Iva Chu: Važno je da ne shvatate sebe preozbiljno

Kreativnost obuhvata više od sposobnosti otkrivanja i predstavljanja originalnih ideja, ona je oduvek podrazumevala i hrabrost da se njome bavite, a posebnu dozu hrabrosti iziskivala ukoliko odlučite da čin kreativnosti pretvorite u svoju svakodnevicu.

Čin kreativnosti može biti veličanstven i inspirativan, poput stvaranja prelepe slike ili dizajniranja inovativne kampanje. Međutim, ideja ne mora biti striktno umetnička ili ona koja menja svet da bi se smatrala kreativnom. Život od nas zahteva svakodnevna dela genijalnosti i nova rešenja. Naime, svako od nas poseduje određenu količinu kreativnosti, iako toga možda nije svestan.

Međutim, ono što kreativce po volji izbora, izdavaja od ostalih, jeste prepoznavanje ove veštine kao dominantne u sklopu ličnosti, te potreba i želja da se njome bave.

Takođe, kretivnost je retko smatrana važnom stavkom koju neko može da poseduje, lepom da, ali nikako ne neophodnom.

Zato je izbor da kreativnost bude svakodnevni deo vašeg života i stvaralaštva, poseban čin hrabrosti, koji su mnogi izabrali uprkos želji svoje okoline, a kao jedini način da ostanu dosledni i iskreni prema sebi. Razlog zbog koga su načinili najbolji mogući izbor i zbog koga su naposletku i uspeli.

U našem serijalu, brojni kreativci sa domaće scene tu su da sa vama podele suštinu svog kreativnog puta i inspirišu vas da od njega ne odustanete, jer bez novih, lepih i originalnih ideja koje kreativni umovi donose, ovaj svet bi bio jednodimenzionalno i prilično otužno mesto.

Baš kao što je Pablo Picasso rekao kada je pokušao da definiše umentost, isti princip mogao bi da se primeni na kreativnost bilo kog oblika: “Svrha kreativnosti je da spere prašinu svakodnevice sa naših duša”, zaključak sa kojim bi se svi gosti naše rubrike svakako složili.

Iva Ču diolomirani je novinar po profesiji, a sama svoj urednik virtuelnog prostora po struci. Britak um  i dovitljiv humor zapazili ste u njenim blogovima, kolumnama i postovima. Za sebe kaže da je hercegovačkih korena, rođena u Bosni, odrasla u Hrvatskoj, a trenutno živi i radi na relaciji Srbija-Hrvatska. 
Kako je želela da postane glumica, ali je u doba kad je trebalo da se radi na pripremama za prijemni, otišla na Jadransko more bez Hamleta u rukama – naposletku završivši studije novinarstva. Na kraju studija, od novinarstva je želela samo jedno – kolumne, i kolumnistkinja je i postala. Nekoliko godina pisala je za hrvatsko izdanje Grazia magazina, a unazad nekoliko godina svoje umotvorine plasira za BURO Srbija. Znamo je kao devojku sa besprekornim stilom, influenserku, kreativnu curu sa društvenih mreža koja se ne voli stavljati “u ladice i kalupe, voli fino pojesti i popiti, te živjeti život bez “moranja”. Trenutno svoju kreativu brusi sve više u projektima iza kamere i u tome bezuslovno uživa.

1. Od ideje do realizacije (koliko rada i kakvog), šta smatraš da ti je najviše pomoglo?

Dogodi se da od ideje do realizacije prođem sijaset preispitivanja. Ona najčešće nastupe kad više nego je dovoljno konzumiram tuđi online sadržaj. Već znamo da je “strah od tuđeg mišljenja” jedan lanac i čelična kugla na kraju njega, fiktivno zakačena za naše noge. Isti taj fiktivni uteg sputava slobodu izražavanja i kreativne procese.

E zato imam sestru. Ona živi na drugom kontinentu, u realnosti dijametralno suprotnoj od moje.

S osamnaest je godina iz Hrvatske otišla u San Francisko i na američkom kontinentu živjela dvanaest godina, a prethodnih pet živi na afričkom. 

Imala je, dakle, iskustvo života na tri različita kontinenta i priliku da iskusi potpuno različite mentalitete i sustave vrijednosti.

Tako se u njenom trenutnom komadu svijeta, ljudi bave drugačijim temama od onih kojima se bavimo mi na ovom području, drugačiji je i mentalitet i scena. Sestra mi je zapravo prozor u svijet. Daje mi uvid u “drugačijost” i bude vjetar u leđa i noga u dupe, kad zapnem pitajući se o smislu mojih ideja i promišljajući o njima samo kroz perspektivu koju ja poznajem.

Na tome joj hvala, hvala veliko kao kuća trokatnica.

Blago je imati različite perspektive, a ogromno je blago imati ih iskustveno.

2. Najbolji savet koji si dobila i zašto smatraš da je baš on uticao na tebe? Da li se sećaš momenata kada si ga primenila u praksi – možeš li nam otkriti više o tome?

Ne bih znala da li je najbolji, ali je svakako jedan koji mi iznimno služi. Tata mi je uvijek govorio da je važno da ne shvaćam sebe preozbiljno.

Upravo tako i živim, u offline-u svakodnevno, u online-u kad mi dođe da to podijelim sa svijetom.

Mama se, s druge strane, ježila nezavršenih poslova i često mi je govorila da je važno započeto i završiti.

3. Šta radiš kada želiš da odustaneš?

Odustanem i čekam da me prođe to stanje.

Da, to je baš stanje. A nastupa kad se aktivira onaj uteg iz prvog pitanja.

I kao što sve prolazi, tako prođe i ta potreba za odustajanjem.

Dok čekam da prođe, konzumiram sadržaj koji me hrani. Čitam, gledam filmove, šetam bez ideje o lokaciji na koju trebam stići, pričam sa sobom, gledam ljude, slušam muziku i da, naravno, pričam sa sestrom.

Pa se kroz sav taj sadržaj koji me hrani inspiriram, vratim se tamo gdje sam stala i inspirirana i nahranjena nastavim.

4. Knjiga, sajt, tool koji ti je najviše pomogao i kako?

2016. godina je bila godina u kojoj sam mislila da je moj svijet stao. Ostala sam bez mame, važne figure u mom životu i poslije toga sam kuburila sa življenjem.

Često nisam mogla spavati i sa mnom nije živio mir.

Kad sam se umorila od tog bola u utrobi, krenula sam u potragu za pomoći. 

I uzemljenjem.

Prijatelji su mi tada govorili “nećeš imati leba da jedeš koliko para daješ na sve te tvoje budalaštine” i nisu bili u pravu.

Ja bih rekla da je skup nemir. Mir cijenu nema.

Tražila sam pomoć gdje god sam mislila da je mogu naći.

Išla sam tako na zvučne kupke, lupanje o gong, regresije, rekonekcije, reikije, REBT metode psihoterapije, geštalt, kundalini joge i plesove ine. Išla sam i na planine i u ravnice. Nisam se tada fanatično hvatala za svaku od navedenih metoda. Išla sam probati sve, pa sam ono što je rezoniralo sa mnom obgrlila, a onom što nije sam zahvalila i otišla dalje.

Tako sam kroz svoju potragu za mirom u utrobi te dvije i šesnaeste godine došla do jedne Marije. Učiteljice životnih vještina. Tako Marija sebe naziva. I Marija je upravo to. Učiteljica životnih vještina. Naučila me koliko su važne riječi koje izgovaram(o). I pokazala mi kako da poslažem svoje vrijednosti.

Vrijednosti = ono što nam je bitno.

Kad sam poslagala svoje vrijednosti, shvatila sam da “neslaganje” s određenim ljudima dolazi samo iz činjenice da nemamo iste vrijednosti, nisu nam iste stvari važne.

S druge strane, REBT terapeutica me naučila da “nadrkano”, riječ s kojom sam često tada odgovara na pitanje “kako si”, nije emocija, pa sam tada naučila da nisam nadrkana, nego tužna ili povrijeđena ili razočarana ili nešto četvrto. Naučila sam detektirati koju konkretno emociju osjećam i odakle je ona došla.

Kundalini me naučio disanju i probijanju one “ne mogu ja to” lampice u glavi.

Ples me oslobodio.

Na koncu, ne bih mogla izdvojiti jednu konkretnu metodu.

Iz svega sam uzela ono što mi je trebalo.

5. Umetnik/umetnica koji su te najviše inspirisali u karijeri i zašto baš oni?

Inspiriraju me svi moji prijatelji, koji se bave raznim granama umjetnosti, jer žive svoje istine. Žive ono u što vjeruju, iako se to nerijetko kosi s onim što je duboko ukorjenjeno u naš mentalitet. Siguran posao, redovna plata…

Jedna moja prijateljica je nedavno od svog stana napravila koncept koji je nazvala DKS – Dvorana Kulturnog Stana, te u svom stanu jednom mjesečno organizira izložbe radova mladih umjetnika.

Na taj način mladim umjetnicima daje prostor za izlaganje, a ljudima koji su željni istraživati novo i dosad neviđeno, dala je priliku da kroz ta jednomjesečna druženja upoznaju mlade kreativce.

6. Koliko je teško, zašto je teško i zašto je vredno odricanja? 

Teško je onoliko koliko si ponavljamo da je teško. A vrijedno je odricanja jer nas vodi do ispunjenja.

Tekst: Maja Bunčić

Naslovna ilustracija: Marija Pecić

Foto: Jana Anđić

 

Najnovije