Na prvi pogled, slika zauzetog zaposlenog nije se mnogo promenila – ubrzani koraci kroz kancelariju, telefon koji ne silazi s uha i tastatura koja ne prestaje da kuca. Ali nova pojava u savremenom radnom okruženju sugeriše da onaj ko deluje najzaposlenije zapravo može raditi najmanje. U pitanju je taskmasking – veština da se ostavi utisak intenzivne zaposlenosti, uz minimalnu stvarnu produktivnost.
Šta je taskmasking?
Iako na prvi pogled podseća na običnu prokrastinaciju, taskmasking ima dublje korene i složenije razloge. Ovaj fenomen, opisan kao “performativna produktivnost”, podrazumeva ponašanje u kojem zaposleni izgledaju kao da neumorno rade, iako zapravo malo toga konkretno završavaju. No, za razliku od lenjosti ili pasivnosti, reč je o odgovoru na savremene radne uslove – posebno među pripadnicima generacije Z.
Za mnoge mlađe zaposlene, taskmasking postaje mehanizam preživljavanja u radnim kulturama koje vrednuju stalnu zauzetost, čak i kada realni rezultati izostaju. Dok su prethodne generacije, poput milenijalaca, upražnjavale ovakvo ponašanje u pokušaju da impresioniraju nadređene i izbegnu kritiku, kod Gen Z zaposlenih motivi su drugačiji – često su u pitanju pokušaji prilagođavanja nefleksibilnim strukturama koje ne odgovaraju njihovom stilu rada.
Veliki broj kompanija danas insistira na povratku u kancelarije, prekidajući hibridne modele koji su tokom pandemije postali norma. Dok menadžmenti velikih korporacija projektuju potpuni povratak zaposlenih u kancelarijski prostor u naredne tri godine, istraživanja pokazuju da samo 8% pripadnika Gen Z generacije želi da radi isključivo iz kancelarije. Većina preferira fleksibilniji pristup: rad na daljinu, hibridne modele i autonomiju u organizaciji vremena.
U tom kontekstu, taskmasking ne predstavlja izbegavanje posla, već način da se preživi u sredini koja nije prilagođena stvarnim potrebama i očekivanjima mlađih generacija. U suštini, to je oblik tihe adaptacije – strategija za opstajanje u rigidnim sistemima koji ne podstiču njihovu autentičnu produktivnost. Ne radi se o tome da Gen Z ne želi da radi – već o tome da tradicionalna kancelarijska pravila ne inspirišu njihove najbolje rezultate.
Osim pritiska da deluju zauzeto kako bi izbegli mikro-menadžment, brojni mladi zaposleni suočavaju se i s drugim izazovima. Visok nivo anksioznosti – prisutan kod više od 60% pripadnika Gen Z generacije – može ih navesti da izbegavaju zadatke koji deluju preteško ili zahtevno. Tome se dodaje i posledica pandemije, koja je mnogima prekinula obrazovanje i ostavila praznine u znanju i veštinama. U tom kontekstu, taskmasking postaje alat za skrivanje osećaja nedovoljnosti, ali i za očuvanje samopouzdanja.
Još jedan faktor jeste uticaj društvenih mreža – kod mlađih zaposlenih sve je prisutnija težnja da se neguje lični brend, često i nauštrb konkretnih poslovnih rezultata. Uredni desk setup-i, statusi o “punom kalendaru” i prenaglašena komunikacija mogu postati deo slike koju žele da projektuju – čak i ako iza nje stoji niz nepotrebnih sastanaka i sitnih zadataka bez suštinskog značaja.
Kako, onda, prepoznati taskmasking u praksi?
Zaposleni koji stalno zakazuju sastanke bez stvarne potrebe, šalju previše mejlova ili se bave sitnicama koje ne doprinose napretku, mogu biti primeri ove pojave. Česta prebacivanja s jednog zadatka na drugi bez njihovog završavanja, kao i stalno “zauzet” izgled bez konkretnih rezultata, jasni su signali da je reč o performansu, a ne o stvarnom radu.
Uprkos tome, taskmasking nije rezervisan samo za mlađe zaposlene – to može biti obrazac ponašanja koji su usvojili i drugi, posebno u sredinama u kojima se ne neguje suštinska vrednost rada. Srećom, postoje načini da se ova navika umanji: ograničavanje pristupa društvenim mrežama, jasno definisani prioriteti, redovne povratne informacije i fokus na zadatke koji donose stvarne rezultate. Važno je i da zaposleni imaju mogućnost dodatnog usavršavanja, kako bi se osećali kompetentno i motivisano da zaista doprinesu.
Umesto da se taskmasking sankcioniše, rešenje leži u promeni okruženja. Tamo gde su jasno postavljeni ciljevi, transparentne mogućnosti napredovanja i fleksibilni radni modeli – potreba da se glumi zauzetost jednostavno nestaje. U takvom ambijentu, Gen Z nije prepreka produktivnosti, već njen izvor – ali samo ako im se omogući prostor u kojem je rad vredan truda, i u kojem je vredno raditi ga kako treba.
Foto: Kaboompics
