Kundera 1979. godine u Parizu
Nije, naravno, Milan Kundera ljubav smatrao smešnom, nego je u svojoj čuvenoj zbirci od sedam priča želeo da pokaže koliko su smešni ljudi. Zbog pogrešnog doživljaja ljubavi, mnogi se ponašaju… Pa, u najmanju ruku čudno, nerazumno, vratolomno, čak i destruktivno. Zvuči poznato, zar ne?
Iako je knjiga objavljena još revolucionarne 1968. godine u Pragu, tada pod čeličnom sovjetskom pesnicom, vreme je nije pregazilo. Scena seksa ima, mada je sve opisano krajnje obazrivo, više kroz nagoveštaje. Jer, Kundera se u “Smešnim ljubavima” više bavio “perverzijom misli” nego samim fizičkim činom.
1963. u Pragu
Veza između dva ljudska bića, njihovo međusobno nepoznavanje, nepoverenje i licemerje, a naročito poročnost ili seksualna znatiželja dovodi likove u urnebesne i neobične situacije koje će vam sve vreme, dok čitate ove pripovetke, držati osmeh na licu. U isto vreme, neosetno će vas nagoniti i na razmišljanje, jer su sudbine tih ljudi, mada ispripovedane duhovito, sve samo ne naivne. Bave se univerzalno ozbiljnom temom – stanjem duše. Kao većina ljudi danas, junaci Kunderinih priča su ljubav poistovetili sa seksom, požudom i strašću. Otuda i nastaju tragikomične situacije. Iz te početne tačke, pogrešnog shvatanja ljubavi, junaci ujedno tragaju za svojom drugom, izgubljenom polovinom, za srećom i sudbinom, što svemu daje crtu lične nesreće – nije moguće pronaći nešto što ni ne shvatate šta zapravo jeste.
Jedna od poslednjih fotografija, nastala u Parizu
Konačno, Kundera je kroz prizmu ljubavi i erotike prikazao duh tadašnjeg vremena. Sva njegova razmišljanja, pa tako i u ovoj knjizi, svojevrsne su kritike sistema, ljudske gluposti, politike, religije. Tako, čitajući “Smešne ljubavi” stižemo do zaključka da ljudi ne shvataju samo ljubav pogrešno, nego i okolinu, a pre svega, same sebe, svoje mesto u društvu i odnose s drugim ljudima. Poznato je da je zbog kritike društva kojem je pripadao Kundera često bio pod žestokom paljbom režima, a naročito zbog navodne amoralnosti, što danas deluje smešno. Ono što nije smešno je poriv savremenog čitaoca da knjigu koja ga je od početka osvojila, ne želi da pročita na uobičajeni način, u jednom dahu, nego lagano, praveći pauze između zanimljivih priča, kako bi uživanje što duže trajalo. To je bilo majstorstvo Milana Kundere, pisca za koga su mnogi kritičari uzaludno (a rekli bismo, možda i bespotrebno) lobirali da dobije Nobelovu nagradu.
Tekst: Milica Đorđević
Fotografije: Profimedia
