Harper’s BAZAAR predstavlja novu ediciju #slušajpažljivo – selekciju albuma koji ovog meseca zaslužuju vašu punu pažnju. Bilo da ste u potrazi za soundtrackom za gradske šetnje, introspektivne večeri ili jesenje žurke, ovo su izdanja koja ne smeju da prođu ispod vašeg muzičkog radara.
TYLER, THE CREATOR, Don’t Tap the Glass (Colombia, Sony Music, Menart)
Iako je na uspehu prethodnog albuma „Chromakopia“, Tyler, the Creator mogao da „jaše“ sigurno još neko vreme, on se ipak odlučio da fanove iznenadni novim à la The Fresh Prince of Bel-Air materijalom. U potpuno drugačijem muzičkom i tematskom ambijentu Tyler predstavlja izdanje „Don’t Tap the Glass“, stvoreno za dobar provod i đuskanje. Nasuprot artističkom hip-hopu, mračnijem i eksperimentalnijem prethodniku, deveti studijski album kipti od životnih radosti i uzbuđenja. Naslovna pesma i singlovi „Ring Ring Ring“ ili „Sugar On My Tongue“, inspirisani su R&B zvukom iz sredine osamdesetih. „I’ll Take Care of You“ je možda najneobičniji zbog upotrebljenih zvučnih elementa i semplova. Ako smo Pharrella Williamsa poslednjih godina skrajnuli, vreme je da ga iznova zapratimo jer je prisustvo N.E.R.D i The Neptunes zvuka na ovom albumu više nego očigledno. „Don’t Tap the Glass“ je posveta najpre West Coast hip-hop sceni devedesetih, oplemenjena synth-popom, hausom i fankom.
MADONNA, Veronica Electronica (Warner Music, Rhino, Mascom)
Madonna već dugo radi na budućem izdanju sa producentom Stuartom Priceom, koji je zaslužan za „Confessions on a Dance Floor“ (2005) – poslednjem relevantnom albumu dostojnom Madonnine karijere, veštine i reputacije. Ko bi rekao da je to bila završnica poslednje uspešne etape ovog pop kameleona. „Veronica Electronica“ ne pripada korpusu reizdanja, jer je reč o istinskoj premijeri. Album je bio spreman kao remiks projekat sa ciljem da nadomesti eventualne nedostatke izdanja „Ray of Light“ (1998). Kako je on postigao globalni uspeh, Madonnina ideja je ostala po strani – do danas. „Veronica Electronica“ sadrži neobjavljene verzije i remikse singlova sa albuma „Ray of Light“. Radovi DJ-jeva/producenata kao što su: Peter Rauhofer, William Orbit, Sasha, BT i Victor Calderone sa ove distance bude nostalgiju na početke razvoja EDM-a. „Veronicino“ sazvežđe odiše inovativnošću koja danas, iako povremeno zvuči naivno i nedorečeno, poseduje respektabilnu diskografsku i kolekcionarsku vrednost.
KAYTRANADA, Ain’t No Damn Way! (RCA, Sony Music, Menart)
Na talasu emocija godišnjeg doba koje je za nama, jezdi peti studijski album kanadskog elektro umetnika Kaytranade. Poslednjih deset godina on je jedan od nekolicine koji uspeva da hendluje neuravnoteženu transformaciju klupske muzike u histeričnog monstruma. Kaytranada insistira na izvornoj estetici pomenutog žanra kao i scene, nastajale na prelazu između vekova. Samim tim album „Ain’t No Damn Way!“, kao i mnogi prethodni Kaytranadini radovi, je upravo inspirisan vaskolikom istorijom plesnog zvuka. Klupska muzika je naravno prisutna i svaki njen segment je i danas tu. Međutim, deluje da su bazični pravci poput hausa zapeli u ćorsokak, prevaziđeni nekim bučnijim, bahatijim, svakako nekvalitetnijim plesnim izrazima. Kaytranadina misija je da ličnim primerom i umetničkim izrazom insistira na osavremenjivanju klupske tradicije i kulture. U svega trideset pet minuta trajanja albuma stalo je toliko ljubavi, sete, ritma, melodije i svežine. Dovoljno da vas nosi do… narednog leta.
WOLF ALICE, The Clearing (Columbia, RCA, Sony Music, Menart)
Engleski sastav Wolf Alice publika i muzička kritika naješće vezuje za nešto bučniji, da ne kažem, agresivniji pristup muzici. Temperament Ellie Rowsell predvodnice ovog benda je u skladu sa junakinjom priče po kojoj bend nosi naziv. Pojavom Florence Welch (Florence and The Machine) nastao je čitav spektar pevačica koje karakteriše eksplozivan raspon glasa, pa je i Ellie ušla u taj začarani krug. Izgleda da četvrtim studijskim albumom „The Clearing“ iz tog kola svesno želi da izađe. Neki tu promenu osuđuju i pripisuju je prelasku Wolf Alice pod okrilje velike izdavačke kuće, što zapada u kliše kako su veliki izdavači „upropastili“ mnoge artiste sa potencijalom. U slučaju WA evidentan je napredak. Obuzdanost u izrazu je rezultirala jasnijim konceptom. Promenu u zvuku bih pripisao samom bendu koji se našao pred izazovom. Poigravajući se sa njim došao je do jasnijih lirskih i muzičkih rešenja. Ellie je intimnija i emotivnija, stavovima sada znatno bliskija Stevie Nicks.
PS. Sedamdesete su ponovo u modi.
SOMBR, I Barely Know Her (SMB Music, Warner Music, Mascom)
Dvadesetogodišnji Shane Michael Boose je mladi američki kantautor koji se predstavlja pseudonimom sombr. Njegova milenijumska generacija je bila na najvećem udaru kritike po pitanju odnosa prema proverenim muzičkim vrednostima. Ipak, ta vrsta „svaštarenja“ je (i nama starijima) proširila vidike, pa smo pop muziku poslednjih decenija počeli da doživljeno na drugačiji način. Možda smo zaista prema nekim artistima bili prestrogi, ne želeći da odstupimo od naučenih nepisanih pravila. Debitantskim albumom „I Barely Know Her“ sombr je isporučio samouveren demant koji staje u odbranu jedne generacije. Izdanje je inspirisano ljubavnim zanosom u velikom gradu kakav je Njujork. Produkcijom je dočaran huk megalopolisa. Sombr kao da konstantno peva kroz megafon i to se prolama tamo nekim širokim ulicama. Autor je inspirisan muzikom velikana kao što su Talking Heads; nekih savremenih autora poput Hoziera; uz prisustvo britanske glam scene (T. Rex, David Bowie) i nezaobilaznih Queen.
BRET MCKENZIE, Freak Out City (Sub Pop)
Ovaj album je neočekivano upao u ovomesečnu selekciju, što bi rekli „na mala vrata“. Ponekad prosečnost nekog izdanja prija jer, za promenu, ne zahteva poseban slušalački napor, dublje prosuđivanje i analizu. Muzika na takvim pločama zadovoljava osnove kvalitetnog albuma. Znači sve je na mestu ali nekako, ne poseduje specifičnu težinu. Iskreno, zahvalan sam što sam u periodu pripreme ovih tekstova slučajno naleteo na novi album Breta McKenziea – glumca, producenta, muzičkog supervizora, iskusnog muzičar i kantautora. „Freak Out City“ nije prosečan album iz uvoda ove recenzije, on je jednostavno u pogrešnoj vremenskoj crvotočini. Muzika i tekstovi na njemu su pisani za neka druga, bolja vremena. Mislim da je upravo to bilo ono što me njemu privuklo. Od Toma Pettya i Van Morrisona, preko Elvisa Costella i Joe Jacksona do Billyja Joela i Brucea Springsteena sve je skladno upakovano u „Freak Out City“ – album koji jednostavno prija. Štaviše, u ova sumora vremena u tome apsolutno nema ništa loše.
Pise: Uroš Milovanović
Foto:Promo
