Na sceni regionalne muzike malo je izvođača koji uspevaju da stvore osećaj da publika ne prisustvuje samo koncertu, već ulazi u nečiji unutrašnji svet. Senidah je upravo jedna od njih. Njeni nastupi danas deluju kao intenzivno, gotovo katarzično iskustvo u kojem emocija, muzika i atmosfera postaju jedno, a publika ne pamti samo pesme koje je čula, već i kako se osećala. Muzika koju stvara nastaje iz unutrašnjih nemira, ljubavi, bola i trenutaka potpune iskrenosti, a upravo ta sirova emocija postala je ono sa čim se publika najdublje povezuje. Na sceni ona deluje sabrano, gotovo staloženo. U pesmama, potpuno suprotno. Sirova, ogoljena, bez distance. Upravo takav je i ovaj razgovor.
Za Harper’s BAZAAR Srbija Senidah je govorila o tome šta se menja kada prestaneš da se plašiš sopstvene emocije, zašto granica između privatnog i javnog mora da postoji, čak i u muzici i o hrabrijem, slobodnijem i nepredvidivijem poglavlju koje je pred njom.
Sa tri rasprodata nastupa u „Sava centru” i novim, intimnijim konceptom, deluje kao da pomerate granicu između koncerta i umetničkog iskustva. Da li vam je danas važnije kako vas publika sluša ili kako oseća ono što radite?
Senidah: Upravo to, kako ljudi osećaju ono što radim. Muzika za mene nikada nije bila samo pesma ili nastup i zato volim kada koncert izgleda kao ceo jedan svet u koji publika uđe sa mnom. Kada se ljudi ne sećaju samo šta su čuli, nego kako su se osećali. Vaša muzika koju stvara nastaje iz unutrašnjih nemira, ljubavi, bola i trenutaka potpune iskrenosti, a upravo ta sirova emocija postala je ono sa čim se publika najdublje povezuje. Na sceni ona deluje sabrano, gotovo staloženo. U pesmama, potpuno suprotno. Sirova, ogoljena, bez distance. Upravo takav je i ovaj razgovor. Za Harper’s Bazaar Senidah je govorila o tome šta se menja kada prestaneš da se plašiš sopstvene emocije, zašto granica između privatnog i javnog mora da postoji, čak i u muzici i o hrabrijem, slobodnijem i nepredvidivijem poglavlju koje je pred njom.
Vaši nastupi deluju kao snažan, gotovo katarzičan doživljaj. Šta se u vašem odnosu prema muzici promenilo da biste došli do tog intenziteta?
Senidah: Mislim da sam kroz godine naučila da se ne plašim emocije. Ranije sam možda više razmišljala o tome kako nešto treba da izgleda, kako ja izgledam, a danas mi je mnogo važnije da bude iskreno. Muzika me stvarno nosi. Volim zvuk instrumenata, volim trenutak kada sve to zajedno krene i kada emocija potpuno preuzme prostor. Tada i mene ponese neka vrsta katarze i mislim da publika upravo to oseti, da je sve iskreno i da u tom trenutku svi zajedno dišemo kroz muziku.
Da li već razmišljate o vašem sledećem poglavlju i kako ono zvuči?
Senidah: Ne razmišljam previše unapred o sledećem poglavlju, jer se kod mene sve dešava dosta spontano. U muzici volim da se igram i nikada nisam bila neko ko može dugo da ostane u istoj energiji. Nekad mi i previše ozbiljne stvari postanu preozbiljne, pa imam potrebu da napravim presek i odem potpuno u drugom pravcu. Imam milion ideja u glavi i često osećam da sve moram odmah, jer sam jako nestrpljiva, ali sam vremenom naučila da slušam sebe i trenutak u kom se nalazim. Nekad baš iz toga nastanu najbolje stvari. Osećam da dolazi jedno zanimljivo, malo hrabrije i nepredvidivije poglavlje. Nešto što možda ima više slobode, igre i nekog novog sveta u sebi.
U poslednjih nekoliko godina žene su preuzele prostor u žanrovima koji su dugo bili „rezervisani” za muškarce. Ženski glas je danas jači nego ikada, da li je to pomeranje granica ili njihovo potpuno brisanje?
Senidah: Mislim da danas više ni ne pričamo o pomeranju granica, nego o tome da žene konačno uzimaju prostor koji im pripada. Ranije su postojala neka pravila kako žena treba da izgleda, zvuči ili kako da se ponaša na sceni, a danas je najlepše to što žene mogu da budu šta god žele, i nežne, jake, emotivne, glasne, ranjive, senzualne… SVE. Mislim da je upravo u tome snaga žene, što nikada nije samo jedno.
Vaša muzika i nastupi nose mnogo slojeva: od sirove emocije do potpune kontrole. Kako izgleda vaš kreativni proces, posebno sada kada iza sebe imate i veliki koncertni momentum?
Senidah: Moj kreativni proces nikada nije isti i mislim da upravo zato volim muziku. Nekad pesma nastane iz jedne emocije, jedne rečenice ili melodije koju ne mogu da izbacim iz glave, a nekad se desi potpuno spontano u studiju. Volim da osećam slobodu dok stvaram i nikada ne želim da pravim muziku po nekoj formuli. Posle svega što se desilo sa koncertima i tom ogromnom energijom koju sam dobila od publike, još više sam počela da verujem osećaju. Danas manje razmišljam o tome šta treba, a više o tome šta me stvarno vozi i pomera. Mislim da ljudi upravo zato osećaju toliko slojeva u mojoj muzici i nastupima, jer je sve vrlo iskreno i dolazi iz trenutka.
Rekli ste jednom da vaše najintenzivnije pesme nastaju iz teških emotivnih faza, da li to znači da stvaranje kod vas počinje iz nemira, a ne iz mira?
Senidah: Ne mora nužno da bude nemir, ali emocija uvek mora da postoji. Istina je da su neke moje najintenzivnije pesme nastale iz teških perioda, jer tada čovek nekako najdublje oseća i ima potrebu da sve izbaci iz sebe. Neke pesme nastanu iz bola, a neke iz zaljubljenosti, slobode ili jednostavno iz trenutka kada se osećam dobro i razigrano.
Važno vam je da sve što nosite u sebi izbacite kroz muziku i da kažete sve što želite, ali i ono što ne želite. Šta je teže, a šta lekovitije?
Senidah: Često je upravo ono što je najteže ujedno i najlekovitije. Mislim da čovek mora da izbaci iz sebe stvari koje nosi, čak i kada boli i kada bi možda bilo lakše da neke uspomene ili reči nikada ne izgovori. Možda baš zato takve pesme najviše dotaknu ljude.
Koliko daleko ste spremni da idete u ličnoj iskrenosti kroz muziku? Vaše pesme su emotivno ogoljene, a vi privatno zatvoreni, gde je granica i kako je postavljate?
Senidah: Mislim da granica uvek mora da postoji, jer nešto ipak moraš da sačuvaš za sebe i za svoj mir. Kroz muziku sam često mnogo otvorenija nego privatno i možda upravo zato ljudi imaju osećaj da me kroz pesme dobro poznaju. Ali nikada ne razmišljam o tome koliko ću sebe otkriti nego da li je emocija iskrena. Nekad kroz jednu pesmu kažem više nego što bih ikada rekla u privatnom razgovoru. I mislim da je baš u tome lepota muzike, da možeš da ogoliš emociju, a da ipak jedan deo sebe sačuvaš samo za sebe.
Na sceni delujete potpuno sigurno i sabrano, dok su vaše pesme često sirove i ogoljene. Gde se osećate istinitije u toj unutrašnjoj ranjivosti ili u spoljašnjoj kontroli?
Senidah: Možda je baš muzika mesto gde se te dve strane spoje – i snaga i emocija. Kroz pesme često kažem stvari koje privatno nikada ne bih znala da objasnim na isti način. Mislim da se upravo u tim trenucima osećam najistinitije, jer tada ne razmišljam šta treba da budem, nego samo osećam.
Ranije ste pričali da ste imali osećaj da ne pripadate nigde, a danas pripadate svima. Da li je to oslobađajuće ili ponekad još usamljenije?
Senidah: Mislim da je više oslobađajuće. Lep je osećaj kada znaš da se ljudi pronalaze u tvojoj muzici i emocijama i kada osetiš toliku povezanost sa publikom. Ali mislim da je najvažnije da, bez obzira na sve, čovek zna prvo da pripada sebi i da mu bude lepo u sopstvenom miru.
Često vas opisuju kao snažnu ženu, vidite li vi sebe tako i šta za vas znači snažna žena danas?
Senidah: Sebe mogu da nazovem snažnom ženom, ali ne zato što mislim da moram uvek da budem jaka ili nepobediva. Više zbog toga što sam bez pardona postala to što jesam i što sam se izborila da živim od onoga što volim i radim ono što me stvarno ispunjava. Za mene je snažna žena danas ona koja ne pokušava da bude neko drugi da bi se uklopila. Koja zna svoju vrednost, stoji iza sebe i ne odustaje od svojih emocija, svoje energije i svog puta, čak i kada nije lako.
Glavni i odgovorni urednik: Petar Janošević
Tim:
Razgovarala: Milica Prelević
Fotografija: Mina Moshi
Stilista: Nikolina Malenović
Šminka: Jovana Marković
Frizura: Dimitrije Vokić
Asistent stiliste: Nikola Ðačić
Studio: Punkt
