Živimo u doba selebriti kulture

U postmodernizmu se gubi razlika između visoke i popularne kulture. Selebritiji su deo popularne kulture, ali mi često njihovu kulturu vidimo kao stvarnost i mislimo da su poznati ujedno i eksperti u svom polju

Bila je žurka u stanu kod Čupe kada sam pre nekoliko godina na gornjem nivou tog, za partije čuvenog stambenog prostora na Zelenjaku, dogovarao intervju sa genijalnom Simonidom Rajčević koja je sedela sa genijalnom Milenom M. Ili možda tada nisam ništa dogovorio, već sam u sebi samo planirao taj razgovor. Ne znam ni o čemu smo tada pričali nas troje, bila je glasna muzika koja nije dozvolila dugotrajne misli i smislene razgovore.

A (glasna) muzika ide uz Simonidu, od ranih studentskih dana kada je bila „član“ čuvenog kluba Akademija, a ide i uz ovaj intervju jer smo se doticali pop kulture koja je bitna za stvaralaštvo ove velike umetnice. Oficijelno, biografski, Simonida Rajčević je jedna od najznačajnijih srpskih umetnica, profesorka na Fakultetu Likovnih Umetnosti u Beogradu i autorka na desetine i desetine više nego bitnih izložbi duž raznih tački Griniča.

Vašu izložbu „Strelice“ od pre neku godinu predstavili su i kao „prikaz višemedijskog sadržaja koji koegzistira između narativa iz popularne kulture i svakodnevnog života.“ Kako danas gledate i na popularnu kulturu a kako na svakodnevni život?

Mislim da se mi sada nalazimo u selebriti kulturi, koja je zapravo nasledila pop kulturu i  definicija njena glasi na primer ovako: to je simbolički poslovni odnos iz koga izvođači ili oni koji je predstavljaju crpe bogatstvo, slavu i  društvenu moć u zamenu za to što publici prodaju osećaj intimnosti sa njima.

Fenomen selebritija (poznatih ličnosti) možemo da smatramo kulturom zato što su oni grupa ljudi koji imaju svoj poseban način života. Oni se na određeni način odvajaju od mase, oni se ističu i skoro je nemoguće ući u njihovu grupu. Oni moraju da imaju posebne označitelje (karijeru, uspeh, novac) da bi pripadali ovoj kulturnoj grupi. Ovo možemo, što je za nas zanimljivo, da pripišemo u velikoj meri ideologiji postmodernizma. I da sad ne idemo dalje, svakodnevni život izgleda jadno u susretu sa ovom kulturom, preostaje nešto malo „visoke“ kulture koja nam je dohvatljiva, ali svakako je onemogućena da utiče na život, na bilo koji način. Privatna „ja“ pokušava na sve načine da se ne bavi lokalnom politikom, jer je to za mene koja sam tu od 90tih izgubilo svaku ideju o slobodnom mišljenju i činjenju, takođe uzrujava me, a ne smem da se uzrujavam, količina rasizma, mizoginije, nasilja i naročito socijalne nepravde koji bukvalno određuju stvaran svet oko mene. Ono što me i dalje zanima i čime se bavim su čovek i njegova društvena pozicija, što je kao što znamo političko, kao i sve drugo.

FAKE PAIN (akril i ulje na platnu 203 x 160cm) 2020;

Na jednoj vašoj izložbi, u jednom vašem radu, se i Isus poklanja rok zvezdama. Ima li takve moći današnja pop kultura?

Današnja selebriti kultura apropriše bez da razume različite postulate i ideje iz pop kulture, one imaju neke sličnosti i jasno je kako je do tih promena kulture došlo, kroz potrebe medija koji su glavna globalna pokretačka mašina za sve o čemu možemo da pomislimo. Ye ( Kanye West) pokušava da nam predstavi novog i crnog Isusa kroz preuspešne projekte kao sto je Yeezus koji kombinuju autorsku muziku tekst produkciju, mega proizvodnju proizvoda  bez kojih svet ne može da se zamisli (Yeezy patike) i gomilu medijskih sadržaja koje Kanye vec 10tak godina proizvodi, što uključuje skandale, ekstremno korišćenje društvenih mreža povezivanje,  muzičke industrije, mode i marketinga. I tako Kanye od samo proklamovanog mesije, kroz vreme postaje podržavalac Trampa, osniva svoju malu sektu koja nedeljom peva gospel pesme širom Amerike , nakon stresa porodičnog, seli se u rodni grad Čikago i beži od metropola, a zatim posle ove imitacije kulta i kultnog vođe, odaje počast preminuloj majci kroz projekte Donda i Donda 2 koje prate ekstremni skandali u kojima on javno objavljuje svoju mentalnu bolest, razvod od žene, antisemitizam i pri tom uništava svoje teško stečene ugovore sa velikom industrijom mode kroz skandale sa Gapom, adidasom i Balensiagaom. Na scenu stupa Cancel kultura koja junaka potpuno degradira i izoluje ne davši mu da obznani svoju stranu. Ali ne zadugo, jer biznis mora da se odvija, hiljade i hiljade ljudi živi od toga i pričamo o stigmi mentalnog zdravlja. Mesija razočaran i umoran od sopstvene histerije koja je zapravo medijska mašina br 1. na svetu, ide dalje u potrazi za razumevanjem i samoveličanjem, odbačen od svih šeta ulicama Rima bos sa novom suprugom, i ponovo je glavna vest dana.

Ono sto zapravo hoću da kažem je da su mediji kralj i bog u ovom trenutku i bez njih ni jedan javni biznis ne bi mogao da se održava.

Ovakve pojave kao sto je West su apsolutni vesnici ličnih mašinerija moći prema mom mišljenju stvorene u umovima koji se medijima bave; možda i ponajviše samog Kanyea koji je esencija medija i  njima se posvećuje na dnevnom nivou barem 18 sati. To je posao koji nema početak i kraj , koji ne uzima u obzir moral, tabue, emocije; sramotu ili grižu savesti ili čak fiziološke potrebe. To je savremena ambicija, to je savremeni identitet, to je savremena ekspertiza savremenosti.

I ponovo postmodernizam – u  postmodernizmu kultura i društvo postaju jedno, zatim u postmodernizmu mi pridajemo značaja mnogo više slici nego sadržaju. I na kraju u postmodernizmu se gubi razlika između visoke i popularne kulture. Selebritiji su deo popularne kulture, ali mi često njihovu kulturu vidimo kao stvarnost i mislimo da su poznati ujedno i eksperti u svom polju.

Ono o čemu ne pričamo javno i svakodnvno je allmighty kokain koji postaje mesto spajanja ali i opsesije selebriti kulture, srednjeg sloja i radničke klase. I kao što je kulturom mladih, a i starih 60-80 vladao heroin nakon kraće pauze sa tehno i elektronskom muzikom koja je donela extazi i designer drugs, kokain na velika vrata ulazi, ne ubija u prevelikoj meri, ali zato uništava i poslednje nervne ćelije onih koji jos uvek razmišljaju o stvarima, a  sve ostale pretvaraju u agresivne zombije koji su ubeđeni da su brilijantni i posebni.

ARROWS 04 (akril i kombinovana tehnika na bambus papiru) 230 x 125cm, 2020

Kad smo kod pop kulture tu je i cancel kultura, pa politička korektnost , pre nekoliko dana zabranjena je pesma grupe Queen Fat Botommed girls“, imali smo toliko toga od da Rolingstonsi samocenzurišu „Brown sugar“,  za turneju, preko „Damba“ i da ne nabrajam. Kako se vama sve to čini i taj novi fenomen pa možemo reći i cenzure?

To  je svakako uveliko uništilo film i scenario, uništilo je humor i bilo kakva sloboda koja se u umetnostima podrazumevala je nestala. Formule po kojima se piše i snima su sve manje otvorene za stvarnost, i u procentima predstavljaju sadržaje o kojima sme ili mora da se govori. S druge strane femicid, rasizam, korupcija, zlostavljanje, mržnja, mobing i veličanje novca i moći rastu, samo ih ne gledamo na filmu niti ih vidimo javno igde. Kao da istorija ide u nazad i od renesanse 80tih godina 40 godina kasnije stižu ropstvo i inkvizicija ponovo, to se vrlo jako oseća. Imamo rigorozna pravila i obaveze koje ne važe za bogate i moćne, policija ubija ljude tamne kože, cela planeta to gleda kao što je gledala i uživo ubistva  Gadafija i Sadama Huseina. Kenselovana su ljudska prava ali se industrije trude da nam o njima govori kao da su najvažnija.

U doba vašeg studiranja bili ste članica Studentske uprave kluba Akademija. Šta je podrazumevalo biti članicom uprave kluba Akademija? I da li ste bili ponosni što ste eto i „funkcijski“ vezani za kultni klub?

Pa divno pitanje, haha nisam bila ponosna izglasali su me na nekom velikom studentskom sastanku dok sam bila u toaletu. Prihvatila sam jer je to tad za nas bio ozbiljan studentski posao, nije čak bilo ni ukusno odbiti jer je svako imao neke radne obaveze oko kluba, ko je živeo u gradu naročito je bilo očekivano da bude angažovaniji od ljudi koji su puno ili daleko putovali, da može brzo da dođe na poziv i nekog zameni .

Studenti su vodili taj klub u potpunosti sami gde su čak i obezbeđenje bili naši studenti vajari. Tada je počelo vreme hiper inflacije, protesti,ratovi su počinjali, osećala se velika tenzija. Počeli su da nam provaljuju u magacin pun pića jednom nedeljno i iznesu skoro sve, tadašnji domar naš student, koga smo svi voleli je počeo svake nedelje da lomi po dve wc šolje jer je imao neku kombinaciju za polovne, jednom nedeljno je neko iz DJ kabine krao pojačalo i cd plejer, morali smo da pazimo da čovek koji radi na kartama te nedelje ima zalepljeno ispred sebe koje su novčanice nestale iz upotrebe iste te nedelje.

Napolju je postajalo sve opasnije, vajari su počeli da se povlače sa mesta obezbeđenja, unajmili smo prvi put neke ljude koji nisu naši studenti. Ubrzo su počeli da nas ucenjuju, tražili su uobičajenu isplatu nedeljom mnogo ranije nego ostali da bi smanjili inflaciju svog novca, a zatim da traže ogromno povećanje novca da bi nas čuvali.

MI smo bili svesni da se sve napolju menja munjevitom brzinom i da to polako počinje da biva komplikovano i opasno imati studentski klub u Knez Mihailovoj, ušle su nove droge, počeo je tehno, ljudi su već bili jako uzrujani i nije im bilo dobro. Dekan nas je pozvao i rekao da je vreme da fakultet izda privatniku klub, jer ne izgleda više da je klima bezbedna za studentariju koja okolo juri lopove i osmišljava nove nove i nove načine zarađivanja (to je meni i ostalima bio glavni posao, tako smo na moj nagovor i prvi put u istoriji zaposlili programskog urednika – profesionalca Dragana Ambrozića, koji je pomogao da se klub ne zatvori tad zbog bankrota, napravivši dobar program) za klub koji je do tad dobro stajao ali od tog momenta bio na udaru svega velikim delom zbog pozicije, a blizina kluba Zvezda nije pomogla.

BOOK DARK STAR (tvrdi povez, dimenzije 31,5 x 23,5 cm, 138 stranica) 2016

Kako vi vidite taj klub i odrastanje u devedeseim godinama? Da li je mrak „rupe“ pomogao da se lakše prebrodi onaj mrak dnevni koji se valjao tih godina?

Bila sam srećna kad se završilo, iskreno. Trunku ne osećam romantiku ili nostalgiju prema sopstvenoj prošlosti, više od pola izložbi sam otvorila tokom nekih vanrednih stanja, kordoni policije uvek tu negde, uvek je samo sirotinja bila na ulicama, studenti, obični naivni ljudi uvek u borbi za slobodu i ljudska prava. Kao što znamo ništa od toga samo gorki ukusi, svugde i svima na svetu. Ovde na primer ne postoji prostor za zaostavštinu, ovde svako želi samo da ovo sadašnje (život) što brze prođe i poklopi prethodnu prošlost. Nama je sadašnjost toliko nepodnošljiva da postajemo gorko ironični kad pomislimo na teme prošlosti i budućnosti.

Vaša prva izložba u SKCu je 1995 inspirisana Alienom, zašto?

Jako je na mene tada sa 20 god uticao taj Fincherov Alien 3 koji je bio sve što Alien 2 nije bio. Fascinirala me je ta ideja Stranca i neustrašive major Ripley, žene koja u Aliens, spasava mačku i devojčicu, pucajući na sve što može, ali me je minimalisticka atmosfera zatvora i ovog pozorišnog pristupa filmu jako inspirisala. Dok alien stoički zadržava svoju ulogu ultimativnog neprijatelja čovečanstva, zaboravljeni i nenaoružani zatvorenici na doživotnoj robiji zbog užasnih stvari koje su uradili, pristaju da se povinuju majoru Riply, stvore organizovanu odbranu od stranca.

Zaboravljeni od ostatka čovečantva prognani da čekaju smrt u zatvoru u svemiru, postaju jedini štit za zemljane. Nesebično dajući živote jedan za drugoga umesto monstruma postaju nevidljivi heroji galaksije i umiru srećni zbog iskupljenja i dobre stvari koju su uradili zbog drugog kad je najteže.

Na kraju Sigurni radi isto i baca se u ogromnu peć svemirskog broda (alien mrzi vatru) nakon sto je saznala da u njoj kao beba raste mali alien.  Tokom pada beba alien izlazi iz njenih grudi ali ga ona majčinski povlači unazad ka sebi osiguravši da zajedno izgore. Ova priča je bas višeslojna, ima feministički ugao, majčinski, zatvorenički i ono što je najvažnije je da se  žena heroj i anti heroji robijaši udružuju u istom cilju.

PRINT (štampa na svili, 50 x 70 cm) 2015/16

Kako je delovalao kada ste iz tog Beograda pod sankcijama došli 1998. na postdiplomske studije u Berlin? Izložba posvećena tom periodu i tom gradu sadrži kranove i gradnju grada, a kod nas se sve urušava?

Bila sam uzbuđena, živela sam u Berlinu u neko baš dobro vreme, svašta sam doživela u pravom trenutku. Na žalost to mi je napravilo osećaj da to mogu da ponesem sa sobom, odbila sam prijateljsku pomoć da ostanem tada u Berlinu, činilo mi se da je svet malo i moj, nisam se razlikovala kulturološki i obrazovno od ljudi koji su mi tamo bili kolege ili drugari i da imam razloga i prava da se vratim kući zbog porodice za koju sam bila neobično vezana i mog društva moje kuće i ateljea. Mislila sam da će ovde biti bolje. Bila sam mnogo naivna u tom pogledu, ali bih se opet vratila zbog roditelja, bili su stariji i pomisao da će im bez mene nesto faliti, da će se razboljevati ili šta god mi je bila nepodnošljiva. Tu baš nemam nikakve dileme.

Profesorka ste na Fakultetu likovnih umetnosti, često se govori o sve većim razlikama između svih nas generacija sedamdesetih, šezdesetih… i generacija koje dolaze. Kakve su generacije koje dolaze na vaš fakultet ali uopšte?

Novije generacije su jako različite, prođu po dve tri tihe ugažene i nesnađene, mladi ljudi imaju mnogo više problema nego što možete i da zamislite, dođu onda odjednom generacije koje poznaju umetnost, znaju sve filmove Pedra Almodovara, razumeju različite reference, vredni su racionalni i sposobni, poprilično osvešćeni o svetu i zemlji u kojoj žive i pokušavaju da se bave umetnošću ali da stvore i egzistenciju. Mislim da se od njih baš nimalo ne razlikujemo osim što mi znamo da im kažemo šta sve grozno treba na putu da izbegnu, a oni pokušavaju zahvalno da nam stave do znanja da će sve biti u redu.

THE CHAIN instalacija, (poliester, skela, stirodur, poliuretanska boja + animacija), Galerija 12hub Beograd, 2014

Da li vi osećate napor da se treba iz semestra u semestar prilagoditi mladosti kao što se ta ista mladost treba prilagoditi instituciji?

To iziskuje određeni napor sa obe strane, ali kao i sve drugo. Volim da radim taj posao, radoznala sam, interesuje me i dalje šta svako pojedinačno može da napravi u instituciji i kako da mu pomognem. Trenutno je ovde za umetničke fakultete jako bitna i podrška, jer nije lako u tako malom procentu ljudi koji se iole interesuju za umetnost, da studenti sami lagano pronađu svoje mesto koje zaslužuju. Mi to nekako razmenjujemo kao trener, pomoćni trener i ekipa, mnogo radimo individualno i ja se trudim da ih osnažim iskustvom, a da im opet ne predstavim previše crnu sliku kad sam i sama ovde nezadovoljna. Često držim i po koji motivacioni govor. Jasno nam je gde smo, šta sve u inostranstvu postoji, gledamo ko treba negde da ide što pre, a ko to ne može i želi da nešto pravi ovde. Meni je super kad se klasa baš dobro druži, savetujem im to zato što će ih to zaštititi od sopstvene sujete ili očajanja, taj osećaj da su svi zajedno u nečemu i da se raduju tuđem uspehu kao svom jer će i to doći, a onda će se neko drugi radovati zbog njih. Dobro se slažemo i verujem da bi vam bilo ugodno da sednete sa tim ljudima, prijatni su, lepo vaspitani, veoma humani, solidarni i zanima ih ovaj svet i umetnost; pitaju se o raznim stvarima.

Šta ste pomislili na nekoliko sekundi od kada ste saznali da je preminula vaša omiljena muzičarka Sined O Connor, a šta ste razmišljali malo kasnije tog dana o njoj?

Još od rane mladosti jako sam volela i poštovala Sinead O Connor, jako mi je tada bio važan njen prvi album The Lion and a Cobra, ona je tad imala 21 i malu bebu, ja sam imala 13,14 i značilo mi je da se neko takav pojavio u našem životu. Šinaed  možda nije moja najomiljenija muzičarka ali je svakako u prvih 10.

Prvo sam pomislila da sam znala jer je trpela godinama teske psihičke poteškoće i često i javno govorila o samoubistvu. Samoubistvo sina je samo podgrejalo njene samoubilačke ideje i dalo im smisao. Takođe sam pomislila da je baš ona žrtva ove i ovakve zapadne civilizacije i šou biznisa u kojoj je mukotrpno uz svu slavu pokušavala da nađe svoje mesto. I nije ga našla na žalost, mislim da je jedan od ključnih razloga za to što je zlostavljana kao devojčica, da je kao mlada Irkinja i majka  morala da prihvati Englesku i mislim da su njeni akti i/ili ispadi uvek pripisivani tome sto je žensko i niko iza nje ne stoji. Sinead nikada nije zapravo bila prihvaćena ni od koga, kako romantično tako i poslovno i društveno. Uvek je bila lepa ćelava luda devojka što peva Princovu pesmu, a još nam dira Princa da je manijak. Sinead je mnogo dala muzici, velika je tom smislu, ali je dala mogućnost i da se otvoreno priča o problemima bez straha. Percepcija njene borbe protiv katoličke crkve i njenog psihičkog poremećaja nemaju veze sa Yeovom borbom sa Balensiagom recimo i još jedan milion i njegovim psihičkim poremećajem. Sinead je „impulsivna ludača“ koja ne poštuje ništa, Ye je vizionar koji ima pravo na svoj težak poremećaj ličnosti.

Nije lako oprostiti se od Sinead, ona je prava keltska ratnica, talentovana, hrabra neustrašiva i prelepa, tiha i nežna, glasna i strastvena i božanski muzikalna.

TRUTH FOR THE TRUTH 5 (crtež 100 x 70 cm), 2004

A kako je izgledao taj sekund, minut, dan kada je na vašu izložbu došla Peti Smit? Da li ste imali bar najavu? Ili su čula morala da rade u uzbuđenju bez „pomoći“

Nisam znala, kovali su moji prijatelji to iznenađenje zajedno sa njom koja je baš htela da učestvuje u tome. To je baš bio šok, mnogo sam bila iznenađena, a onda su mi bile onako noge kao špagete. Još je ta izložba dosta imala i veze sa njom i Robertom Mejpltorpom. Svi smo se posramili da ne misli da hoćemo da je davimo; pa je ona uzela stvar u svoje ruke prišla je meni i rekla sad ćemo da se slikamo,  otpevala mi je na uvo pesmu za rođendan i nestala u mraku na Dorćolu. Da nije bilo mog tate Uglješe ne bismo imali ni jednu fotografiju svega toga, ja sam bila baš mnogo smušena.

Razgovarao: Branko Rosić

Fotografije: Bojanja Janjić, ljubaznošću umetnice

Najnovije