Iako joj didžejing i kustoški angažman gotovo jednako dobro idu kao i slikarstvo, njena ljubav prema klasičnim umetničkim alatima poput četkice, ulja i platna je ipak, za korak, u prednosti. Beogradskoj sceni dobro je poznata pod pseudonimom Stellarcompanion, ali i kao jedna od karika umetničkog prostora U10.
Ovog vrelog letnjeg meseca dolazi nam sa izložbom koja nosi naziv Noćni uspon i predstavljena je u beogradskoj galeriji Non Canonico. Serijom radova istražuje pitanja identiteta, odnosa čoveka i prirode – kompleksne teme koja se bavi interakcijom, zavisnošću i uticajem ljudi na prirodni svet i obrnuto, otvarajući dubok unutrašnji dijalog između nje same i posmatrača.
Ova mlada talentovana umetnica pružila nam je uvid u svoj stvaralački proces, inspiraciju i filozofiju koja stoji iza poslednje postavke. Otkrićemo kako su joj lična iskustva, putovanja i različiti kulturološki uticaji oblikovali put.
Nedavno ste, u beogradskoj galeriji Non Canonico predstavili seriju radova pod nazivom Noćni uspon. Kao noseći motiv izožbe pojavljuje se Fagradalsfjall vulkan. Koja je simbolika i šta je to što posmatraču želite da prenesete?
Zapravo se na ovoj izložbi on ne pojavljuje, vidimo ga izdaleka, približavamo mu se, osećamo ga, greje nas, ali ga nigde eksplicitno ne vidimo. Pre dve godine sam boravila na umetničkoj rezidenciji u Rejkjaviku, a neposredno pre mog odlaska je eruptirao Fagradalsfjall. Bila sam pozvana da učestvujem na grupnoj izložbi u napuštenom hotelu Beograd u okviru događaja Art Weekned Belgrade, koji je te godine kustosirala berlinska kustoskinja An Paenhisen. Prvi impuls kada sam ušla u jednu od soba je bio da želim da je oslikam. Razmišljala sam o svim putnicima koji su kroz te sobe prolazili i o memoriji koju zidovi tih soba nose u sebi. Nakon toga i sama odlazim na put sa mišlju da ću na te zidove preneti najsnažniji utisak sa tog putovanja, a to je pored svih impresija koje sam doživela u toj neverovatnoj zemlji bio prizor erupcije. Taj predeo u povratku i prenosim na zidove hotela Beograd, a ta izložba je bila uvod u seriju slika Noćni uspon, koju doživljavam kao svojevrstan putopis.
Bez naziva 2023. 160 X 240 cm, ulje na platnu
Zašto ste izabrali noć? Atmosfera je mirna, gotovo zaleđena. Da li ima nečeg demonskog u tome?
Posetila sam Island tokom letnjih dugodnevnica, tada je dan trajao dvadeset sati. Prva destinacija ka kojoj smo se uputili nakon dolaska bila je ta koja nas je vodila do vulkana. Put ka Fagradalsfjallu je za mene bio hodočašće. Osećam veliku fasciniranost vulkanima ceo svoj zivot, i kada je 2010 eruptirao Eyjafjallajökull, naslikala sam jednu seriju slika erupcija, inspirisanu njime. Sada je to bilo stvarno, nisam pretraživala fotografije, videe, filmove, bila sam tu, prisutna, hodala sam ka njemu i momenat kada se pojavio na horizontu bio je za mene sve na svetu. Doživela sam sve manifestacije Stendalovog sindroma, ali ovog puta diveći se prirodnom fenomenu. Približili smo mu se najbliže što smo mogli i nepomično smo satima gledali u njega. Imala sam potrebu da se vratim i doživim ga u odsustvu sunčeve svetlosti. Par nedelja kasnije otišli smo na noćni uspon. Kada smo se popeli na jedan od vrhova, ispred nas na horizontu su se nalazili: zalazak sunca, gust vulkanski dim koji se sirio nebom i mesec koji je tek izranjao. Taj trenutak je bio nestvaran. Shvatila sam da nisam videla mesec, mesec dana, jer vremneski uslovi to nisu omogućavali. Boja lave se nije promenila ali se promenilo sve oko nje, sada se ona reflektovala na sve nas a mi smo zaleđeni prizorom, satima sedeli i hipnotisano gledali erupciju koja nas je grejala na susednom uzvišenju.
Forma dijaloga koja se javlja između čoveka i prirode veoma je bitna, i čini nam se da nas priroda poštuje u onoj meri u kojoj mi poštujemo nju. Pozicija čoveka – posmatrača na vašim radovima dovoljno nam govori o odnosu snage i moći. Ta snaga vas fascinira.
Ta snaga itekako fascinira, zadivljuje, plaši i iznova nas podseća na to koliko smo mali i nemoćni u odnosu na nju. Kretanje na Islandu je dosta uslovljeno vetrom i vrlo često nećete moći da stignete tamo gde ste planirali. Pored divljenja svim prirodnim lepotama kojima sam bila okruzena, jednako sam se divila islandjanima koji žive u tim uslovima.
Fotografija sa izložbe Noćni uspon. Bez naziva 2023. 220 cm X 160 cm, ulje na platnu
Motiv islandskog vulkana možemo metaforički doživeti i kao dubok emotivni proces, kao erupciju poput ekplozije emocija nakon kojih sledi mir i oslobađanje, sloboda. Da li ste i u tome pronašli paralelu i simboliku, ili je vaše obraćanje egzaktno i odnosi se na njegovu fizičku snagu?
Svako putovanje izaziva veliki niz promena u nama, mene je ovo veoma izmestilo iz svoje kože i svega sto mi je do tada bilo poznato. Za razliku od murala koji sam naslikala u Hotelu Beograd na kome je prikazan pejzaž erupcije vulkana, ovde sam imala potrebu da slikam ljude koji ga posmatraju. ,,Krisom’’ sam beležila trenutke konteplacije nad nečim tako stravičnim, tokom tih nekoliko sati koje smo svi nečujno i hipnotično delili. Kasnije ih transponujem na platno i na taj naćin iznova proživljavam, tako da ta memorija ne ostane samo moja.
Zašto čovek prestaje da bude noseći motiv na slikama manjeg formata? Gde je nestao?
Slike manjeg formata nagoveštavaju i približavaju nas samom izvoru. One su kao predah pred intezitet koji nas očekuje.
Bez naziva 2023. 50 cm X 40 cm, ulje na platnu
U moru novih medija ostajete dosledni platnu i slici.
Otvorena sam ka svim medijima, ali je ulje i dalje primarni medij kroz koji se izražavam.
Bavite se i muzikom, didžejingom, te ste dobro poznati u gradskim clubbing krugovima. Koju muziku ste slušali dok ste radili na Noćnom usponu?
Ovog puta u jeku svega sto se dešavalo sam više slušala podkaste: Sferu, Tampon Zonu, Agelast, kao i Utisak nedelje.
Šta ste poslednje sanjali?
Sanjala sam budna da shvatamo prednost obnovljivih izvora, da recikliramo, dišemo čist vazduh, i da ulažemo mnogo više resursa u kulturu i obrazovanje.
Razgovarala: Milena Kitić
Fotografije: Nikica Jurković
