Harper’s BAZAAR predstavlja novu ediciju #slušajpažljivo – selekciju albuma koji ovog meseca zaslužuju vašu punu pažnju. Bilo da ste u potrazi za soundtrackom za gradske šetnje, introspektivne večeri ili yimske žurke, ovo su izdanja koja ne smeju da prođu ispod vašeg muzičkog radara.
TAYLOR SWIFT
The Life of a Showgirl
(Republic, Universal Music)
I ovaj album Taylor Swift uzdrmao je svet. Fascinantno je do koje mere uspeva godinama da zadrži pažnju javnosti. Čini mi se da je taj intenzitet rastao, naročito nakon nimalo lagane promene izdavačke kuće 2017. Zanemarimo za trenutak famu oko Taylor Swift. Ako je prošlogodišnji album The Tortured Poets Department bio glomazan i preambiciozan, onda aktuelno izdanje The Life of a Showgirl, u tom smislu, predstavlja radikalan rez. Taylor je u nešto više od četrdeset jednog minuta rekla sasvim dovoljno o životu superzvezde, kroz lična iskustva uz malo preterivanja.
Pesme za album The Life of a Showgirl nastajale su u hodu, tokom turneje The Eras, i to se na razne načine prelama kroz tekstove pesama. Naravno, najviše pažnje posvetila je emotivnoj vezi sa ragbistom Travisom Kelceom, dok u ostatku komentariše onlajn buling, kulturu otkazivanja, neiskrene i nedefinisane odnose.
Format albuma The Life of a Showgirl je više organski i sveden, a raskoš produkcije ogleda se u sviračkom okruženju. Matrice i elektronika ovde nisu u prvom planu. Taylor je objavila odličan, autorski i izvođački, zreo pop album, što je njegov najjači adut. Uz besprekornu produkciju i artikulaciju čine ga jednim od najatraktivnijih pop izdanja u 2025. godini.
SAY SHE SHE
Cut & Rewind
(drink sum wtr)
„Samim tim što smo to što jesmo, to je politički stav”, u nedavnom intervjuu za Guardian izjavile su članice trija Say She She. Piya Malik, Sabrina Mileo Cunningham i Nya Gazelle Brown su komšinice i prijateljice iz Bruklina. Povezuje ih ljubav prema fanku, soulu i disko zvuku s kraja sedamdesetih. Nilea Rodgersa i njegov bend Chic navode kao glavne uzore, pa otuda i igra reči u nazivu i izgovoru imena benda. Say She She stidljivo su se pojavile 2020. godine. Album Prisim je instant prihvaćen od strane američkih koledž radio-stanica, a narednim (Silver) potvrđuju stečeni status.
Ono što muzička kritika kod Say She She zove discodelic sound možda bih pre imenovao discofunkodelic. Cut & Rewind se pojavio na talasu povratka analognom, kada su gramofonske ploče ponovo najprodavaniji nosač zvuka, a kasete i vokmeni ponovo u modi. Na aktuelnom izdanju, Say She She koriste jednostavnu muzičku formu koju pokreću masne bas deonice, melodični gitarski rifovi i razigrana ritam sekcija. Raskošno troglasje prosto mami na podijum za igru. Devojke su album posvetile borbi za prava žena i njihov bolji tretman u društvu. To su oslikale pričama o toksičnim vezama i nepravdama, ispovedajući se ispod šljašteće disko kugle.
LILY ALLEN
West End Girl
(BMG)
Ovo nije prvi put da se Lily Allen razračunava sa svojim momcima preko svojih pesama. Nakon što je početkom godine obelodanjeno da se Allenova i glumac David Harbour razvode, umetnica se fokusirala na koncept budućeg albuma i bilo je jasno šta će njegova tema biti. West End Girl je album u kom je Lily prilično rasterećena, njen kul narativ ovde je dobio specifičnu težinu. Iskreno i bez previše drame Lily nam priča svoju priču o izigranom poverenju, manipulacijama, gaslajtingu, prevari i distanci. Čin razotkrivanja prevare, kao i razgovora sa muževljevom ljubavnicom, nisu senzacionalistički.
Lily zbog toga ne očekuje aplauz — albumom West End Girl sa nama je podelila deo duboke intime, a za to je potrebna hrabrost. U muzičkom smislu, Allen se fokusirala na elektroniku sa elementima UK garage zvuka, denshola, indi popa i folka, dakle onim što je svojevremeno njen drugi studijski album It’s Not Me, It’s You (2009) učinilo najuspešnijim u karijeri.
TAME IMPALA
Deadbeat
(Columbia, Sony Music, Menart)
Multitalentovanog muzičara Tame Impale najbolje je posmatrati kao prelaznu fazu. On je hrabar eksperiment u maniru odomaćene fraze izlaska iz zone komfora. Kako sam veliki ljubitelj i poštovalac dosadašnjeg rada pomenutog autora, ne mogu da se otrgnem utisku da izdanje Deadbeat nikako nije vrhunac onoga što Impala može, ume i zna. Zašto je ovo album kojim dominiraju skice i pesme u radnoj fazi, najbolje zna Tame. U diskografskom smislu, ovim izdanjem je napustio indi okvire i potpisao za veliku izdavačku kuću. To nikako nije smelo da ga obeshrabri, a tako se ispostavilo. Dubokog sam uverenja da je Impalina umetnost veća od bilo kog izdavača.
Na kraju, dosadašnji petnaestogodišnji učinak govori u prilog strpljivom dokazivanju koje ga dovodi u žižu interesovanja mejnstrim publike, ali i drugih umetnika (na primer Dua Lipe). Deadbeat je morao biti krešendo onoga na čemu je Impala godinama gradio svoj muzički imidž. Ovde se on prepoznaje manje-više u tragovima — fokus je na promeni zvuka i tehnici komponovanja. Nije album Deadbeat potpuni promašaj, samo ga doživljavam kao bespotrebni egzibicionizam i dokazivanje nekoj drugoj publici, u pogrešnom trenutku i na pogrešan način.
ARTEMAS
LOVECORE
(Artemas, 10K Projects, Atlantic, Warner Music, Mascom)
Artemas Diamandis je globalno postao poznat zahvaljujući viralnom uspehu singla I Like the Way You Kiss Me (2024). Ovaj engleski umetnik dolazi sa mračne strane sveta savremene elektronske muzike. Njegove pesme govore o neostvarenim požudama, seksualnim fantazijama, emotivnim frustracijama i strastvenim igrama. Kada je nežan ili emotivno rastrojen, podseća na Georgea Michaela ili Soft Cell; kada je rastrzan i neshvaćen, zvuči kao The Weeknd; a kada je besan i frustriran, u njemu se budi Trent Reznor (Nine Inch Nails).
Dakle, Lovecore donosi dovoljno pesama sa potencijalom za đuskanje, kao i onih koje će vam tokom sumornih zimskih dana dodatno pomračiti um. Ovo izdanje će svakako proći ispod radara, ali imam osećaj da se ovaj umetnik svakim narednim oglašavanjem približava probijanju granice koja ga deli od opipljivijeg uspeha u stvarnom svetu. Obratite pažnju na Artemasa u 2026. godini.
Foto: Profimedia,Promo
Tekst: Uroš Milovanović
