Prvi top model u SFRJ, bivša rekorderka države u plivanju i najveća muza pokojnog modnog dizajnera Aleksandra Joksimovića, Tamara Bakić, preminula je u subotu u 87. godini. Rođena davne 1934. u Somboru, kao devojčica postala je rekorderka Jugoslavije u plivanju i druga u državi, a manekenstvom je počela da se bavi 1958. godine, kada je prvi put nastupala na Sajmu mode. Vatreno krštenje imala je na reviji koju je režirao Bojan Stupica, a ispratilo tri hiljade ljudi među kojima je bio i veliki Cristian Dior.
Pre svega mesec dana imali smo priliku da vidimo Tamaru Bakić kako na Etnology festivalu nosi jednu od kreacija našeg legendarnog modnog kreatora Aleksandra Joksimovića, čija je bila životna prijateljica i muza. Moda je definitivno bio njen suđeni poziv, ali ne i onaj koji je ona prevashodno odabrala.
– Upisala sam Pravni fakultet i bila ubeđena da ću se time, kao moj otac, baviti ceo svoj radni vek. Sve se promenilo kada me je pozvala tada poznata krojačica Dara Spasojević, školska drugarica moje majke, koja je imala svoj salon, da dođem na kasting zbog predstojećeg Sajma mode. Ona je želela da uradi neke modele, a kako je često odlazila u Pariz i pratila modnu scenu, znala je kako treba da izgleda devojka za to. Za razliku od drugih devojaka koje su se doterale od glave do pete, ja sam došla onako kako se oblačim svaki dan, u ravnoj suknji do kolena i džemperiću. I odabrana sam. Bilo je to 1958, kada sam prvi put izašla na pistu na prvom takvom sajmu koji se održavao kod nas. Tako mi je krojačica Dara promenila sudbinu i ja sam umesto da se nakon diplomiranja bavim pravom ostala u manekenskim vodama, pričala je Tamara.
Nakon debija, počela je da dobija pozive za sve ozbiljnije revije u zemlji i svetu.
– Posla je bilo sve više, putovali smo po celoj Jugoslaviji, šetali po modnim pistama u Budimpešti, Varšavi, Moskvi, Sankt Peterburgu, Parizu, Teheranu, Njujorku… Nekada smo i po mesec dana bili na putovanjima i divno smo se družili. Bile su to prave turneje, a mi reprezentacija Jugoslavije koja promoviše domaću modu u svetu koja je kod nas postajala sve ozbiljnija industrija sa autentičnim kreatorima kao što je Aleksandar Joksimović. Bili su to nezaboravni dani, zlatno doba domaće mode koja je osvajala planetu. Naše revije su gledale poznate ličnosti kao što je Iv Sen Loran, sa nekima smo se i lično upoznali kao što je reditelj Klod Leluš ili glumac Entoni Hopkins, provodili se u diskoteci koju su držali Džejn Birkin i Serž Ginzbur, sreli se sa Brižit Bardo, pili šampanjac sa Diorom koji ga je otvorio u našu čast… Imala sam čast da upoznam Paka Rabana i da nosim njegov model na reviji, prisetila se u jednom od intervjua svoje karijere.
Smatraju je pramajkom naših manekenki, jer je udarila temelje toj profesiji, osnivajući 1967. Udruženje manekena. Ideja joj je bila da manekenski posao podigne na viši nivo, da on postane ozbiljna profesija kojoj bi se devojke posvetile na duže staze, uz bolji honorar, staž, ugled i poštovanje. Na modnoj pisti je bila neprikosnovena pune tri decenije, a do kraja života sve veće modne manifestacije kod nas nisu mogle da prođu bez njenog savetovanja. Zapravo je čitavog života ostala u svetu mode, gostojući kao poseban model na pojedinim revijiama, a pre pet godina, u svojoj 82. godini, bila je zvezda jedne takve revije u Njujorku.
Poslednjih godina, kao svedok nastajanja jugoslovenske mode pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka, pisala je autobiografiju kroz modu vremena u kom je radila, kada je ta moda bila umetnost.
– Nije mi teško da pišem i biram fotografije – izjavila je letos, u jednom intervjuu i osvrnula se na to što je i u devetoj deceniji života bila izuzetno vitalna: “Čovek mora da se trudi dok je živ, da jednostavno živi život, iskoristi ga do kraja. Moj životni moto je da čovek mora sebe da održava dok živi. Tada vredi živeti. Ja se stalno trudim da budem u treningu. Nekad mi je teško i pomislim, kako ću sada? Onda sebi kažem, hajde, možeš ti to”, govorila je.
Tekst: Jelena M.
Fotografija: Braca Nadeždić
