Marina Bugarčić: Za napredak je potreban konstantan rad na sebi

Kreativnost obuhvata više od sposobnosti otkrivanja i predstavljanja originalnih ideja, ona je oduvek podrazumevala i hrabrost da se njome bavite, a posebnu dozu hrabrosti iziskivala ukoliko odlučite da čin kreativnosti pretvorite u svoju svakodnevicu.

Čin kreativnosti može biti veličanstven i inspirativan, poput stvaranja prelepe slike ili dizajniranja inovativne kampanje. Međutim, ideja ne mora biti striktno umetnička ili ona koja menja svet da bi se smatrala kreativnom. Život od nas zahteva svakodnevna dela genijalnosti i nova rešenja. Naime, svako od nas poseduje određenu količinu kreativnosti, iako toga možda nije svestan.

Međutim, ono što kreativce po volji izbora, izdavaja od ostalih, jeste prepoznavanje ove veštine kao dominantne u sklopu ličnosti, te potreba i želja da se njome bave.

Takođe, kretivnost je retko smatrana važnom stavkom koju neko može da poseduje, lepom da, ali nikako ne neophodnom.

Zato je izbor da kreativnost bude svakodnevni deo vašeg života i stvaralaštva, poseban čin hrabrosti, koji su mnogi izabrali uprkos želji svoje okoline, a kao jedini način da ostanu dosledni i iskreni prema sebi. Razlog zbog koga su načinili najbolji mogući izbor i zbog koga su naposletku i uspeli.

U našem serijalu, brojni kreativci sa domaće scene tu su da sa vama podele suštinu svog kreativnog puta i inspirišu vas da od njega ne odustanete, jer bez novih, lepih i originalnih ideja koje kreativni umovi donose, ovaj svet bi bio jednodimenzionalno i prilično otužno mesto.

Baš kao što je Pablo Picasso rekao kada je pokušao da definiše umentost, isti princip mogao bi da se primeni na kreativnost bilo kog oblika: “Svrha kreativnosti je da spere prašinu svakodnevice sa naših duša”, zaključak sa kojim bi se svi gosti naše rubrike svakako složili.

Marina Bugarčić je umetnica, fotografkinja, fokusirana na rad sa ljudima. Dobitnica nekolicine fotografskih priznanja, učesnica više izložbi i autorka knjige Beograd je moje more. Za sebe ne kaže da je spisateljica već zapisničarka svog života, jednog vremena, mora i grada koje voli i koji posmatra sa druge strane objektiva i olovke.

1. Od ideje do realizacije (koliko rada i kakvog), šta smatraš da ti je najviše pomoglo?

Ako uzmem u obzir da sam neke ideje realizovala “preko noći” to bi zvučalo kao da iza njih ne stoje godine truda, rada i usavršavanja. Mišljenja sam da je za napredak potreban konstantan rad na sebi da bi i te ideje koje imamo mogle da budu realizovane u što boljem svetlu. Provela sam par godina u ateljeu i bilo je dana kad nisam mogla da nacrtam lepo liniju i to je frustriralo. Dešavalo se da meni moje fotografije ne pričaju priču koju želim da prenesem ili da ne mogu da izvučem emociju koju želim pa sam tako počela da pišem. Nikad se ne zna u kojoj će formi doći ideja i inspiracija i u tim momentima treba dati šansu sebi. Šta mi je pomoglo? Strepljenje i neki ljudi. Imati dovoljno strpljenja i ljudi koji nisu odustali od mene i nekih ideja u momentima kad sam ja htela da odustanem jer su videli ono što ja u tom trenutku nisam videla.

2. Najbolji savet koji si dobila i zašto smatraš da je baš on uticao na tebe? Da li se sećaš momenata kada si ga primenila u praksi – možeš li nam otkriti više o tome?

Ja volim priče. Jednu često pričam i to je priča o piscu i fotografu. Priča kaže da su razgovarali pisac i fotograf. Pisac je konstatovao da fotograf ima odličan aparat čim pravi tako dobre fotografije, na šta mu je fotograf odgovorio da pisac sigurno ima odličnu pisaću mašinu čim piše takve knjige. Kad sam počela da se bavim fotografijom moj prvi profesionalni aparat nije bio u rangu aparata koje su koristile ostale kolege, bio je slabiji i moji objektivi nisu bili kao njihovi. Prilikom kupovine istog, gospodin koji je radio taj dan mi je dao dobar savet a to je da naučim kako taj aparat “diše” i da aparat ne postane nastavak mene već deo mene jer ću jedino tako moći da izvučem maksimum i iz sebe i iz aparata. I zahvalna sam na tom savetu jer sam se trudila da izvučem maksimum iz onog što imam. Ko zna, da je bilo drugačije, možda bih uzimala i tu inspiraciju “zdravo za gotovo”. Ne volim da dajem savete pa će ovo možda biti poruka nekim mladjim umetnicima koji tek uče kako da koračaju da bi u nekom trenutku potrčali. Koliko god da neko ima bolju opremu (bilo to aparat, mašina, miktofon…) nemojte gledati šta on ili ona rade sa istim već pokušajte da bez poredjenja izvlačite maksimum iz sebe i tako će i alat koji koristite pričati vašu priču umesto priče brenda koji se koristi kao alat. I bitno, kad jednog dana postanete afirmisani umetnici budite tu i za one koji tek uče.

3. Šta radiš kada želiš da odustaneš?

Setim se slike rudara koji kopa u tunelu i kako ga jedan zamah deli od dijamanata koji se nalaze sa druge strane. Onda stanem i postavim sebi pitanje da li ima smisla odustati.  

4. Knjiga, sajt, tool koji ti je najviše pomogao i kako?

Često se setim Vajlda koji je kroz lik Bejzila objasnio kako “svaki portret koji se slika sa osećajem jeste portret umetnika ne onog ko pozira. Model je tu samo slučaj, sticaj okolnosti. Slikar ne otkriva njega već pre otkriva sebe na tom obojenom platnu” i da neće izlagati sliku jer se plaši da je u njoj “pokazao tajnu sopstvene duše”.

Pored tog dela, kad je u pitanju priča o umetnosti, uglavnom mi je asocijacija Andrićev Razgovor sa Gojom.

“Mi stvaramo oblike, kao neka druga priroda, zaustavljamo mladost, zadržavamo pogled koji se u “prirodi” već nekoliko minuta docnije menja ili gasi, hvatamo i izdvajamo munjevite pokrete koje nikad niko ne bi video i ostavljamo ih, sa svim njihovim tajanstvenim značenjem, očima budućih naraštaja. I ne samo to. Mi svaki taj pokret i svaki pogled pojačavamo jedva primetno za jednu liniju ili jednu nijansu u boji. To nije ni preterano ni lažno i ne menja, u osnovi, prikazani fenomen, nego živi uz njega kao neki neprimetan ali stalan pečat i dokaz da je ovaj predmet po drugi put stvoren za jedan trajniji i značajniji život, i da se to čudo desilo u nama, lično.”

Prvi deo mi je bitan jer sam kroz postepeno oslobadjanje stega zone komfora učila da dajem sebe sa što manje rezerve u umetnosti koju stvaram pa bilo to fotografija ili pisanje.

Drugi navedeni deo volim jer opisuje način pokušaja zaustavljanja vremena. Po mom mišljenju na način drugačiji od ostalih opisuje proces zaustavljanja vremena kroz umetnost.

5. Umetnik/umetnica koji su te najviše inspirisali u karijeri i zašto baš oni?

Svakodnevno me inspirišu razni ljudi i njihove priče. Baš kao i ljubav, inspiracija dolazi kad joj se najmanje nadate i u trenutku je potrebno uskočiti u taj voz i proći sve stanice od tačke A do tačke B jer u suprotnom ostajete zarobljeni na početnom peronu. Jedan od umetnika koji su me inspirisali je Tomislav Peternek, njegova priča, iskustvo i sam odnos prema fotografiji i umetnosti. Često se setim njegove rečenice da fotograf ne škljoca već da fotografiše i da kvalitet fotografije ne zavisi od aparata.

6. Koliko je teško, zašto je teško i zašto je vredno odricanja?

Ne mogu da kažem da je teško, pre bih rekla da je nekad naporno. Da li je vredno odricanja? Ne. Da li je vredno ulaganja sebe? Jeste. Zamislite da imate reči koje neko drugi traži ili da uhvatite sekundu koju neko ne može da ponovi a koja će mu za nekih pet, deset ili pedeset godina značiti. Tako da, ponoviću, da vredno je ulaganja jer ako makar jednu osobu motivišete, oslobodite, usmerite ili samo i to pod znacima navoda samo oraspoložite ili nasmejete pa uspeli ste da pomerite ceo jedan svet i kako onda da odustanete.

Intervju: Maja Bunčić

Naslovna ilustracija: Marija Pecić

Foto: Nemanja Maraš

Najnovije