive u pretencioznom svetu snova lažnih reprezentacija. Filteri lepote u aplikacijama za društvene mreže, na primer, na bolestan način podstiču to. Veštačka inteligencija će gurnuti ovaj razvoj još dalje. To je za naše društvo opasno, što je ujedno i savršena inspiracija za umetnike. Verovatno neću biti jedan od njih, jer ja dobijam intenzitet kroz tehničku jednostavnost i redukciju. Ne bi mi smetalo da imam samo kamenje i zemlju kao alate za stvaranje, sa druge strane fizičko i senzualno iskustvo ključni su deo mog rada. Možda je to moj odgovor na veštačku inteligenciju. Ne tražim više tehničkih mogućnosti za lažiranje, već pokušavam da pronađem mentalnu i fizičku istinu sa što jednostavnijom tehnikom, pretvarajući ideju u senzualna iskustva.
Šta vas zaista inspiriše?
Inspiracija je stalni, nesvesni proces. Ja sam poput sunđera koji neprestano upija utiske – i dobre i loše. To znači da sam konstantno izložen. To ne mogu da zaustavim ili konrolišem i iznenađuje me što se neki utisci i nakon mnogo godina pojave u mom umu i pokrenu kreativne odluke. Na primer, moje oduševljenje kombinacijom crvenih, narandžastih i roze tonova potiče od hrabrog izbora boja Yves Saint Laurenta, koji sam prvi put video pre više od trideset godina – to je inspiracija koja i danas utiče na mene.
Na čemu trenutno radite i da li planirate izložbu u Beogradu?
Trenutno radim na projektu „Blank Canvas” (Prazno platno). Moja opsesija prevazilaženjem kontrole refleksa svesnog uma inspirisala me je da idem korak dalje. Pozvao sam ljude da oslikaju prve slojeve mojih budućih dela. To je krajnji korak u odustajanju od kontrole, sa ciljem da se uključim u dijalog sa kreativnošću i energijom drugih ljudi. Moja nada je da ću prevazići granice svog uma. Čak i kada radim sam, više volim da radim na platnima sa istorijom. To znači da eksperimentišem sa platnom i može se desiti da na kraju prebojim sve. Tada lepota počinje, jer platno je tada puno istorije i počinje da mi „govori” – kao neka vrsta dijaloga sa samim sobom. Fascinira me kako iz jedne stvari može proisteći druga. Na prvom događaju „Blank Canvas Project”, ljudi su ostavili svoje tragove na sedam platna i trenutno sam u procesu angažovanja sa onim što su mi ti divni ljudi ostavili. To može rezultirati čak i plesom na njima. Nova teritorija, novo iskustvo. U jesen će biti izložba na kojoj ću predstaviti rezultate ovog izazova. Pratite moj Instagram profil i budite prvi koji će saznati kada i gde će se to desiti.
Razgovarala: Milena Kitić
Fotografije: Aleksandar Bubalo i Paul Richard Landauer
