Kao dete srpskih imigranata, Marko Ristić je u svoj slikarski rad utkao slovensku izdržljivost i snagu da se prilagodi okolnostima, sredini i duhu vremena. Njegova estetika rezultat je lične introspekcije i želje da umetnost posveti sopstvenim principima.
Intenzivni potezi četkicom, u kombinaciji sa jednako dinamičnom paletom boja, definišu rad čoveka koji na prvi pogled ima jednostavan zadatak — da ovu umetničku disciplinu podredi sopstvenom shvatanju. Kao dete arhitekte, poreklom iz Beograda, oduvek je bio fasciniran umetničkim impulsima i ljudima koji ih kanališu. Za njega je bavljenje slikarstvom pitanje istrajnosti i stvaranja lične discipline. Cilj je jednostavan — umetnost je odraz njegovih stavova, a doslednost sebi krajnja satisfakcija i namera.
Srbija i slovensko nasleđe uvek su deo njegovog procesa. Biti Srbin u Americi nije bilo jednostavno — jedan život oblikuje porodicu, dok je društveni život podređen pravilima američkog sistema. U svemu tome, Ristić je vrlo mlad pronašao svoj stilski izraz i ljubomorno ga neguje. U njegovom radu odražava se nasleđe, slovenski koreni, imigracija u Ameriku, ali i težnja da se slikarstvom bavi na svetskoj sceni.
Postoji li jedinstven pristup stvaranju? Da li starenje menja navike i način na koji se proces razvija?
Marko Ristić: Apsolutno. Moj rad evoluira s vremenom i oblikovan je samoučenim tehnikama i stalnim otkrivanjem, često kroz greške. Od prve slike koju sam naslikao do danas, razvijao sam spoj stilova koji su se s vremenom oblikovali dodavanjem i oduzimanjem različitih metoda — po potrebi.
Kako vidite Srbiju u svom radu? Šta ona za vas predstavlja i kako je deo vaše svakodnevice?
Marko Ristić: Nasleđe prevazilazi fizičke karakteristike — to je pitanje mentalnih, emotivnih i eksperimentalnih odlika. Srbija je deo mojih radova jer je deo mene samog. Ona je moja krv, istorija, borba i otpornost moje porodice. Iako sam odrastao u Americi, moj dom je Srbija. Jezik, religija, tradicije i kultura oblikovali su me, bilo svesno ili nesvesno. Veliki broj mojih radova predstavljaju slike moje porodice iz mladosti — interpretacija detinjstva koje su moji roditelji imali odrastajući u Jugoslaviji, u periodu utopije. Figure na mojim slikama podsećaju na stilizovane forme pravoslavnih ikona, dok paleta boja vuče inspiraciju iz boja srpskih crkava i pejzaža.
Vaša ulja na platnu imaju energične, baskijatovske poteze i dinamičnu, ponekad nasilnu komunikaciju. Ko su vaši uzori u slikarstvu? Kako opisujete proces usvajanja referenci i stvaranja sopstvene vizije?
Marko Ristić: Nisam neko kome je stalo do mišljenja drugih o mom radu, ali prihvatam termin „dinamičan“. Neko ko se bavi mentalnim zdravljem verovatno bi na isti način opisao mene. Teško mi je da sedim na jednom mestu, a slikanje mi dozvoljava da budem tih i prisutan u datom trenutku, bez trunke anksioznosti. Basquiat mi nije naročito zanimljiv — imao je nekoliko dobrih slika, koje su danas preskupe. Jasna su mi poređenja, ali on je, po mom mišljenju, bio diva koja je jurila slavu. Mene to ne zanima.
Postoje slikari kojima se divim, ali nisam siguran ni da se ja kvalifikujem kao slikar. Više gravitiriram ka skulptorima — njihov posao je detaljniji, zahteva više rada i složeniji je. Slikanje je dekoracija. Fotografija je za budale. Skulptura je sport. Film je, s druge strane, umetnost na najvišem nivou. Cenim reditelje koji pišu, režiraju i, ako ih ego navede, glume u sopstvenim filmovima. Superego se često definiše kao mana, ali neka od najvećih kreativnih dostignuća rađaju se iz ličnih nesigurnosti. Ne možeš biti potpuno samopouzdan i istovremeno imati potrebu da ogoliš dušu.
Odrasli ste i živite u Njujorku. Kako je taj grad oblikovao vaš pogled na svet i umetnost? Kako se razlikuje od Zapadne obale?
Marko Ristić: Njujork me je oblikovao naučivši me da ne romantizujem svet u kojem živim. Taj grad više nije ono što je nekad bio — mesto u kojem su veliki pisci, muzičari i umetnici stvarali iz nužde, ne iz privilegije. Danas je to finansijska prestonica sveta, i upravo iz te promene dolazi do toga da sve manje umetnika stvara iz potrebe. Ta realnost me održava britkim — tera me da „rezbarim“ svoj prostor, stvaram bez iluzija i odbijem nostalgiju za erom u kojoj nisam živeo.
To razmišljanje prisutno je u mom radu. Ne fokusiram se na to šta nedostaje ili šta bi moglo biti — usmeren sam na ono što jeste. Veoma mali broj ekspresionista gura svoj rad na taj način, i trudim se da budem jedan od njih. Njujork filtrira one koji ne mogu da izdrže njegov tempo — tu činjenicu vidim kao prednost. Što se Zapadne obale tiče, osim Los Anđelesa, ne poznajem je dobro. To je grad izgrađen na snovima o slavi, više nego na strasti. London i njegova pozorišna scena stvaraju glumce. Holivud proizvodi slavne ličnosti.
Šta je Amerika za vas? Postoji li još uvek osećaj da je ovde sve moguće, da su svi dobrodošli i da svako može stvoriti svoju sreću?
Marko Ristić: Amerika je moju profesiju učinila mogućom. Ne mogu reći da su prilike iste kao kada su se moji roditelji doselili. Ovde se ništa ne poklanja — sve je kocka, gambit. Moji roditelji su bili uspešni jer su imali slovensku izdržljivost — osobinu koja je, srećom, preneta i na mene.
Nije baš da su svi dočekani otvorenih ruku. Ljudi iz Engleske, Francuske i nordijskih zemalja prolaze bolje nego, recimo, ja. Kao dete slovenskih imigranata, nisam se uvek osećao dobrodošlim. Odrastanje na Long Ajlendu s akcentom može da bude teško — jer akcenat ukazuje na poznavanje drugog jezika, a to znači i drugu kulturu — nešto što ovde često izostaje.
Isticali smo se time što govorimo drugi jezik i praktikujemo drugu religiju. NATO je bombardovao moju otadžbinu dok sam bio dete, a Amerikanci su imali svoja mišljenja o tome. Američki obrazovni sistem nije u padu — on je takav već dugo. Neznanje je sastavni deo ove zemlje. Iako Amerika propagira individualizam, u praksi ga ne ceni niti razume. Sve zavisi od ugla gledanja. Ja sam prijateljski nastrojen prema svima, i to se uglavnom pokazalo kao uzajamno.
Sreća je pitanje standarda. Mislim da ovde može postojati, ali pod uslovom da se kvalitet filmova i romana vrati na staro. Ljudi su postali lenji.
Postoje li ciljevi kojima težite u karijeri? Šta biste izdvojili kao najveći uspeh?
Marko Ristić: Planiram da održim izložbu u Njujorku u narednih godinu dana, i već imam razgovore sa nekoliko galerija. Moj cilj je jednostavan — da živim od slikanja. Osim toga, želeo bih da imam izložbu u Beogradu i nekim drugim destinacijama u svetu. Istinski uspeh je održavanje discipline u onome što radim.
Pored slikarstva, bavite se i analognom fotografijom. Kako vas taj medijum ispunjava?
Marko Ristić: Fotografija je snažan medijum kada je koristi prava osoba. Smatram da je danas postala previše dostupna — kao aplikacija. Trebalo bi da postoje standardi za pravu analognu fotografiju. Ispunjava me kada fotografija ovekoveči perspektivu, prostor i trenutak. Iako nije snažna kao film, cenim njen uticaj.
Da li umetnost može biti breme?
Marko Ristić: Može, kao i sve u životu. Ustajanje može da bude breme. Slikarstvo je naporno — to je moj posao. Moram stalno da podsećam sebe da slikam za sebe. Onog trenutka kada počnem da slikam za publiku, breme će me odvući od suštine slike. Verujem da se to neće dogoditi dok god čuvam slikanje kao proces koji je isključivo moj.
Razgovarao: Marko Mrkaja
Fotografije: Michael Lord Barton Jr.
