Prolećni zamah je iza nas, dani su sve duži, ali umor ne jenjava. Iako se leto naziralo kao olakšanje, mnogi zaposleni i dalje na poslu osećaju mentalnu zasićenost, manjak motivacije i opštu rezignaciju prema poslu. Umesto očekivanog naleta energije, u radnim kolektivima širi se osećaj emotivne udaljenosti – od kolega, zadataka, pa i same svrhe onoga što radimo.
Sve više ljudi ostaje na svojim radnim mestima, iako u njima više ne pronalazi ispunjenje. Ovaj fenomen dobio je naziv „Veliko distanciranje“ i sve je izraženiji u 2025. godini. Za razliku od masovnog talasa otkaza koji je obeležio 2021, novi trend podrazumeva ostajanje na poziciji, ali uz tiho povlačenje – mentalno, emotivno i profesionalno.
Statistika pokazuje porast interesovanja za pojmove kao što su „godišnji odmor“, „burnout“ i „rad od kuće“, dok se istovremeno beleži pad broja slobodnih radnih mesta u odnosu na broj kandidata. Sve to ukazuje na kolektivni osećaj zasićenja i stagnacije. Tržište rada usporava, a povlačenje fleksibilnih uslova rada dodatno doprinosi nezadovoljstvu.
Stručnjaci ukazuju na to da je ovaj osećaj rezultat višegodišnjih turbulencija – pandemije, političkih previranja i ekonomske nesigurnosti. Mnogi su ostali u istim poslovima iz potrebe za stabilnošću, ali su u međuvremenu izgubili osećaj svrhe. Uz to, sve izraženija nesigurnost u pogledu budućnosti – profesionalne i lične – dovodi do gubitka poverenja u klasične modele rada i dugoročne planove.
Nezadovoljstvo na poslu često je povezano i sa širim životnim kontekstom
Nezadovoljstvo na poslu često je povezano i sa širim životnim kontekstom – kada su zdravlje, međuljudski odnosi ili uslovi života narušeni, teško je zadržati profesionalni entuzijazam. Radna energija nije izolovana od ostatka života – ona je direktno pogođena svim spoljašnjim pritiscima.
Iako zaposleni imaju odgovornost da prepoznaju sopstvene potrebe i granice, na menadžerima i liderima je da omoguće okruženje u kojem se ljudi osećaju viđeno, shvaćeno i podržano. Otvorena komunikacija, razumevanje individualnih potreba, kao i sveobuhvatan pristup dobrobiti – fizičkoj, mentalnoj i finansijskoj – ključni su za obnavljanje poverenja i angažovanosti.
Svaki zaposleni drugačije definiše motivaciju: nekima je važan jasan karijerni put, drugima fleksibilnost, a nekima osećaj pripadnosti. Kada lideri prepoznaju šta pokreće svakog člana tima, mogu uskladiti radne zadatke sa ličnim vrednostima i otvoriti prostor za razvoj, a ne samo za preživljavanje.
Za one koji već osećaju da su se mentalno distancirali od svog posla, preporučuje se jasan proces: najpre prepoznati uzrok nezadovoljstva – da li je to radno okruženje, obim posla, nedostatak priznanja ili nesklad sa ličnim vrednostima? Potom osmisliti konkretan plan: zatražiti podršku, fleksibilnije uslove ili nove izazove. I na kraju – razgovarati. Otvoren razgovor sa nadređenima može pokrenuti promene koje će vratiti osećaj smisla i pripadnosti.
Ali ako, uprkos svim pokušajima, i dalje traje osećaj da posao više ne ispunjava, možda je vreme za novi korak. Ne postoji univerzalan trenutak za promenu – nekada je ostajanje vrednije od rizika, dok je ponekad upravo promena ono što je neophodno za rast. Ključno je da svako donese odluku u skladu sa sobom – sopstvenim ritmom, kapacitetima i potrebama ovog trenutka u životu.
Photo: Profimedia
