Kreativci za kreativce iskreno: Lidija Delić

Kreativnost obuhvata više od sposobnosti otkrivanja i predstavljanja originalnih ideja, ona je oduvek podrazumevala i hrabrost da se njome bavite, a posebnu dozu hrabrosti iziskivala ukoliko odlučite da čin kreativnosti pretvorite u svoju profesiju.

Čin kreativnosti može biti veličanstven i inspirativan, poput stvaranja prelepe slike ili dizajniranja inovativne kampanje. Međutim, ideja ne mora biti striktno umetnička ili ona koja menja svet da bi se smatrala kreativnom. Život od nas zahteva svakodnevna dela genijalnosti i nova rešenja. Naime, svako od nas poseduje određenu količinu kreativnosti, iako toga možda nije svestan.

Međutim, ono što kreativce po volji izbora, izdavaja od ostalih, jeste prepoznavanje ove veštine kao dominantne u sklopu ličnosti, te potreba i želja da se njome bave.

Takođe, kretivnost je retko smatrana važnom stavkom koju neko može da poseduje, lepom da, ali nikako ne neophodnom.

Zato je izbor da kreativnost bude svakodnevni deo vašeg života i stvaralaštva, poseban čin hrabrosti, koji su mnogi izabrali uprkos želji svoje okoline, a kao jedini način da ostanu dosledni i iskreni prema sebi. Razlog zbog koga su načinili najbolji mogući izbor i zbog koga su naposletku i uspeli.

U našem serijalu, brojni kreativci sa domaće scene tu su da sa vama podele suštinu svog kreativnog puta i inspirišu vas da od njega ne odustanete, jer bez novih, lepih i originalnih ideja koje kreativni umovi donose, ovaj svet bi bio jednodimenzionalno i prilično otužno mesto.

Baš kao što je Pablo Picasso rekao kada je pokušao da definiše umetnost, isti princip mogao bi da se primeni na kreativnost bilo kog oblika: “Svrha kreativnosti je da spere prašinu svakodnevice sa naših duša”, zaključak sa kojim bi se svi gosti ove rubrike svakako složili.

Diplomirala je slikarstvo na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu 2010., a pet godina kasnije završava doktorske studije na višemedijskoj umetnosti. Aktivna je članica i organizatorka beogradskog umetničkog prostora poznatog pod nazivom U10. Svoje radove izlagala ja na brojnim domaćim i svetskim izložbama, a trenutno kao asistentkinja radi na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu. Srbiju je 2017. godine predstavljala na Međunarodnom bijenalu mladih umetnika Evrope i Mediterana, a Crnu Goru će ove godine predstavljati na 59. Bijenalu u Veneciji. Njeno ime je Lidija Delić, ona nam je omugućila da sliku osetimo i doživimo poput nedorečene poezije, iako je to na prvi pogled možda samo jedan krevet pored prozora ili ruka koja vam nudi zalogaj hrane. Samo na prvi pogled.

1. Od ideje do realizacije (koliko rada i kakvog), šta smatraš da ti je najviše pomoglo?

Pomogli su mi istrajnost i organizovanost. Smatram da je kontinuirani rad jako važan za napredovanje. U mom slučaju to nije samo rad u ateljeu, već i istraživanje filma, književnosti, posete izložbama, razgovori, jer umetnost ne nastaje u vakuumu. U ateljeu najviše vremena provodim dok pripremam izložbu, a to onda znači po nekoliko sati dnevno vrlo fokusiranog rada.

2. Najbolji savet koji si dobila i zašto smatraš da je baš on uticao na tebe? Da li se sećaš momenata kada si ga primenila u praksi - možeš li nam otkriti više o tome? 

Za vreme trajanja doktorske izložbe, 2015. godine, u razgovoru sa mojoj prvom profesorkom slikarstva i umetnicom Marijom Dragojlović. Rekla mi je da za umetnika svaka naredna izložba mora da bude bolja od prethodne. Tada sam usvojila taj savet kao neku vrstu radnog načela. Svaku svoju izložbu koristim kao metod autorefleksije prethodnog rada, dostignutih ideja, sadržaja i motiva. Takođe, to pomaže u održavanju kontinuiteta, jer ako hoćeš da se baviš slikarstvom moraš zapravo stalno da misliš i govoriš kroz slikarstvo.

3. Šta radiš kada želiš da odustaneš?

To se nikada nije desilo. Imam jaku volju i smatram da je bavljenje umetnošću posao kao i svaki drugi pa ga tako i tretiram. Samo mi je žao što nemam više vremena koje je posvećeno isključivo radu u ateljeu, na samim slikama i tehnici. Umetničko samopouzdanje se stiče kontinuitetom, odnosno usmerenim radom i izlaganjima, a usputnih teškoća će uvek biti. Na primer, ja sada malo bolje izlazim na kraj u radu sa bojama, a to uvek bilo nešto sa čime sam se borila.

4. Knjiga, sajt, tool koji ti je najviše pomogao i kako?

Zaista je važno da čovek bude stalno prisutan i aktivan i da prati različite sadržaje u sklopu ličnog interesovanja. Pojedine faze u mom radu su, na jedan način, bile snažno usmerene uticajem određenih pisaca i romana, Roberta Bolanja, J.G.Balarda, Kloda Levi Strosa. Njihova dela su mi bila značajna i zbog toga što su me navela da drugačije razmišljam o odnosu reči i slike, odnosno jezičkim i likovnim sistemima. Tu su naravno i filmovi, žanrovski različiti, ali sa naglašenom atmosferom, na primer Safe Tod Hejnsa ili Stalker Andreja Takovskog. Takođe, umetnički sajtovi koje često posećujem su Artforum, Art Viewer, i redovno pretražujem sadržaj aktuelnih galerija, a lokalno pratim sve, U10, Seecult i druge.

5. Umetnik/umetnica koji su te najviše inspirisali u karijeri i zašto baš oni?

Na moje slikarsko mišljenje i umetničku praksu, pored navedenih knjiga i filmova, najviše utiču iskustva i impresije sa putovanja, posete različitim izložbama i muzejskim postavkama, kao i svakodnevni prirodni prizori, fenomeni i procesi. Može se reći određena otvorenost za i prema svetu i okolini u kojoj živim. Inspirativni umetnici su brojni, bilo istorijski ili savremenici: Maks Ernst, Piter Doig, Francisko Goja, Tacita Dean, Fiona Tan, Vija Celmins, Lynette Yiadom Boakye i puno, zaista puno, mladih autora. Izdvajam ova imena zbog njihovih umetničkih ideja, tehničkih rešenja, potom istrajnosti i zato što su njihovi radovi životni, postavljaju pitanja, dok u njima često ima i nečeg teškog, vanvremenskog, ali u slikarskom izrazu uvek posebnog.

6. Koliko je teško, zašto je teško i zašto je vredno odricanja?

Potrebna je velika energija i entuzijazam da se uloži u umetnički rad. Kontinuitet i istrajnost su neophodni da bi se izguralo sa nečim započetim, kao i u svakom drugom životnom poduhvatu i pozivu. U umetničkoj praksi uvek postoji element improvizacije, kreativnog i nepredvidivog, ali iako to čini da taj rad izgleda često prirodan, spontan i lak, on to nikako nije. Takođe pitanje uspeha je relativno, jer materijalni uspeh ne mora da prati i umetnička vrednost. Ja težim ka tome da imam neku vrstu plana i određenog fokusa na razvoj, ali sve češće uviđam kako je to takođe prividna situacija. Učim da ne mogu uvek da se zadržavam na pokušaju da nešto završim, jer je to često gubljenje vremena. Bolje je dozvoliti da se nešto jednostavno pusti i to onda pomogne da se promeni smer. Treba prihvatiti i slučajnosti.

Tekst: Maja Bunčić

Naslovna ilustracija: Marija Pecić

Foto: Ivan Zupanc

 

Pročitajte još

Pročitaj još