Dobro je poznato da žene na radnom mestu nailaze na brojne prepreke – od rodnog jaza u platama do nejednakih mogućnosti na izvršnim pozicijama. Ipak, retko se govori o fenomenu koji je prisutan u svim industrijama: paradoksu dopadljivosti. Ako ste se ikada zapitali da li vas tim dovoljno voli, ublažavali ton da ne biste zvučali previše odlučno ili se trudili da delujete mekše, verovatno ste ga i sami osetili. Suština je u tome da žene moraju da budu simpatične da bi napredovale, a kada to postignu – često bivaju doživljene kao manje dopadljive. Kod muškaraca je obrnuto: što se više penju na hijerarhijskoj lestvici, to ih okruženje više voli.
Studije pokazuju da žene osećaju potrebu da se predstavljaju drugačije od muškaraca kako bi napredovale. One koje pregovaraju jednako čvrsto kao muškarci često bivaju doživljene kao previše zahtevne, pa ne čudi podatak da mali procenat žena pokušava da pregovara o prvim ponudama za posao, dok većina muškaraca to čini.
U svetu preduzetništva dodatno je primetno da investitori češće podržavaju kompanije koje vode žene ukoliko ih predstave kroz „društveno korisni“ uticaj – kao da je potrebno opravdanje za njihovu ambiciju. Nesvesne predrasude dovode do toga da žene koje ne ispunjavaju stereotipne predstave o „dobroj, brižnoj“ ženi bivaju strože ocenjivane, dok se kod muškaraca iste osobine posmatraju kao dokaz snage i profesionalnog uspeha.
Norme nalažu da žene treba da budu tople, ljubazne i saglasne, ali paradoksalno – upravo takve osobine u poslovnom svetu često ne donose rezultat. Balansiranje između previše čvrstog i previše mekog stava jeste izazov za svakog lidera, ali za žene je taj balans daleko teže postići. Čak i kada koriste identičan verbalni i neverbalni izraz kao muškarci, reakcija okruženja na njih je znatno nepovoljnija.
Od Kamale Harris, kojoj je javno spočitavano da je „niko ne voli“, do Hillary Clinton, kojoj su pripisivali „hladnoću i distanciranost“, jasno je da problem postoji i na najvišim nivoima politike i liderstva. Jacinda Ardern je to jednom sažela rečima da je često kritikovana jer nije dovoljno agresivna ili odlučna, a ako pokazuje empatiju – onda je doživljavana kao slaba.
Ovakva percepcija podstiče mnoge žene da ublažavaju svoje izraze u razgovorima i mejlovima. Poznate fraze poput „samo sam htela da proverim“ ili „možda grešim“ postale su način da se ublaži stav, čak i kada su potpuno uverene da su u pravu. Posebno u muškim profesijama, od inženjerstva do vatrogastva ili tehnologije, paradoks dopadljivosti postaje još očigledniji – dok se od muškaraca očekuje autoritet, žene koje pokažu isti nivo odlučnosti nailaze na otpor.
Kako izaći iz začaranog kruga?
Rešenja nisu laka, ali se često ističe da je jedini put – kvalitet. Najbolji tim, najbolji proizvod ili najbolje obavljen posao predstavljaju odgovor na predrasude. Istovremeno, važno je osvestiti sopstvene reakcije: svi možemo biti skloni predrasudama, uključujući i žene. Ako primetimo da nesvesno negativno reagujemo na uspešnu ženu, vredi zastati i zapitati se – da li bismo isto mislili da je u pitanju muškarac?
Mnogi priznaju da i sami ponekad podležu paradoksu, jer žele da budu voljeni na poslu. Ali dopadljivost i poštovanje nisu isto – i ne idu uvek zajedno. Liderstvo ume da bude usamljeno, a iako ne možemo kontrolisati da li nas drugi vole, možemo odlučiti koliko će to uticati na nas.
Na kraju, suština je u promeni narativa. Sve dok rodni stereotipi oblikuju način na koji posmatramo različite uloge, biće teško iskoreniti paradoks dopadljivosti. Do tada, jedino rešenje je prepoznati ga – kako kada se dešava nama, tako i kada smo mi ti koji ga podstičemo – i odupreti mu se kad god je moguće. Sledeći put kada poželite da „omekšate“ mejl da biste zvučali prijatnije, zapitajte se: da li bi muškarac uradio isto?
Foto: Kaboompics
