U digitalnoj eri vlada osećaj da se slikarstvo kao umetnička forma polako gubi. Međutim, u tome nas razuverava umetnica čiji su radovi obišli svet, s lakoćom spajajući motiv pixela i tradicionalnu formu. Uz nezaobilažne žurke, voli san i svoje Tabi Margela čizme. Upoznajte Maju Đorđević kroz jedan sasvim neobično-običan dan.

8:30 Ja sam srećna osoba uz ljubav svog muža koji me svako jutro poljubi pre odlaska na posao. Ako me kojim slučajem to probudi, uzimam telefon kako bih otvorila poruke i notifikacije, a zatim nastavim da spavam. Često se dešava da zaboravim da odgovorim, jer sam poruke videla u polusnu.

11.00 Recimo da je to prosečno vreme kada se budim, mada se dešava da spavam i duže. Svako jutro probudi me ista misao – volela bih da sam se ranije probudila, uradila vežbe, napravila zdrav doručak, ali istina je da zaista volim da spavam.

11:30 Shvatim da sam i dalje u krevetu, još  malo sam dremnula, nakon čega histerično ustajem jer dan prolazi. Oblačim svu prljavu odeću za atelje, zatim odlazim u kupatilo, umivam se ledenom vodom, nanesem malo kreme za lice (koža mi se drastično menja od nošenja gas-maske), stavim korektor (Dior Forever) kako bih pokrila podočnjake od silnog spavanja. Obuvam svoje Tabi Margela čizme, bar da se malo osećam lepo i fashion i izlećem iz kuće. Treba mi kafa.

Obožava svoje Tabi Margiela čizme, a ujutru ne izlazi iz kuće dok ne stavi Dior Forever korektor 

12:00 Pet minuta od moje zgrade nalazi se kafeterija Black Rabbit. Sedim uvek napolju kako bih mogla da pušim, živim u Londonu i pušenje je dozvoljeno samo napolju. Bilo da je kiša, hladno ili sunčano, ja  sam tu pod tendom za istim stolom, već me znaju, pa mi samo donesu out milk late, vodu i pepeljaru, a često me i časte shotom njihove filter kafe. Ima tu još par pušača  iz ulice koji se očito bude kasno kao i ja, pa zajedno pijemo kafu, razbuđujemo se. A ako ih nema, onda uzimam telefon, pa prvo otvaram Teleboks da pogledam uključenja moje sestre Maše, koja je reporter jutarnjeg programa. Ne gledam vesti, samo motam gde je ona kako bih je videla, nedostaje mi, a zatim je nakon toga i zovem. U suštini, ne kažemo ništa novo jedna drugoj, ali se čujemo. Ako treba da obavim neki poslovni poziv ili da odgovorim na imejl, tad je prilika. Volim ovu rutinu.

Kafu pije u kafeteriji Black Rabbit, na putu do ateljea 

13:00 Put od kafeterije do mog ateljea je petnaest minuta šetnje kroz prelepo Brompton Cemetery groblje. Volim to mesto, doduše to nije tipično groblje, datira iz 1840. Više je historical garden, dugo niko nije sahranjen tu. Nahranim tu pokoju vevericu (ima ih tu mnogo) uživam gledajući  ljude koji vežbaju u tom okruženju, čitaju knjige, lepo je.

13: 20 Odlazim da kupim vodu i hranu. Uvek je prisutna ista misao kada ću da se nateram da ustanem rano i počnem da pravim doručak. Odgovor je uvek isti, od sutra. Ok, kupim i slatkiše, Reese’e je obavezan, potrebna je energija.

13:30 U studiju sam, kao i uvek, mnogo posla je preda mnom. Do dva sata pojedem to nešto što sam kupila, šetam po ateljeu i pravim plan kojim redom danas da slikam. Uvek je tu bar pet slika na podu na kojima radim – može ih biti i više, ali to je prosek. Slike slikam na podu zato što koristim emajl boje koje se nanose na ravnoj površini. Sada možete da razumete zašto je bitno da se naspavam i pijem kafu sat vremena. Do kraja dana, vreme ću provesti na podu u veoma nezgodnom položaju za kičmu i vrat.

Maja u svom studiju u Londonu 

14:00 Skidam svoje Tabi čizme, obuvam patike za rad, stavljam masku i krećem ono moje  pixel po pixel. Prvih sat vremena radim u miru, uz radio.

15:00 Nakon sat vremena rada, bol u kičmi je strašan. Pojedem nešto slatko što sam kupila i krećem da zovem prijatelje kako bi mi pravili društvo dok slikam. Obožavam da pričam telefonom, ali  teško je naći žrtvu koja ima vremena. To mi je potrebno jer tada ne razmišljam o bolu u leđima  i da je još bar osam sati rada preda mnom, plus kreativni proces i potreba za koncentracijom koji su bili potrebni u toku rada na skicama. Sad samo imitiram tu ekransku sliku.

17:00 Zatim, ustanem sa poda, ispružim se, istegnem, nekad je osećaj da napredujem i da mi dobro ide, a nekad pesimistično razmišljam kako imam još mnogo posla. Baterija mi je pri kraju i na slušalicama i na telefonu, puštam muziku, emisiju, pa čak i neke serije koje znam napamet čisto da me zabave. Trenutno ono što najviše volim da slušam je podcast od Katy Hessel The great women artist koji  preporučujem. Izdala je sad i knjigu The story of art without man, odlična je i trenutno je najčešći poklon prijateljima.

Najćešće poklanja knjigu The story of art without man i za dodatnu energiju tokom dana konzumira Reese’s

18:00 Govoreći o svom prosečnom danu u studiju, dodala bih i drugi scenario. Oko šest popodne najčešće bih otišla kući da se presvučem u zabavne fashion komade koje silno kupujem. Zatim sledi neko otvaranje izložbe sa prijateljima, proseko i neretko žurka. Moj društveni život je  veoma zabavan. U ovom slučaju, samo ću sići ispred ateljea da protegnem noge i popijem kafu uz gledanje u daljinu i odmaranje očiju.

18:30 Odlazim nazad u atelje u kome se jako osećaju razređivač i boje. Nastavljam da slikam, uz muziku koju ja biram. Volim da obraćam pažnju na reči u pesmama i da ih zapisujem tu na podu gde slikam. Dobre rečenice služe za inspiraciju.

19:30 Osetim glad nakon čega uglavnom poručim kalorični delivery, da popravim raspoloženje. Tada sam već toliko umorna, da jedem tu na podu među svim tim haosom.

20:00 Nova faza. Grad se smiruje, svi ostali umetnici iz zgrade idu polako svojim kućama, mirno je i tiho na ulici i u zgradi.  Sama sam i tada je najlepše, osećam se budnom. Ja sam noćni tip. Tada najčešće dok slikam, pevam naglas i pričam sama sa sobom. Važno je reći stvari naglas. Ja stalno intervjuišem samu sebe, a iz toga izađe svašta, rasplačem se, smejem se i sve to dok slikam. To je za mene odlična terapija..

22:00 Radni dan je gotov. Sedim i gledam kojim ću redom sutra da radim, pravim plan. Poterban je plan jer se moje slike sporo suše, zbog takve vrste boje, a i ima tu puno pixela za uraditi. Za neke slike su mi potrebni i meseci, zato je bitan dobar plan, kako bih ih što pre završila i počela nove, kojima se radujem. Da napomenem, nekad ostajem u ateljeu i do dva, tri ujutru, ali lepo je otići kući ranije..

22:15 Krećem kući, najčešće autobusom dve stanice. Znam da bi trebalo da prošteam, ali sam  preumorna i žurim  da skinem radnu odeću koja je poprimila mirise boja. Telo izdaje, osam sati slikanja nije malo.

22:45 Istuširana, uvaljena u kauč, jedem nar – uvek u frižideru imam očišćen. Palim tv, na SKY kanalu  već godinama ide Harry Potter u loop-u. Svako veče to pustim čisto da ide u pozadini, ni ne gledam, alI tu je. Veliki sam fan. Znam svaku repliku napamet i ne znam kako mi ne dosadi. Zatim, uzmem svoju MUJI sveščicu i zapišem neku od rečenica, one od danas sa poda iz pesama ili neku interesantnu misao ako sam je kojim slučajem imala. Svako veče iznova prebrojavam koliko dana je potrebno do završetka slike. Uvek se jako radujem tome da ih vidim gotove. Lep je osećaj podići je s poda i videti tu oživljenu ekransku sliku.

23:15 Moj muž je kod kuće, i to mi je omiljeni deo dana.  Uvaljeni u kauč prepričivamo jedno drugom dan, pijemo čaj i spremamo se da gledamo seriju. Trenutno gledamo Succesion. Uvek kažemo jednu epizodu, ali uvek budu bar dve.

1:30 Spremamo se za spavanje. Nekad zaspim odmah, ali najčešće sam inspirisana pred san. Hiljade ideja ali tek ujutru kada se probudim znaću da li nešto od toga ima smisla. Sledi deset sati sna i odmora, potrebno je, jer sutra je novi dan.

Razgovarala: Milena Kitić 

Fotografije: Privatno vlasništvo, Promo