Nije tajna da odeća ima snagu da prenese poruku i da ostvari tihu komunikaciju s okolinom, posmatračem i auditorijumom. To je možda i najtačnije u domenu kostima, gde odeća postaje deo lika, izraz njegovog karaktera i saučesnik u njegovim namerama. Bojana Nikitović neko je ko decenijama aktivno učestvuje u stvaranju tog nemog jezika odeće na malim i velikim ekranima, kao i u pozorišnim predstavama. Susret sa čuvenom Milenom Canonero rezultovao je sa četiri projekta na kojima je Nikitovićeva asistirala; jedan od njih je Marie Antoinette rediteljke Sofije Coppole, jedan od vizuelno najintrigantnijih filmova, u kom je kostim krucijalni deo narativa francuskog dvora. Bojana Nikitović je danas sastavni deo Dune projekta. Serija u HBO produkciji ostvarila je veliki uspeh, jednako kao i njen kostim, za koji je nominovana za prestižnu nagradu Emmy.
Vaše prve ozbiljnije angažmane u kostimografiji započeli ste u pozorištu, a danas radite na internacionalnim filmovima i serijama velikog budžeta. Koji je bio presudni trenutak u vašoj karijeri, kada ste shvatili da vaša vizija može imati globalni doseg?
Bojana Nikitović: Mislim da je 2000. godina bila na neki način presudna. Tada sam prvi put radila kao deo inostrane produkcije. Godinu dana kasnije sam, baš zahvaljujući radu na jednoj takvoj koprodukciji koja je snimana u Beogradu, upoznala Milenu Canonero, koja je zaslužna što sam počela da radim na zaista velikim projektima, prvo kao njen asistent, a posle i samostalno. Važno je da se neke stvari i susreti dese u pravo vreme. Ja sam već imala ozbiljno pozorišno kostimografsko iskustvo kada sam počela da radim sa Milenom, a iskustvo u svakom poslu daje sigurnost i snagu.
Kada radite na velikim produkcijama, sa stotinama kostima i mnogim saradnicima — od dizajnera, pomoćnih kostimografa do radionica — kako uspevate da održite koherentnost vizije, kvaliteta i estetske doslednosti kroz čitav projekat?
Bojana Nikitović: Nije jednostavno. Ponekad mi se učini da se stvari dešavaju takvom brzinom i u takvom obimu da jednostavno neću uspeti sve da postignem. Neophodno je imati ekipu kojoj veruješ i koja uz tebe stoji svom snagom. Mi smo zaista tim koji se podržava, voli, poštuje, rešava probleme, međusobno pomaže i to daje veliku snagu. Mi smo praktično fabrika sa različitim pogonima u kojima je moguće napraviti čuda. Tako da, kada naiđu krize — a naravno uvek ih bude — znam da su tu ljudi koji će mi pomoći da stvari rešimo. Naravno, sve to ide uz neprospavane noći i odlazak u radionicu pre svih, kada nikoga nema, da složim misli i ideje u glavi. Važno je ne odustajati. U stanju sam da do poslednjeg sekunda pred početak snimanja doterujem stvari ne bih li pred kamerom sve izgledalo kako treba.
Kostim u vašim projektima funkcioniše kao integralni deo narativa. Kako pristupate tom složenom zadatku, gde počinje vaša interpretacija lika i kako se ona transformiše u vizuelni identitet koji gledalac može odmah da oseti, čak i pre nego što lik progovori?
Bojana Nikitović: Mislim da mi iskustvo iz pozorišta mnogo pomaže u tome da kostim ne bude samo vizuelno zanimljiv i dopadljiv, nego da zaista puno govori o liku i njegovom karakteru. Imala sam sreće da radim sa velikim pozorišnim rediteljima i od njih sam naučila koliko je kostim važan deo lika i koliko je glumcima važno da se dobro osećaju u kostimu koji nose. Taj prvi utisak koji gledalac dobije kada se glumac pojavi u kostimu, sa šminkom i frizurom, veoma je važan. Meni je najveća satisfakcija kada to sve zajedno proradi i kada se na probama kostima, u saradnji sa glumcima, rode likovi koje igraju. Naravno, u radu na serijama i filmovima mnogo je važno i kako će kostim biti snimljen. Često sam očajna jer se najveći deo našeg posla ne vidi, ali i to je deo posla.
U seriji „Dune: Prophecy” morali ste da stvarate unikatni kostimografski jezik u okviru već uspostavljene estetike „Dune” univerzuma. Koji su najveći kreativni izazovi pri tome i gde ste uspeli da unesete inovacije koje su posebno vama bliske?
Bojana Nikitović: Filmovi su postigli ogroman uspeh, sigurno zahvaljujući i tom vizuelnom delu koji je vrhunski urađen. Bilo je izazovno raditi seriju koja takođe pripada Dune univerzumu, znajući koliko poznavalaca i istinskih zaljubljenika u knjige iz Dune serijala ima. Trudila sam se da kostimi u Dune: Prophecy imaju svoj vizuelni identitet. Važna je bila i saradnja sa scenografom Tomom Meyerom; oboje smo veliki zaljubljenici u ovo što radimo i nekako smo se zajednički, punom snagom, potrudili da naša serija bude prepoznatljiva i drugačija. Meni je obično teško da objasnim kako sam došla do nekih rešenja kostima. Verujem u dobru pripremu, potpuno upoznavanje sa temom i likovima, temeljan rad na skicama, i onda se nekako stvari same otvaraju. Kada krenemo u realizaciju, čini mi se da su kostimi koje pravimo logična rešenja i završetak celog tog procesa.
Koje su ključne razlike u radu u pozorištu i radu na filmu i serijama? U čemu više uživate — u neposrednosti i živosti pozorišne izvedbe ili u preciznosti i detaljima koje omogućava kamera?
Bojana Nikitović: I dalje sam zaljubljena u pozorište i tu jedinstvenu magiju koja počinje probama, pripremama, generalnim probama i premijerom, a nastavlja da traje sve dok se predstava igra. Onog i onakvog pozorišta u kojem sam stasala i godinama radila, nažalost, više nema. Mi kao da temeljno radimo na uništavanju svega u čemu smo dobri. Ono što me sada više ispunjava jeste mogućnost da radim projekte koji mi omogućavaju da radim na kostimima koristeći tehnike i metode o kojima nisam mogla ni da sanjam, a da pritom zaista uživam, okružena timom ljudi u čiji talenat, posvećenost i znanje imam potpuno poverenje.
S obzirom na vašu međunarodnu karijeru i velike produkcije, koliko se u poslu kostimografije danas vodi računa o održivosti (materijali, reciklaža, lokalni proizvođači) i u kojoj meri tehnologije poput laserskog sečenja, 3D štampe i digitalnog dizajna menjaju način na koji pristupate radu?
Bojana Nikitović: Uživam u otkrivanju novih tehnologija koje koristimo da bismo došli do novih rešenja i napravili stvari koje su drugačije i samo naše. S druge strane, verujem da će u budućnosti, uz sve mašine i savršenstvo koje one stvaraju, najvrednije stvari i dalje biti one stvorene ljudskom rukom, koje su uvek nesavršene i po tome jedinstvene i posebno vredne. Zato pokušavam da u radu na kostimima koristim najnovije tehnologije, ali uvek u kombinaciji sa delovima koji su urađeni ručno i koje samo čovek, umetnik, može da napravi.
Kako vidite budućnost kostimografije? Šta mislite da će biti najveći izazovi — logistički, kreativni, etički — ali i najuzbudljivije mogućnosti u narednih pet do deset godina?
Bojana Nikitović: Stvari se toliko brzo menjaju, čini se da i vreme brže prolazi. Toliko su velike promene koje se dešavaju u kratkom vremenskom periodu da je teško predvideti šta će se sve promeniti u narednih pet ili deset godina. Ono u šta verujem jeste da su ljudski mozak i darovitost nezamenljivi. Bojim se samo da stasavaju generacije koje odrastaju na estetici koju nudi AI i da će njima biti teško da shvate vrednost prave umetnosti. Dok bude glumaca, biće i potrebe da se prave kostimi. Ako i glumce zamene njihove elektronske kopije, sve — pa i kostimi — biće kreirani kao u video-igrama.
Kakav doprinos biste vi želeli da date da se profesija dalje razvija, posebno u našem regionu?
Bojana Nikitović: U timu sa kojim radim ima mnogo mladih ljudi i jako sam ponosna na to kako se formiraju i u kakve majstore svog posla izrastaju. Nadam se da sam bar delom zaslužna za to. Imam pozive iz regiona da držim predavanja i radujem se odlasku i susretu sa mladim ljudima koji žele da se bave ovim poslom. Pre dve godine sam imala i svojevrstan master class u Saudijskoj Arabiji i to je bilo sjajno iskustvo.
Glavni i odgovorni urednik: Petar Janošević
Tim:
Fotografije: Mrđa Lovers Studio, Sanja Stefanović
Razgovarala: Dea Džanković
